Forum Replies Created
-
R E J H A N
Bilo je dosta toga sličnog u našoj Rogi sa silnim šeherom. I Roga je smještena u kotlini. Podjeljena Rakitnicom, ko i Sarajevo Miljackom. I u nas ko i kod sarajlica bile lijepe mahale sa svojim adetima. Svaka ljubomorno svoje čuvala. I mi imali sunčanu i memli stranu. Sada kada hodam ćaršijom u šeheru i čujem glasno bockanje Vratničana i Bistričana, uvijek mi na um padne zezancija između Gračanice, Tekije, Holuča, Zakule i druge strane Poljuna, Pohrida,Toplika i Dvorske. Zvali je memli strana, iako je nama naša Roga sva bila sunčana.
Ljudi su je takvom činili.
Pitomi.Možda su je zbog toga i zijanili.
Kad nešto izgubiš,jako vidiš šta si imo. Pameti nikad dosta. A i kuću kućom čine lastavice. Rastjerane od nekih drugih divljih ptica.
U vrh Pohrida, na toj strani je živio Fahro Mehmedović.
Naš Rejhan Demirdžić.
Govor mu je sav bio ko njegov iz Karađoza:“Idi hin, pitaj hin, kolko hin, ima hin“.
Fahro je ljudovo.
Akšamlučio.
Lovio.S rajom, pa šta god.
Nekako pred rat u mjesecu maju su padale neke kose kiše. Kretale stalno oko tri popodne. Obilne bile. Ko stvorene za akšamluk. Taj maj ni plata nije mogla izvući. Al bili čekovi. Svratimo kod onog Žare, a plaćali čekovima Muti. Valjda Žara nabavljo robu od Mustafe Jamakovića. Bilo nam dobro. Inflacija jela sve ko virus kompjutere. Nešto kontam da smo i mi haman krkali haraminu. Uslov za sjedaljku su bile priče, slične ovim.
Uvijek je bilo na po je’nu, pa do 1-2 iza ponoći.
Tog dana red je pao na Fahru. Kad on priča sva kafana se u uho pretvori.
Kazivanje po istilahu, bez zora i sa bosanskim šlifom.
Milina slušati.
Priča ko Zaim kad pjeva.
Obećo ispričati tri.
I bile su tri.Prva, kad je moro zbog opklade u zahiru i piće mjeriti nekom Štici ono. „Da sam znao šta ću mjeriti ne bih ni za pečena vola. Aman jarabi strahote. Uh!Uh!Uh! Teško nakoj tamo“
Svi su bili u suzama poslije njegova kazivanja. I onaj Žara.Druga, kada je bio šaptač. Iz buranije.
Šapto momcima tadašnjim kako će ašikovati.
On ko biva imo iskustva.A treća mu je išla ovako:
„Zakaza meni ovaj ovde prisutni Dalija da idemo u lov. To kako prilići, belćim u nedelju.
Tamam mi. Paše.Došo s posla kod svoje Rabke.
Zapuho sam se.
Cigare, šećer, nešta smeta. A i onaj Pohrid. Duša mi u nos dođe dok se poverem. Blagosiljo ga kad idem u ćaršiju, a rondo kad se vraćam.Kažem svojoj hanumi da ću ko biva u lov, a ona mi kaza da već ima dvije gotove pite.
Burek i sirnicu.
Taman se ja raskomotio. Dumam o ovom dunjaluku. Otišo ja visoko, kad neko kuca.
Otvorim, kad Mujaginca.-Hajde Mujagince.Hožgeldum!
– Kako ste vi?
E jedva dođoh.-Šta ti je bona Mujagince?
-Kažu oni dole hećimi,nakav pritisak.
-A,eto moradoh do svoje Rabke.
-Bujrum,bujrum.Ispitaše se ko da se nisu vidile čitavu godinu, a ujutro kahvu pile. Nisam ti plaho anlaiso ženski šerluk.
Ona moja: -Hajde Mujagince plaha bureka i sirnice.
-Nemoj bona jazuk je.
A i ovaj pritisak.
-Ma uzmi, kaki hećimi. Moraju one hapove prodavati.
Ja se zamislio oko spremanja lova, kad u neka doba pogledam prazan tanjir.
Spucala Mujaginca doneseno.-Hajde Mujagince baklave. Sa orasima je.
-Ama neka.
Nemoj me.
Ovaj pritisak,znaš.
Ode i baklava.Brže nego je i došla.-Uzmi i šerbe.
Đulbe šećer
.Nejma to kod drugih hanuma.
Uzmi.
-Pritisak bona.Nemoj.
Popi Mujaginca i šerbe.-E vala ćeš još kahvu.
Evo i Fahro će.
-Jok ja. Pritisak.Ispismo i kahvu.
Mujaginca još prevrnu fildžan, a ja šejtan više nisam mogo trpiti:– A što se ti Mujagince napritiska.“
Kad god padaju ove majske kose kiše, dođe mi u sjećanje naš Rejhan-Fahro.
I Dalija.
Nisam ga priupito:
“Primaju li dole u Australiji čekove ko naš Muta Jamaković.“šeher Sarajevo, juni 2011.godine
Aci Tagor 1414R E J H A N
Bilo je dosta toga sličnog u našoj Rogi sa silnim šeherom. I Roga je smještena u kotlini. Podjeljena Rakitnicom, ko i Sarajevo Miljackom. I u nas ko i kod sarajlica bile lijepe mahale sa svojim adetima. Svaka ljubomorno svoje čuvala. I mi imali sunčanu i memli stranu. Sada kada hodam ćaršijom u šeheru i čujem glasno bockanje Vratničana i Bistričana, uvijek mi na um padne zezancija između Gračanice, Tekije, Holuča, Zakule i druge strane Poljuna, Pohrida,Toplika i Dvorske. Zvali je memli strana, iako je nama naša Roga sva bila sunčana.
Ljudi su je takvom činili.
Pitomi.Možda su je zbog toga i zijanili.
Kad nešto izgubiš,jako vidiš šta si imo. Pameti nikad dosta. A i kuću kućom čine lastavice. Rastjerane od nekih drugih divljih ptica.
U vrh Pohrida, na toj strani je živio Fahro Mehmedović.
Naš Rejhan Demirdžić.
Govor mu je sav bio ko njegov iz Karađoza:“Idi hin, pitaj hin, kolko hin, ima hin“.
Fahro je ljudovo.
Akšamlučio.
Lovio.S rajom, pa šta god.
Nekako pred rat u mjesecu maju su padale neke kose kiše. Kretale stalno oko tri popodne. Obilne bile. Ko stvorene za akšamluk. Taj maj ni plata nije mogla izvući. Al bili čekovi. Svratimo kod onog Žare, a plaćali čekovima Muti. Valjda Žara nabavljo robu od Mustafe Jamakovića. Bilo nam dobro. Inflacija jela sve ko virus kompjutere. Nešto kontam da smo i mi haman krkali haraminu. Uslov za sjedaljku su bile priče, slične ovim.
Uvijek je bilo na po je’nu, pa do 1-2 iza ponoći.
Tog dana red je pao na Fahru. Kad on priča sva kafana se u uho pretvori.
Kazivanje po istilahu, bez zora i sa bosanskim šlifom.
Milina slušati.
