Kemin kofer….
Eh, moj dobri stari Kemo, ovo stari iz poštovanja a ne zbog godina, jer ćeš ti ako Bog da još podosta da staviš u taj svoj kofer prije nego te ja mognem zvati stari zbog godina. Evo me s tobom na Banderi. Samo što ja dođoh s druge strane otud s Holuća, niz Suharu, kroz Gračanicu, preko potoka pa uz Tvičijak. Svratih na mezar dedi mi i neni a.r. da proučim Fatihu, pa te vidjeh kako stojiš na Banderi i sejriš.
Jes brate za ćejf pogledati. Što ti reko, ako se neko glasnije nasmije, onda si posve siguran ko se šeta čeršijom. A kofer ko kofer, težak bezbeli jeste al „nakav nikakav“ valahan nije. Plah je, da bolji ne može biti, i malo ih je tako dobrih ko tvoj, pun rogatičke duše do dna iskrene. Ma zlata je vrijedan, a i to što se ponekad otvori bez pitanja, pa šta ćeš, mora, sav bi se raspuko da ponekad malko ne odahne.
Ma ne daj svog kofera nikom, i dobro veliš, pazi da ga ko drugi kradom ne otvori mogo bi svašta u njem naći, ono što ti nikad u njeg nisi metno, bilo bi sramota uhelačit tako dobar kofer, a anamoni hoće, jedva bi dočekali. Nego nešto kontam, možda je vakat da se i njihovi koferi počnu otvarati pa da vidimo šta to u njima ima. Bezbeli su prepuni lijepih stvari, stvari koje pokupiše iz Mujinog, Hazimovog, Sakibovog, Alijnog i mnogih drugih kofera koje na silu otvoriše, pokradoše i ostaviše negdje da ih pašćad raznesu. Pas im mater…….
Ja svoj nosim, nije lahak, al ga nosim i svakom ko me priupita ponosno kažem da je napravljen u Rogatici, birvaktile, kad se praviše dobro kvalitetni koferi od materijala jačeg od čelika a ko suza čistog. Takvi se više ne prave, ne u Rogatici, more bit po Ahenu, Londonu, Oslu il’ negdje u Americi, jer tamo su sad rogatički majstori….
Eto moj dobri Kemo, baš ti hvala što me odvede do šehera baš mi je trebalo da dopunim bateriju koja se uz ove lijepe proljetne dane nekako još brže troši. Samo da još kažem da je neke (ne)ljude lakše naćerat zakavdak neg u suru…..
