-
D O K T O R
Nikad nisam dokučio šta se to sa malim čaršijama događalo da svog apotekarski vaga, a stranca prima otvorena srca bez prethodnog zapitkivanja. Svi koji su došli u našu ćaršiju, a bilo ih je puno, dobro su prošli. Ma kakvi dobro. Odlično. Bilo je tu raznih fela i profesija.
Od doktora, agronoma, inženjera, profesora, sudija, tužilaca. Sa kesama došli, kamionima otišli. Roga im je uvijek bila prolazna stanica i još jedna stepenica u biografiji. Odmahivali glavom ili ne, ali to je tako.
A i mi bili talentovani, ali nekako uvijek čekali u svom kraju da uđemo u životnu utakmicu sa klupe.
Bili smo rezerva. E, među doktorima izraste domaći autohtoni kadar u vrhunskog specijalistu na dobru glasu.
Doktor Nihad.
Među rajom prozvasmo ga šifrovano“doktor za ono“iz zavisti i ljubomore.
Odmah nekako na početku bogate direktorske karijere, pojavi se pred dr.Nihadom problem više društvene nego seksualne prirode. Počela se i sirotinja rađati, a to za svaku kasu, makar to bila i opštinska, bio teret.
Ni danas nije bolje.
Priča se da je u okolini Osova ili Žepe, nisam siguran tačno gdje, živio bračni par sa 12-oro djece, a trinesto na pomolu. Dobi naš doktor zadaću da hitno vaspitno djeluje.
Prifati se dok posla i zakaza sastanak našem Kazanovi i njegovoj životnoj saputnici.
Došli oni.
Stigo i doktor.
Naredi sestrici:
-Zovni prvo nju.
Uđe sredovječna žena sa stomakom do zuba.
-Jesam li ti dao tablete još dok je deseto bilo na putu i ti opet ništa.
-Ama, rekla sam ti doktore da ja nikakve hapove ne uzimam, a i ono drugo neću.
-Ama ženo, pa vidiš gdje si stigla.
-Šta ću doktore kad sa mene ne silazi ko djete sa trešnje.
Vidi dok,slaba fajda.
Ćeška se po glavi i reče:
-Zovni onog gulanfera.
Uđe naš Kazanova sa kapom u ruci i skrušeno sjede pred doktora,a ovaj podviknu :
-Jesam li ti napomenuo da stavljaš kondom.
-Šta ti je to?
Poče se dok znojiti.
-Ama narodski rečeno kurton.Gumica,znaš šta je gumica.
-Znam .Koristio je u školi kad išo.
Vidi dok da ne ide,, pa okrenu.
-Znaš, kad ono radiš sa njom i kad si pri kraju, iskaći.
-Nisam željezničar, pa da iskačem.
-Ama budalo, vadi ga.
-A to! E moj dobri doktore. Kad mi se oči ukrste da vadim. Je li?
-Jeste, obradova se doktor.
-Ama ja da mogu sav bi se u nju uvuko.
-Marš napolje!
I ti i ona.
Vozeći se prema gradu poče se smijati i pomisli:
„E moj Mehmedalija Dizdare, kakav tvoj kameni spavač,kakav je ovaj moj seksualni.
Al’ kokin.“
Sarajevo,mjeseca maja 2011.godine
Aci Tagor 1414
S E L A M
Površina opštine Rogatica je golema. Po površini smo vrlo visoko u Bosni. Ali to se u narodu nekako djelilo po krajevima. Spominju se kovanjski, vragolovski, sočićki, kukavički, mesićki, kozićki, borički, osovski, zakomski, slapski itd.
U kraju od Šljedovića prema Drini, živjela je samohrana majka sa jedinkom sinom, koji će izrasti ulijepog momka, al mentano zaostao. Majka ko i svaka majka. Žao joj. Da joj je da mu kako pomogne. Nagovoriše je i ode jednog dana gatari, da joj grah kaže šta da radi. Razbacila ova grah. Ganja ga dole gore po sećiji.
Uze onu jednu skupinu u šaku, nešto prouči i baci pa reče:
-Moraš ga ženiti.
-Kako ću bona. Nije žensko ni ljudski vidio, a kamoli da živi.
-Moraš, uporno tvrdi gatara.
Šta će majka, mora sinu pomoći.
Poče tražiti mladu.
Poći će valjda neka. Konta, imam imanje, imamo mala ,pa i neke penzijice. Moglo bi šta ispasti.
Elem nakon nekoliko mjeseci nabasa u drinskom kraju na ženu i čoju koji su imali dosta ženske
čeljadi.
Teško su živjeli. Obradovali se ponudi. Kašika manje. Dogovoriše se i majka je sinu dovede.
Vidi majka da će teško ići. Dovedeno balavo, a njeno mutavo. Krenu u akciju. Obavi razgovor sa mladicom i objasni joj šta biva prve bračne noći.