Priča ko Zaim kad pjeva.
Obećo ispričati tri.
I bile su tri.Prva, kad je moro zbog opklade u zahiru i piće mjeriti nekom Štici ono. „Da sam znao šta ću mjeriti ne bih ni za pečena vola. Aman jarabi strahote. Uh!Uh!Uh! Teško nakoj tamo“
Svi su bili u suzama poslije njegova kazivanja. I onaj Žara.Druga, kada je bio šaptač. Iz buranije.
Šapto momcima tadašnjim kako će ašikovati.
On ko biva imo iskustva.A treća mu je išla ovako:
„Zakaza meni ovaj ovde prisutni Dalija da idemo u lov. To kako prilići, belćim u nedelju.
Tamam mi. Paše.Došo s posla kod svoje Rabke.
Zapuho sam se.
Cigare, šećer, nešta smeta. A i onaj Pohrid. Duša mi u nos dođe dok se poverem. Blagosiljo ga kad idem u ćaršiju, a rondo kad se vraćam.Kažem svojoj hanumi da ću ko biva u lov, a ona mi kaza da već ima dvije gotove pite.
Burek i sirnicu.
Taman se ja raskomotio. Dumam o ovom dunjaluku. Otišo ja visoko, kad neko kuca.
Otvorim, kad Mujaginca.-Hajde Mujagince.Hožgeldum!
– Kako ste vi?
E jedva dođoh.-Šta ti je bona Mujagince?
-Kažu oni dole hećimi,nakav pritisak.
-A,eto moradoh do svoje Rabke.
-Bujrum,bujrum.Ispitaše se ko da se nisu vidile čitavu godinu, a ujutro kahvu pile. Nisam ti plaho anlaiso ženski šerluk.
Ona moja: -Hajde Mujagince plaha bureka i sirnice.
-Nemoj bona jazuk je.
A i ovaj pritisak.
-Ma uzmi, kaki hećimi. Moraju one hapove prodavati.
Ja se zamislio oko spremanja lova, kad u neka doba pogledam prazan tanjir.
Spucala Mujaginca doneseno.-Hajde Mujagince baklave. Sa orasima je.
-Ama neka.
Nemoj me.
Ovaj pritisak,znaš.
Ode i baklava.Brže nego je i došla.-Uzmi i šerbe.
Đulbe šećer
.Nejma to kod drugih hanuma.
Uzmi.
-Pritisak bona.Nemoj.
Popi Mujaginca i šerbe.-E vala ćeš još kahvu.
Evo i Fahro će.
-Jok ja. Pritisak.Ispismo i kahvu.
Mujaginca još prevrnu fildžan, a ja šejtan više nisam mogo trpiti:– A što se ti Mujagince napritiska.“
Kad god padaju ove majske kose kiše, dođe mi u sjećanje naš Rejhan-Fahro.
I Dalija.
Nisam ga priupito:
“Primaju li dole u Australiji čekove ko naš Muta Jamaković.“šeher Sarajevo, juni 2011.godine
Aci Tagor 1414
CRVENA KOŠULjA
Prije šest godina bahnu mi pred vrata poznanik Rešo i kaza: – Hajmo kod Fehre u srenju Bosnu. Iznenadi me i sa pojavljivanjem, a još više sa prijedlogom. -Šta ću tamo ,rekoh. – Hajde molim te. Nećeš se pokajati, obećavam ti. Nisam ga mogao odbiti. Sjedoh u njegov stari auto i krenusmo.
-Znaš šta se dešava kod Fehre?
Ma poglavica „crvena košulja „ pravi teferić, ali na svoj način.Svatih.
Nisvet Džanko urednik „Pozitivne geografije“ skuplja sve face iz emisije na jednom mjestu.
Rešo se uživio: -Biće svega.
Beni Hil je mala maca šta on sprema.
Učestvuje jedan vaš šveđanin.
-Ko?
-Onaj sa izblajhanom žutom kosom.
Kontam da nema ko drugi biti i izustih
-Zisko!
-Jes,baš taj.Ja uopšte nisam bio raspoložen za tu narodnu galamu i onako usput to i prokomentarisah. Reši ne bi pravo i ispali:
-Pa zar ti majketi nije dosta onih kravatiranih faca.
Vidiš da su svi na jedan kalup, ko da ih je fabrika sardina izbacila. Po onim sastancima i televiziji melju li melju, a brašna ne daju. Sebi sladoled, a ti narode liži drvo. A ovi kod Fehre obićna raja, a opet svaki na svoj način neobićan.
A i tebi pripremam iznenađenje.Tako kroz razgovor dođosmo kod Fehre. Klasična balkanska slika. Šatori, roštilji, šargije, silikonske cajke, dim, prašina. Naravno i ringišpil je tu. Sve kako je rečeno.
– I ovo je Bosna, reče Rešo.
-Jeste parada pijanstva i kića ,ali drukčija od Balaševićeve.
Neka je. Moja je.
Krenu program. Mijenjaju se svirači, narodne akrobate, trbušne plesačice, motoristi. Udrobio Džanko svega. I Zisko budaljeso na svoj način. E teferić u srednjoj Bosni bez bodljevine bikova ti je ko kahva bez cigare. Stalno se bodu. Od maja do oktobra. Svake hefte. Njima je to ko kolumbijcima droga. Posebna priča su najave borbi.
Otprilike ovako: -Gledajte narode Ronalda. Gledaj mu vrata, gledaj mu rogova. Ko će mu na mejdan?. Evo ga! Garonja. Šta će biti,šta će biti!? Ko će koga nagariti?Nastane vriska. Prije svake borbe da odobrenje domaćin. Duže trajale borbe od utakmice. Sve se na kraju završilo licitacijom Nisvetove karirane crvene košulje. Eno je kod Fehre.
Uđosmo u noć.
-„Obećo sam ti.
Hajmo.
Ćeka poglavica“.Pravo niz neku livadu u neki šljivik i za Džankinu bogatu sofru.
Sjedi sa Ziskom i Šibom. Zisko mu nešto objašnjava i pokazuje na nas.-E zemljak. Kaže mi Zisko da sam u vašoj prijeratnoj Rogatici imao bi šta snimati pola godine.
Kaže, i grad pun originalnih faca, a meni je to ono pravo. To tražim.-To je istina.Svaka mahala je imala po nekoliko posebnih, pa mogu reći unikata. Iz svih slojeva i iz svih branši.
-A bogati, dok sam gledo onog kako stojeći jaše uporedo par konja, ono sa štafetom kod vas, jeli to patka ili se dogodilo.
-Bilo.
-Haj nam ispričaj.
-„Svaki grad se u bivšoj Jugi posebno spremao u maju zbog ispraćaja štafete mladosti. Naročito su se takmičile lokalne. Čija će biti bolja, čiji će govor biti nadahnutiji. Za to vrijeme življenja u očima mladih je štafeta bila gala predstava. Taj događaj kojeg ti spominješ se zbio pred kino salom u samom centru. Taj dan sve se dotjerivalo, umivalo, ukrašavalo. Lickalo se i staro i mlado.
Svi su se tog dana osjećali jako značajno.
Dostojanstveno.S a posebnom pažnjom su se pratile štafete ispred tadašnjih radnih kolektiva. Najviše interesovanja je izazivala predaja štafete Ergele.
Tri nosioca na tri konja.Glavni je onaj u sredini.
Naš jedan sugrađanin je dobio zadatak da uredno preda štafetu i naučeni tekst u mikrofon izdeklamuje.
Krenuli oni prema bini
.Izgledali su veličanstveno.
Rukovodioci opštine svi u vrhu bine.
Raste trema.Trči neki omladinac,željan karijere, da prinese mikrofon.
Muk.
Čeka se govor glavnog viteza.
Taman on krenu: -„Druže predsjedniče“, a neki šeret sa strane podbode konja, a vitez vrisnu:“Ehaaa!“
Nasta zbrka.
Puče bruka,a narod se razbježa. Kasnije kad se sve smirilo, smijao se i smije se ko i ti sada Nisvete“.
-Pa ovi danas su amateri, kakvi ste vi šejtani bili.
Ha,ha,ha.
Čuj:“Druže predsjedniče,ehaaa“!
-A,šta bi s lokalnim vitezom?
-Ništa.Jak bio,jak i osto.
Smijalo se još zadugo za Džankinim stolom.
Sarajevo,25.maja 2011.godine
Aci Tagor 1414CRVENA KOŠULjA
Prije šest godina bahnu mi pred vrata poznanik Rešo i kaza: – Hajmo kod Fehre u srenju Bosnu. Iznenadi me i sa pojavljivanjem, a još više sa prijedlogom. -Šta ću tamo ,rekoh. – Hajde molim te. Nećeš se pokajati, obećavam ti. Nisam ga mogao odbiti. Sjedoh u njegov stari auto i krenusmo.
-Znaš šta se dešava kod Fehre?
Ma poglavica „crvena košulja „ pravi teferić, ali na svoj način.Svatih.
Nisvet Džanko urednik „Pozitivne geografije“ skuplja sve face iz emisije na jednom mjestu.
Rešo se uživio: -Biće svega.
Beni Hil je mala maca šta on sprema.
Učestvuje jedan vaš šveđanin.
-Ko?
-Onaj sa izblajhanom žutom kosom.
Kontam da nema ko drugi biti i izustih
-Zisko!
-Jes,baš taj.Ja uopšte nisam bio raspoložen za tu narodnu galamu i onako usput to i prokomentarisah. Reši ne bi pravo i ispali:
-Pa zar ti majketi nije dosta onih kravatiranih faca.
Vidiš da su svi na jedan kalup, ko da ih je fabrika sardina izbacila. Po onim sastancima i televiziji melju li melju, a brašna ne daju. Sebi sladoled, a ti narode liži drvo. A ovi kod Fehre obićna raja, a opet svaki na svoj način neobićan.
A i tebi pripremam iznenađenje.Tako kroz razgovor dođosmo kod Fehre. Klasična balkanska slika. Šatori, roštilji, šargije, silikonske cajke, dim, prašina. Naravno i ringišpil je tu. Sve kako je rečeno.
– I ovo je Bosna, reče Rešo.
-Jeste parada pijanstva i kića ,ali drukčija od Balaševićeve.
Neka je. Moja je.
Krenu program. Mijenjaju se svirači, narodne akrobate, trbušne plesačice, motoristi. Udrobio Džanko svega. I Zisko budaljeso na svoj način. E teferić u srednjoj Bosni bez bodljevine bikova ti je ko kahva bez cigare. Stalno se bodu. Od maja do oktobra. Svake hefte. Njima je to ko kolumbijcima droga. Posebna priča su najave borbi.
Otprilike ovako: -Gledajte narode Ronalda. Gledaj mu vrata, gledaj mu rogova. Ko će mu na mejdan?. Evo ga! Garonja. Šta će biti,šta će biti!? Ko će koga nagariti?Nastane vriska. Prije svake borbe da odobrenje domaćin. Duže trajale borbe od utakmice. Sve se na kraju završilo licitacijom Nisvetove karirane crvene košulje. Eno je kod Fehre.
Uđosmo u noć.
-„Obećo sam ti.
Hajmo.
Ćeka poglavica“.Pravo niz neku livadu u neki šljivik i za Džankinu bogatu sofru.
Sjedi sa Ziskom i Šibom. Zisko mu nešto objašnjava i pokazuje na nas.-E zemljak. Kaže mi Zisko da sam u vašoj prijeratnoj Rogatici imao bi šta snimati pola godine.
Kaže, i grad pun originalnih faca, a meni je to ono pravo. To tražim.-To je istina.Svaka mahala je imala po nekoliko posebnih, pa mogu reći unikata. Iz svih slojeva i iz svih branši.
-A bogati, dok sam gledo onog kako stojeći jaše uporedo par konja, ono sa štafetom kod vas, jeli to patka ili se dogodilo.
-Bilo.
-Haj nam ispričaj.
-„Svaki grad se u bivšoj Jugi posebno spremao u maju zbog ispraćaja štafete mladosti. Naročito su se takmičile lokalne. Čija će biti bolja, čiji će govor biti nadahnutiji. Za to vrijeme življenja u očima mladih je štafeta bila gala predstava. Taj događaj kojeg ti spominješ se zbio pred kino salom u samom centru. Taj dan sve se dotjerivalo, umivalo, ukrašavalo. Lickalo se i staro i mlado.
Svi su se tog dana osjećali jako značajno.
Dostojanstveno.S a posebnom pažnjom su se pratile štafete ispred tadašnjih radnih kolektiva. Najviše interesovanja je izazivala predaja štafete Ergele.
Tri nosioca na tri konja.Glavni je onaj u sredini.
Naš jedan sugrađanin je dobio zadatak da uredno preda štafetu i naučeni tekst u mikrofon izdeklamuje.
Krenuli oni prema bini
.Izgledali su veličanstveno.
Rukovodioci opštine svi u vrhu bine.
Raste trema.Trči neki omladinac,željan karijere, da prinese mikrofon.
Muk.
Čeka se govor glavnog viteza.
Taman on krenu: -„Druže predsjedniče“, a neki šeret sa strane podbode konja, a vitez vrisnu:“Ehaaa!“
Nasta zbrka.
Puče bruka,a narod se razbježa. Kasnije kad se sve smirilo, smijao se i smije se ko i ti sada Nisvete“.
-Pa ovi danas su amateri, kakvi ste vi šejtani bili.
Ha,ha,ha.
Čuj:“Druže predsjedniče,ehaaa“!
-A,šta bi s lokalnim vitezom?
-Ništa.Jak bio,jak i osto.
Smijalo se još zadugo za Džankinim stolom.
Sarajevo,25.maja 2011.godine
Aci Tagor 1414
F A I D
U toj istoj gimnaziji imali smo mi i domaćeg profesora, pa nam nekako bilo milo. Profesor Faid. Iako smo bili mladi, vidjeli smo mi da je našem profi u toj takvoj gimnaziji bilo teško. Preda vao nam fiziku, a kasnije i tehničko obrazovanje.
Sa kućom, koju je sam gradio, bio preko puta električnog. Vrijedan bio. Kasnije napravio i sinu kafić. Voljeli smo ga. Ja naročito, jer se u kazivanju gradiva koristio narodnim govorom sa dosta lokalizama. Na Faidov način i ove priče pripovjedam.Prepoznali ste to.
Njemu nije bilo lahko.
Nekako su se prije i brže u Rogi pronalazili oni profesori na daljinski. Dođu i snime situaciju. Ulete za sekretara partije u školi i eto ga. Za godinu dana i stan u centru, i auto, a pride ponajbolja cura za suprugu. Bilo je vakih stranjskih profa po fin broj.
Naivni sugrađani sve im stave na tanjir.Obilato su to koristili. Školu kasnije prema sebi prilagođavali. Tako su postajali i direktori, ne jedne, već nekoliko škola. Pošto je bio manjina, a domaći, našeg dobrog profu su uvijek nastojali gurnuti u stranu.Naša bruka.
U svojoj ćaršiji on se ko biva stalno nešto trebao dokazivati.
Takvi smo.
Vodom, zrakom ili genom.
Nečim jesmo.Jedno vrijeme to ga otjeralo u Krajinu.
Samo on i njegova porodica znaju težinu tog vakta.
Jedan od ovih daljinskih profa sa naočarima, na istu fintu isfoliro sarajlice. Snimio situaciju, posto haman hafiz i petkom pravac u kadrovsku džamiju. Ni manje ni više u prvi saf. Ostatak vam je poznat. Dobar poso odmah, dobar stan i isto za širu i dalju familiju.
Kažem ti, biće da nam zrak nije u redu. Možda smo i zbog ovakvih profa na daljinski vječiti muhadžeri.
Dobro se sjećam da smo u pola hefte imali profu Faida na rasporedu. Jedava smo čekali njegov čas.
Uđe nam u razred pravo sa „bauštele“.
Umoran. Govorancija bila o onom masonu Isaku Njutnu i njegovim zakonima u fizici.
Dosadno i profi i nama.
Formula do pola table.Desetak minuta do kraja nam saopšti da neće biti ćasa tehničkog, ali da će nam ovo do kraja ko biva objasniti, šta smo trebali znati, a to je mlazni motor i kako radi.
Obrisa tablu i nacrta veliku elipsu i poče:
-Ja ću malo uprostiti. Ovo vam je ko neka limena šerpa. Uze kredu i nacrta još jednu elipsu, oko one i naprijed doda nekoliko strijelica.
-A ovo vam je – Tendžera, dobaci Edo.
Nasta smijeh.
Smije se i profa.
-Jes tendžera. Na ovo se nakalemi bukadar nekih džidža, što metalnih, što električnih. Ja kad se to pokrene. Kad zatandrče.
Smijeh.
-Radi na principu have i goriva.
Zakačite to na krila i u nebesa.
Eto što više tandrče, više vuče have i goriva i eto vas u Americi. To vam je mlazni motor.
Mi gledamo u profu zbunjeni, a on će:
-Ama bitno je da šerpa, tendžera i sve ovo tandrče.
Zazvoni, a profa ode, smijući se.
I danas se smijem kad sam u avionu.
Profa moj dobri, bio si u pravu. Tandrču.
Fala ti što nisi bio profesor na daljinski. Čini mi se što manje takvih ljudi kao što si ti, sve manje
Bosne, a i have. Kakva je god.Sarajevo,25.maja 2011.godine
Aci Tagor 1414
DVOSTRUKI REZILUK
Na našoj opštini, ako se nečim dodatnim nisi bavio, nisi ni bio.To je takvo vrijeme bilo, kada se mladim ljudima zaista pružala mogućnost da sebe u nečemu iskažu. Oni talentiraniji su bili akteri u nekoliko oblasti.Imao si šansu da igraš fudbal, košarku, odbojku, rukomet, stoni tenis, streljaštvo.
Mogao si se baviti automobilizmom, motorima, ribolovom, lovom, šahom. Bilo je i gorana, izviđača, planinara, svirača, pjevača, imitatora, pjesnika, glumaca.
To je bilo doba bez mobitela i računara.
Naravno, fuca je bila glavna.
Imali smo svoj „Juventus“.
Naša „Mladost“ je gotovo uvijek igrala dobar fudbal i bila jak zonaš, a po znanju igrača ondašnjih, pretpostavljam da bi u ovo vrijeme bila dobar prvoligaš. Pa i sadšnji Široki brijeg se zvao „Mladost“ Lištica.
A i hotel im se zove „Park“, ko onaj u Rogi.Generacija koju je vodio profesor Kasim Kokot je bila jedna od najtalentiranijih. Uostalom iz te generacije otišla su trojica igrati lopte u saveznu ligu. Dido i Ramo u „Sarajevo“, a Hazo u „Iskru“ koja je tada bila stabilan prvoligaš.
Kad je lopta u pitanju svi glumimo selektore, ali zasigurno su to mogli ostvariti i Šeperka, Pava, Jova, Šilja, Ranja, Žižak, Kena, Kaća i mnogi drugi poslije i prije njih.
Komšijski derbiji su uvijek bili najslađi.Tekme sa „Drinom „ iz Višegrada i „Sutjeskom“ iz Foče, a naročito „Glasincem“ sa Sokoca su bile nešto više od igre.
Poklopilo se nekako da odmah nakon sleta mladosti budemo gosti kod „Drine“.
Novine pisale da je to derbi prvenstva. Borba za veći rang. Zadnja majska nedelja.
Sunčana. Lijepa. Okupljeni kod bašte čekamo polazak navijačkog karavana.
Zastave, harmonike, gitare, čak i frule.
I vopi.Ama što bi reko Boris Dvornik “Ajme ća će bit fešta od baluna“.
Dođosmo u Višegrad. Pjesmom opjevanu ćaršiju.
Od svih ćaršija na istoku, višegradska je po načinu života bila najbliža našoj. Voljeli su sve što i mi.
Sa njima smo bili nekako u naj fer priči. I ženili se, a i udavali. Prijateljili se.
Došli mi na stadion.
Mi na jednoj ,a oni na drugoj strani.Klasika.
Tada su utakmice bile milina. Ovo sada su gladijatorske arene. I navijači „Drine“ pripremljeni.
Bliže nama isturili jednog sa pivom u ruci ,da se dere kad budu prekidi.Nosili se mi dobro prvo poluvrijeme. Neriješeno, sa više šansi na našoj strani.
Na poluvremenu mali zastoj,ali krenu onaj:
– Hop žica Rogatica, tablje i fildžani, uvijek peri, uvijek neoprani.
Tako nekoliko puta dok drinaši ne prihvatiše.
Krivo nama.
Saznasmo. Oženio neku sa našeg kraja „jako vrijednu“, kako navijačka pjesma kaže.
Dobismo navijački reziluk.
Zabi nam Drina go iz penala, koliko se sjećam.Izgubismo.
Bi rezil i na terenu.
Nezasluženo, ali dvostruko.
I sada kad neko pere kahvenjake, a potrefi se tekma na televiziji, slatko se nasmijem.
Tabljama i fildžanima.
Sarajevo, maj 2011.godine
Aci Tagor 1414
HAJTE KUĆI, ŠTO STE DOŠLI?
Zovnu me poznanik iz Zvornika da dođem na kahvu u bivšu „Istru“ preko puta Sarajke. Češljali smo sve i svašta. Ko Ševalin AFŽ. Onaj dugajlija se okrenu svojim zemljacima i kaza: – Ja jesu jedno vrijeme igrali košarke. Upita me : – Znaš li Šizija i Midu? – Što pitaš? odgovorih.
-Bili su dobri košarkaši. -Jesu.Šizi je igro i rukomet, a Mido bio dobar lovac. -Njihova generacija je našu „Drinu“ rasturala, a mi važili ko fol za favorite lige. Igrali smo utakmice u onoj školi kod mosta. Ono navijanje nigdje nisam doživio. Lupaju nekim konzervama. Pjevaju uz harmoniku. Bubnjeve unijeli. Horgaju na sve strane. Ja veću ludnicu nisam vidio.Čini mi se da bi i Bošina „Bosna“ pala.
-Jel’ bilo ovako.
-Jes.
Sve si ti to dobro vidio, alisi se malkice prepo. U strahu su znaš,velike oči.Vratiše mi se tri slike u sjećanje.
Jeste, bila je fantastična generacija košarkaša.Tri-četiri godine su žarili i palili ondašnjom republičkom ligom. Koliko je to bila jaka generacija, dobro se sjećam da je igrala finale kupa BiH u košarci sa „Bosnom“ iz Sarajeva, evropskim košarkaškim prvakom. Većinu tereta su nosili Seli, Pava, Amir-Buš, Cola, Asaf, Kiza, Gola, Suljo, Ćurka, Frgi,Tomo, Mido, Šizi.
Mala sala u Skenderiji je tada bila puna. Sve naša raja. Navijali smo svim mogučim spravama.Bošu Tanjevića to fasciniralo.
Prvo poluvrijeme, tako se tada igralo, bilo nekoliko razlike za Bosnu, pa je Boša drugo igro sa prvom postavom. Najviše ga je iznenadio jedan naš navijački rekvizit, čiji je idejni tvorac bio Cika.
Cika je nama raji pokazo kofe „petokilašice“ koje je napunio sitnim kamenjem, a gornji kraj stuko čekićem. Cimaj kofe i galami. Eto navijanja. Dobila nas „Bosna“. Začudo..
Glavni takmac za prvo mjesto koje vodi u drugu ligu bivše Juge bio nam je „Željezničar“
iz Bihaća. Dobili nas gore. Mi domaćini u Rogi. Čini mi se da nikad više nije bilo navijača
na jednoj utakmici ko tad. Sve što se moglo micati došlo. Provedeno ozvučenje iz KUD-a.
Grmi na sve strane. Mi sa Cikinim kofama na tribinama. Harmonike, bubnjevi, pivice.
Ko engleski navijači. Nekad.Marinko sa harmonikom počne, a čitava tribina prifati pjesmu.Pjevala se Kitićeva „Aldijana“.Ori se stadion.
-„Svake noći sanjam tebe, radujem se novom danu, čekam zoru koja sviće, da mi vrati
Aldijanu“Horgalo se kofama. Ama slomili bi tada čitavu željeznicu,a kamoli bihaćkog Želju.
Kažu slomila ih naša navijačka „Hajte kući,što ste došli“?
Morali igrati majstoricu. Odredilo Zenicu. U svim jugoslovenskim sportskim novinama
na prvoj strani izašli naslovi „MAJSTORICA“.Otišli smo u Zenicu sa svim slobodnim busevima „Tehnotransa“. Bilo u koloni desetak.
Dubke puna sala u Bilimišću.
Imamo sve na tribinama, osim kofa.
Išlo nas.
Razvaljivali.
U nekom dijelu utakmice vodili smo sa 19 razlike. Kako se igralo uoči Bajrama, uzeli fursata i skandiramo:“Evo nam kurbana“. Subhanalah.
Kako se utakmica bližila kraju mi padali, padali i pali. Zicer tekmu zijanismo.
Nikad se tužniji karavan navijača nije u Rogu vratio, ko tad.
Dugo smo bolovali.
Jedni su pričali da nismo mogli u Drugu ligu jer nismo imali para za semafor.
Drugi kazali da nas je Omer koji je vodio SOFK-u ,zavalio.
Ja opet i sada mislim da smo ispali zbog kofa.Nisu nam dali da ih unesemo.
Kofe su krive.
Zapjevah:“Svake noći sanjam tebe, radujem se novom danu . . .
Sarajevo, maj 2011.godine
Aci Tagor 1414
TRI KOVAČA
Sarajevo. Bašćaršijom se širi miris ćevapa. Mujezin poziva griješnike na namaz. Sjedimo pred Bejtića kafanom, na doksatu. Gušteramo na toplom majskom suncu i pijuckamo Zijinu hladnu smreku. Korak dalje sjede dva starca od Rogatice. Puše škiju, srću kahvu i čekaju da mujezin obavi svoje. Takav adet. Onaj u francuskoj kapi upita onog gologlavog:
-Jesu li neki narodi davno prije imali tri kralja? -Jesu.
-Jesu li drugi opet imali tri princa? -Jesu.
-A,jesu li treći imali onu trojicu ,što nose one mačeve? -Jesu.
-I bili svi poznati. -Bili.
-E, imali smo i mi.Šta smo mi bolan imali? Onom malom našem kraju, šta god da je i jedan je dosta.
-Imali bogme imali.I to baš trojicu.I to kakvu trojicu.
-Šta smo to imali života ti. Nemoj me više patiti.
-Tri kovača.
-Ja znam jednog, kako sad pa trojica.
-Asim Dorović,sa kovačijom kod hajvanske pijace.
Jel’ tako?
-Jes vala.
-Salim Hodžić, zvani Coto sa kovačijom na Oplošću.
Jel’?
-Jeste.I?-Teskeredžić Jakup,zvani Jape, sa kovačijom na Mejdanu.
-Neka him je rahmet golemi. Puno puta su me spasili sa svojim halatkama koje su kovali, kaza gologlavi.-Halalosum sva trojici.
Valja bolan na čekiću i nakovnju hljeb zaraditi, a narod tanko živio.
Krenu zajednički muhabet.-A,svaki je bio opet poseban na svoj način. Eto, ja Asima Dorovića pamtim ko krupnog čojeka, sa dosta djece, ali druželjubiva i veseljaka. Pričalo se u ćaršiji da nije mogo proći ponedeljak bez ražnja i akšamluka kojeg Asim spremi. To ti je bio samo taki dernek. A dolazila mu i ona gradska gospoda sudije, opštinari, doktori i naravno lovci i komšije.Volio i lov. Po svu noć ti je kod njega bila pjesma uz harmoniku. Jednom sam mu i sina gledo na nekoj priredbi. Braco ga zovu, a nije mu to pravo ime mešćini.
Ja što pjeva!
Dosta mi liči na onog krupnog brkajliju. I on plaho pjeva. Zaboravih mu ime. Helem nejse.
-Povuko od babe tu pjesmu. Isto ti je to bolan. Babo kovo gvožđe,a sin pjesme.
-Kako isto?
-Pa majstori obojica.
-E to jes.
Poselamiše se sa nekim odlazećim iz kafane, a ja se pripih uz staklo i jedva čekam da nastave. Krenu.
-Slabije sam ti ja išo kod Japeta.
Zapalim po koju škiju sa njegovim starim. Ahmedbeg ga zvali. Znao dosta o onoma vaktu i zemanu. A volio horoze. Čudo neviđeno. Kazivo mi da je Japeta nagovorio da idu po nakog horoza čak u Slavoniju. Borili se .A kad je Jape htio nabaviti kola babo ga zamolio da kupi ona ko u Maše sa Toplika. Pežova. I imo je tog pežova.Tako to auto zvao.
Jape je bio jak ko planina. Ali od sudbine se jaraniko nemere pobjeći. Damla ga ubi. Mlada. Jazuk.Obuze me tuga znajući sudbinu kuća Teskeredžića sa Mejdana, a opet mi bi drago što se spominju po dobru.
-Salim – Coto je bio kovač ravan onim u Varešu i Vakufu.Volio sam mu otići,ali pravo da ti kažem i bojo se.
-Zar i ti?
-Ja što je mene jednom isprepado. Stravu sam moro saljevati.
Krenem ja jednog petka njemu i ponesem par lemeša, jer kad hi on poklepa i okali moreš mešćini kamenje orati.
A, haj ti doćekaj da okaljeno poneseš kući.Napravio ti je on uz kuću kovačiju. Dašćara, prava starinska. U vrhu ognjište, mjehkožni na dasku, a u sredini panj sa nakovnjem. Zid od kuće sav izlijepljen onim gologuzim đizlijama. Ispod njih širi hastal sa turpijama i kliještima ,a uz dašćani zid drvena duža klupa.
Čim ti uđeš,on te posadi na tu klupu. Odmah ti se ukažu naka dječurlija. Nešto zacirlikaju i zijane se.
Sjeo ja i dao Coti u zamotanoj novini lemeše. Odmah hi on spodbi i u vatru.
Dreknu:- Gare, idi neni.
Dođe kahva. Raskomotio se ja. Otkopčo kaput da izvadim duhan.
Opet viknu: -Ibrice ,dođi brzo. Naredi nešta onom djetetu i isprati ga do vrata.
Vrati se i poče mjehom raspuhivati vatru.
Taman ja za fildžan, kad nešto puknu.
Mila majko. Skočih sav u dimu. Ama gotovo se izgubio. Kad se malo pribrah, njih desetak na vratima u suzama od smijeha.
-Pa šta je bolan bilo?
-Osto ja bez džepa od kaputa.
-Pa kako?
-Pa ono što je puklo, Salim dao onu, pomozi mi, jes petardu onom Ibrici da mi ubaci u džep.
-Kud je ubacilo?
-E,moj brate. Kad ti sjedeš na onu klupu, tačno u visini leđa oni su izbušili nakoliko rupa, da djeca taj šejtanluk mogu ubacivati u džepove.
-Naljuti li se?
-Kako ću se ljutiti. Ćim ću orati?
-I nije samo to?
Ima još.I to sve za jedno popodne.
-Ma šta bolan.
Taman se ja smirio, al sjeo na neku štokrlju, a Coto kreno nekom motiku kovati. Kaže nekom prije mene. Ma kakvi moj brate. Malo kuje pa u vatru. Pa opet malo,pa u vatru,a sve mene drži na oku.
Uljuljali mene oni njjegovi pokreti , on to primjeti i vrisnu drži ispade! U ruci mu kliješta i vrela motika.
Sav onakav zbunjen ja desnom rukom pa za motiku.
-Sprži li se jadan?
-Jok.
Eto ti si.
Kako ćeš me te budalaluke pitati.Jašta nego se spržih.
-Nisu ti se valjda opet smijali?
-Ja hablećine goleme. Da ne bi plakali. I ti bi se smijo nekome ko ispadne magarac. Eto i sada se posmjehuješ.
-Ode li kući?
-Kako ću kad mi lemeše nije zvršio.
Bogami si ti omatuhio.
-Šta se ljutiš.
-Zato što mojim mukama taj dan nije bio kraj.
-Kako sad?
-Coto ko da se ništa nije desilo. Ko zna koji sam mu ja magarac po redu. On to kažu sve zbog one djece i njegovih ahbaba, da him život razgali. Sav hladan prifati se mojih lemeša i onda kontaš da hi hoće završiti, pa da idem kući. U toj neznani mojoj, nestalo je štokrlje i ja sam ope sjeo na klupu.
Svi šute.
Samo se čuje mijeh i čekić i cvrka gvožđa kad ga kali.
Oko sahatak vremena kaza:
-Gotovo.
Ustadoh ja da uzmem novčanik. Ostala lijeva zdrava. Ruku polahko u džep, a nešto se pomače, ko da je živo. Obli me hladan znoj. Trznem i jedno i drugo. Ispred očiju se izvi guja.
Vrisnuh i bacih novčanik, i istračah napolje, a oni se opet smiju.
Ama u životu me niko većim magarcem ne napravi ko on i ona djećurlija.
-Bili prava guja?
-Gumena guja. U italiji je nabavio, samo da bi ćorotinju gonjo.
-Šta je?
-E moj ahbabu dosta tebi i ovaj jedan, a kamoli tri kovača.
Odoh i ja sav zaliven u suzama.
Ponosan na svoje kovače. Kakvi god da su, naši su.
Nama najbolji.
Sarajevo, juni 2011.godine
Aci Tagor 1414
TERENCI
Većina koja je upamtila življenje u Titinoj Jugi će reći da je zlatno doba bilo krajem sedamdesetih. I u našem kraju se to osjećalo na svakom koraku. Živost, smijeh, razonoda, zabave, teferići , sijela, t urniri. Svega bilo. Imalo se. Preko sa vrha. U Rogi se gradilo na sve strane. Nicale nove fabrike, zgrade, čitava naselja. Grad počeo dobivati drugačiji oblik.
Živnulo školstvo, zdravstvo, sport, kultura. Igralo se fudbala, rukometa, košarke, odbojke. Sviralo se i igralo,a sa KUD-om tutnjalo po Jugi pa i vani. Špartali Jugu Muzini izviđači i Zehrini akcijaši, a planinari sa Šajbubom dobacili na Olimp. Haos. Odžavale se radničke igre, seosko-partizanske, sandžačke. Stalno neke smotre. Te smotra folklora, te pionira, te omladinaca, te radnika.Ama bosanski lonac pravi.
U toj čitavoj gunguli pojaviše se terenci.Stigo kažu u Rogu „Energoinvest“.Nešto hoće da grade.Dođoše novi ljudi,a sa njima i čudna mašinerija.Pojaviše se naki smiješni autobusi,ko iz filmova.Dadoše im ime „crtani“.Dođe još svakakve skalamerije.I proču se. Roga je odabrana za bazu.Gradi se dalekovod od Sokoca do Višegrada.“Biće love“ kažu neki.A ko ćaršija.Izokola se to pipka,mjerka,vaga.
Pojavilo se puno stranih faca.Nekako se ona kolotečina počela burkati.Taji se,ali glasnih priča jok.Došlo ozgo.Iz Sarajva.
Poslalo da se gradi.Šuti i ako šta moreš ćvakni.Bogami,poče raja zboriti:-Ovi ba jaki.Dobra pinka.Ubacij se kako znaš.
Odmah su počeli terence primati po kućama na kiriju.Uhar.Ma kakvi uhar.Super.
Počeše tražiti fizikanere.Daju radnu knjžicu,upisuju staž,pa ti bujrum.Radi se u brigadama po terenskom principu: od zvijezde do zvijezde.Sedam dana radiš,sedam odmaraš,ili petnaest radniš i isto toliko odmaraš.Za nas mlade to bi dobitna kombinacija.Prijavi se bogami pofin broj raje iz ćaršije na rad.
Počesmo raditi.Obiknusmo se.Krenusmo i zarađivati,a pomalo se i kofrčiti.Naročito je razdiro mačku Fića-Nalet.Počeo po Crvenoj ruži naručivati pive gajbama.Nas ostale sa svojim hajcanjem kreno ofirati.Mi krili koliko smo zarađivali.A on jok.Elem dijele platu u avgustu,znam da je bio vašar kod crkve.Preobraženije.
Direkt lova iz tašne pa na ruke.
Dobili mi ko fizikaneri dobro pamtim platu od 960 hiljada dinara.Tadašnji načelnik opštine Osman Teskeredžić 600 hiljada.Kvava kaže da je „jawa enduro“ 250 kubika u plavoj Sarajci 926 hiljada.Mi ne hodamo.Mi letimo.
A tek terenci.Za platu odmah mogli kupiti fiću ili jugu.“Ludnica“ što bi reko spiker Delić.
Pohamnitali mi.Pomahnitali terenci.I ćaršiju malo ljuljnuli.Ali svemu dođe kraj, pa i našem istraživanju svemira.Stiže nas Mešina „Igraj dudo,nećeš dugo“.
Sav se asiluk pretvori u zahlađenje takozvanih međuljudskih odnosa između nas i terenaca. Kako koji dan,svedosmo priču na morajuću,službenu.Fertik .Ne valja ništa.
Radili jedan dan na sjemečkom polju.Razvlačili kablove.Ucakarila zvijezda ko nikad. Tegleći konji od zora podivljaše.Kad oko podne eto ti Fiće-Naleta:
-Šta ovi papci misle đe su došli?Šta nas klocaju?Ja ovo neću durati.Vi kako hoćete.
-Pa šta ćemo? Upita Kiza koji je bio Naletov sudrug u poslu.
-Nećemo se marati.I to je papanski.Hajmo ih zajebavati.Pustite to meni.
-Dobro. Složismo se da Nalet uzme ulogu režisera.
Pred sami mrak krenusmo kući.Na početku crtanog šofer i terenci,a pri kraju mi fizikaneri. Čuo se po koji kašalj duhandžija i rad motora.Taman smo stigli na Lijesku,kad će ti Nalet:
-Hajmo raja zapjevati onu Galibovu.
-Koju?
-Provokatorsku.Pratite me.I krenu:
„U kutiji,kutija,kutija kutija
U kutiji ,kutija,kutija,kutija…
Ne popuštamo sve do Seljana.Usijalo se.Kad najednom nasta škripa kočnica.Zanjiha se autobus,prolomi se zvuk motora,stade.Skoči šofer iz Imotskog crven ko rak i vrisnu:
-Pa šta ima u toj kutiji? Nalet će slavodobitno:
-Ne znamo!Pitaj Galiba.
Prolomi se smijeh.Vidješe terenci koliko je sati .Predložiše mir.Sve završi pod bosanski, u kafani.
Eh, da sam sada u svojoj ćaršiji,sa našim Fićom na produženoj, pa neka i terenaca.Sarajevo,maja mjeseca 2011.godine
Aci Tagor 1414
TRGOVAC
Širom Bosne gdje god dođeš možeš čuti narodnu “Sve su pite pitice, a burek je pitac“.
E, ako je to tako onda su u našoj Rogi svi trgovci, trgovci, a Rasim Kapo je akademija trgovine bio.Osebujan lik. Uvijek u žiži događanja, a ko da nije. Svi su ga poznavali po cigari u uglu usta po velikoj ljubavi u mladosti prema motorima i naravno prema ženama. Voljele i one njega.
Trgovanje kod Miće kako smo ga zvali, je uvijek imalo montipajtovski karakter.
Sjećam se jedne prilike u kući se pokvario frižider, a materi dosadilo da se više brine o njemu pa reče:
– Idi bogati nabavi novi ako moreš. Ja sa ovim nemogu izmoći.
-Dorbo,rekoh i uputih se u trgovine u ćaršiji. Sve su imale svoja pravila kupovine, ko i danas, ali samo u jednoj su biva pravila:“ kako Mićo kaže“.
Naravno u tgovini kod našeg Rasima Kape. Prije ulaska u dućan svratih kod dežurnog električara Osmana-Ope da upitam o trenutnoj Mićinoj naravi, a Opa će ti: -Ma danas se nešto puno usporađo. Čitavo jutro šparta dućan – kafana. Stalno je kod Tufke.
Uđoh unutra. Na sred osrednjeg dućana stoji Kapo i priča sa nekim čovom iz okolice Rogatice. Nisam se uspio ni snaći, a ko da sam mu došo ko rješenje velikog problema, izusti:
-Reci Mićo.
Zbunih se i promucah: -Ma htio sam nešto oko frižidera.
-Eno ti tamo Ibre, pa vidi sa njim.
Znaš ga?
Klimnuh glavom i pomislih kako neću znati Hodžić Ibrahima iz Podhrida, Sajkinog starijeg brata, najkrupnijeg insana čini mi se na opštini.
Ulazeći Ibri na vrata čuh trgovca kako pita:
-Šta ti ono hoćeš Mićo?
-Veš mašinu.Odgovori ovaj ko iz topa.
Poćeša se Kapo iza uha i ode u kafanu. Onaj čojo za njim, a ja kod Hodže.
Kažem mu što sam došo, a on govori da ne hitim i da koju prelomimo. Pristadoh, a Ibro
krenu priču o poslu kad je vodio krečanu u Mesićima. Interesantna priča. Nakon desetak minuta klepnuše vrata i ulazi Kapo a onaj za njim. Žureći uđe u rezervni magacin. Zadrža se. A i onaj čojo stoji li stoji. Čeka ga.Čim se vrati iz magacina upita:
-Šta ono hoćeš Mićo?
-Ama, veš mašinu.
-Dobro,dobro, i pravo u kafanu.
Onaj ope za njim. Hodža mi namignu i kaza:
-Sjedi, neka te.
Šta ću. Moram materi doći sa frižiderom. Nije prošlo puno vremena eto ti
trgovca sa cigarom, a onaj za njim.Uđe kod Ibre: -Šta da radim sa ovim, proganja me ko kolera.
Mudri Hodža odgovori-Ne znam.Vrati se Kapo nazad i upitau u prolazu:
-Šta ti ono hoćeš Mićo?
-Joj majko! Veš mašinu.
I ne čekajući odgovor ode u kafanu, a ovaj za njim. Brzo su se vratili.
Uđe Kapo kod nas i odmah se vrati i reče svojoj upornoj mušteriji:
-Nemam Mićo frižidera. Obećo sam onome što je kod Ibre.
-Ama Rasime, ja hoću veš mašinu.
Nemajući kud, umorno sa porazom u glasu kaza:
-Pa što nisi odmah reko, eto je zapakovana kod vrata.
Zovnu onaj još dvojicu, spodbiše mašinu, u gepek ubaciše i odoše brzinom vjetra.
Priđe naš trgovac Ibri i upita:-Hodža, kako se zove onaj rumaš?
-Ne znam!A ti?
-Ni ja.
-A ja mislio da vi znate. Znaće mašina.
Otpuhnu i hladan ko špricer ode kod Teufika u kafanu naš dobri Mićo.
Sarajevo, maj 2011.godine
Aci Tagor 1414
AVDUKINA BESJEDA
Onomad, sjedih i eglenisah sa našim dobrim Avdukom. U bosanskoj čaršiji, uz takum i bozu pokrenu se muhabet.
-Bogati Avduka,kako si?
-Eh! Kako može biti muhadžer? Muhadžeri su ti bolan najtužniji insani na dunjaluku. Svakome
smetaju, pa i sami sebi. Niko hi plaho nešto ne anlaiše, al eto trpe hi.A idu samo na jedno gorivo.
Progone ih uspomene. Da nije uspomena, kakve god da su one, čini mi se nebi bilo ni njih.To je jedino izvorno njihovo.
-Pa i ti si muhadžer, pod stare dane.
– Jes vAlaha. Život ti je ko zvrk. Kad ga neko zavrti nikad se ne zna gdje će stati. Jal na hastalu,
jal ispod.A i na hastalu se nikad ne zna u kojem će ćošku stati. Vidiš vi sa istoka pa u šeher
a ja iz šehera pa na istok.Nekog život baca tamo, nekog vamo. A čojek misli da on sa životom
ko upravlja. Eh,moj brate.Ote se uzdah iz Avdukinih grudi i nasta tišina. Čula se lomljava kocke i pokoji srk kahve, a iznad glava su putovali plavičasti duhanski tragovi.
-Prošo sam ti nedavno kroz tvoju rodnu nahiju. Lijep kraj, al nešto fali.Beriketa,šta li?
Ne znam. Nekako mi sve izgleda ko one palanke u pričama Radoja Domanovića.Tako ja vidim, a kako je vi osjećate, ne znam.-Teško pitanje Avduka,a lahka odgovora nejma.
-Biva to tako kad narod ne poštuje sam sebe. Nisu bolan džaba latini rekli da je istorija učiteljica života. Mi je ne poštujemo i stalno nam se isto vraća. Valjda je to usud.Imamo ko biva školovanih mlogo, ali ništa. Bogami ko da i nejmamo. Slaba fajda od tih silnih naukovanja.
-A znaš li ti kakoja vidim tvoj kraj?
-Ne znam,iznenađen odgovorih.-U nečemu ste dunjalučki poznati, u nečemu evropejski igrači što bi stari rekli, u nečemu
u bivšoj Jugi jaki, pa i u ovoj mrtvaji Bosni uvaženi. Nije bolan to šala. Nisi bolan mali, osim
ako ti to hoćeš.I bićeš mali, ako to što imaš ne cijeniš, ne čuvaš, njeguješ.-Goleme rječi zboriš mudri Avduka, a moreš li to malo rastabiriti, godi mi nefsu.
-Ne hiti ti se?-Jok vala, jer ovaku besjedu ko zna hoću li više čuti.
Malo predahnusmo i ja od unutrašnje treme,prokinuh:
-Veliš jedini dunjalučki?-Jes vala. Ona ergela na Borikama što je bila, a kažu i sada je ima, samo taka je u dunjaluku.
Samo je ona jedna i jedina „una“,što bi rekli braća Talijani,nasmija se, koja uzgaja
brdskog bosanskog konja. Konj ,a naš bosanski, sa svom svojom japijom, jedino takav može
opstati u tim našim gudurama. Možeš ti njega micati, ali jok neće se tamo neće primiti, i
kažu presvisne. Ko i ovaj naš bosanski insan. Nakači se on na sve što dunjaluk ima, ali dušom
nikad.-A,evropejski igrači?
-Eh,tu je hikaja malo modernija.Iz muhabeta sa drugim čojama iz vaše rodne nahije, spozno
sam da ste bili majstori i plaho baratali sa gvožđem. Kazuje se da ste bili veliki majstori
u pravljenju prečistača za limuzine i teške mašine i da ste radili onaj šišteći lonac. Prodavalo
se po evropejskim ćaršijama pa i dalje, i jedno i drugo.Vi njima robu, oni vama njihove pare.
Što bi bistričani rekli“pravo slovenski“.Ačkosum.Odulji ovo Avduka,rekoh, a sav gorim da nastavi dalje.
-Neka te. Neka se zna šta se skupno radilo i dokle se dobacivalo.Vi bolan bili Evropa prije
trijes ljeta,a oni danas po vazdan gude o Evropi.Ja vakta svakaka!?
-U Jugi.Šta je u Jugi?
-Slušaj,svaki vakat kad je mir lakše je durat, a vakat Juge, za ovo današnje je bio plah.
-Juga vas „šveđane“ zna po moto trkama. Prvo, glavnom đadom kroz vašu ćaršiju, a onda po
brdima. Koliko sam puta svoju fameliju molio da idemo i gledamo trke kod vas.Eh!
Prenosila i televizija iz Sarajeva za cijelu Jugu ,al onu brdsku. U taj vakat malo je ko to mogo izgurat.
A vi bogami jeste.Aferim!-Bosna!? izletih.
Avdukino čelo se nabra ko mijeh u stare harmonike, oči zasijaše, usta se jedva pomjeriše, ruka
zadrhta. Pomislih,šta bi? kad se ču:-Uh! Rano moja ljuta.
Otpi boze iz staklene krigle, otpuhnu i nastavi.
-Pisalo se o njoj, piše se i pisaće se i opet se bojim da će se slabo toga kazat. Pjevalo se,
pjeva se i pjevaće se.Neka.Odoh daleko.
Zahalavantaću bojim se.
Jah!da se vratim.
Vaš kraj u Bosni u stara vremena, a to kazuju ovi plaho stari insani, zvao se Ćelebi Pazar.
Nahija dobro bogata i velikim i malim hajvanom. Rijetka je ćaršija koja je imala dva pazarna dana,
a vi ste imali to, a napobaška hajvansku pijacu. Nije šala početkom i krajem hefte.U onim starim ćitabima kazuje da mjesto ili kraj koje ima žive pazare, je vrijedno i bogato.
-Bilo! izletih nerovozno.
-Ima li još nešta? upitah Avduku ljutito.
-Ima.Ti se to ko ljutnu.
Ha?
Ne zamjeram. Vidim pravi si muhadžer.Uspomene progone.
Eto, svi koji su dolazili u Rogu, kako je nešto kratite, su zapamtili i rogatičke đenaze.
Ispraćaj mejta s ruke na ruku po nekoliko kilometara.
Taj običaj mi se duboko urezo u ovu moju tintaru. Fin i dostojanstven adet.
Adet jakih i golemih. Po tom su vas znali i cijenili.
Eto tako ja vidjeh sa strane,a dalje je do vas, hoćete li se cijeniti, poštovati, pomagati ili dijeliti.
Na vama je.
I još nešto“Neznanje istorije se glavama plaća“.
-Fala Avduka na lijepoj besjedi.
-Iz duše je.Da znaš.
-Znam.
Na stolu ostadoše krigle i filđani, a mi odosmo u tmurnu bosansku noć.Svako sa svojim uspomenama.
Sarajevo, maj 2011.godine
Aci Tagor 1414