Prihvati mlada sudbinu.
Ubaci sina bez priče mladoj u sobu i utrnu.
Prošla noć .Ništa.
Druga noć.Ništa.
Treća,ništa.
Ode sin pojiti krava, a majka će ti izokola:
-Ama nešto se po noći ne čujete.
Zacrveni se mlada, skupi snagu i tiho progovori:
-Majko,on ono ne zna.
-Šta to kažeš!.
-Znači ništa.
-Ništa, tužno reče mlada.
-Pusti ti to meni.Hajde ti u štalu, a ja ću sa njim.
Zovnu sina i poče:
-Radiš li ti sine šta?
-Pa vidiš majko da se satrah.Vidi mi na rukama žuljeva.
-Ama nije to.
S mladom. Pa znaš. Muški poso.
Zacrvenio se i šuti oborene glave.
Kako ću sad ovo izvesti sa ovim mojim tokmakom.
Skonta.
– Večeras kad ti i žena uđete u svoju sobu ,reci ženi da se skine i da legne.Onda joj reci da
raširi noge ,popni se gore i ubaci na mjesto ono.
– Šta da ubacim?
– Glavu, mamlaze, zaječa majka.
Nakon što su večerali namignu snahi da je sve sređeno.
-Hoće li biti majko,progovori snaha tiho.
-Hoće.
Nije prošlo puno vremena i mati zjevajući prozbori:
-Hajte djeco spavati, kasno je.
Ustadoše.
Mlada prva uđe,a za njom mladoženja tužnih očiju.
Čim su ušli sjeti se majčina kazivanja, pribra se i progovori.
-Skini se i lezi.Sva usplahirena mlada u tili čas bi ćin-ćiplak.
– Raširi noge.Uradi mlada i to.
Ne skinuvši se slunto priđe mladoj, nagnu se nad nju, ufati se rukama za koljena i krenu glavom
među noge.
Zasta, podiže glavu i pogleda u zbunjenu mladu:
– Poselami mi majku ako se ne vratim !?
Sarajevo,maja mjeseca 2011.godine
Aci Tagor 1414
S E L A M
Površina opštine Rogatica je golema. Po površini smo vrlo visoko u Bosni. Ali to se u narodu nekako djelilo po krajevima. Spominju se kovanjski, vragolovski, sočićki, kukavički, mesićki, kozićki, borički, osovski, zakomski, slapski itd.
U kraju od Šljedovića prema Drini, živjela je samohrana majka sa jedinkom sinom, koji će izrasti ulijepog momka, al mentano zaostao. Majka ko i svaka majka. Žao joj. Da joj je da mu kako pomogne. Nagovoriše je i ode jednog dana gatari, da joj grah kaže šta da radi. Razbacila ova grah. Ganja ga dole gore po sećiji.
Uze onu jednu skupinu u šaku, nešto prouči i baci pa reče:
-Moraš ga ženiti.
-Kako ću bona. Nije žensko ni ljudski vidio, a kamoli da živi.
-Moraš, uporno tvrdi gatara.
Šta će majka, mora sinu pomoći.
Poče tražiti mladu.
Poći će valjda neka. Konta, imam imanje, imamo mala ,pa i neke penzijice. Moglo bi šta ispasti.
Elem nakon nekoliko mjeseci nabasa u drinskom kraju na ženu i čoju koji su imali dosta ženske
čeljadi.
Teško su živjeli. Obradovali se ponudi. Kašika manje. Dogovoriše se i majka je sinu dovede.
Vidi majka da će teško ići. Dovedeno balavo, a njeno mutavo. Krenu u akciju. Obavi razgovor sa mladicom i objasni joj šta biva prve bračne noći.
Prihvati mlada sudbinu.
Ubaci sina bez priče mladoj u sobu i utrnu.
Prošla noć .Ništa.
Druga noć.Ništa.
Treća,ništa.
Ode sin pojiti krava, a majka će ti izokola:
-Ama nešto se po noći ne čujete.
Zacrveni se mlada, skupi snagu i tiho progovori:
-Majko,on ono ne zna.
-Šta to kažeš!.
-Znači ništa.
-Ništa, tužno reče mlada.
-Pusti ti to meni.Hajde ti u štalu, a ja ću sa njim.
Zovnu sina i poče:
-Radiš li ti sine šta?
-Pa vidiš majko da se satrah.Vidi mi na rukama žuljeva.
-Ama nije to.
S mladom. Pa znaš. Muški poso.
Zacrvenio se i šuti oborene glave.
Kako ću sad ovo izvesti sa ovim mojim tokmakom.
Skonta.
– Večeras kad ti i žena uđete u svoju sobu ,reci ženi da se skine i da legne.Onda joj reci da
raširi noge ,popni se gore i ubaci na mjesto ono.
– Šta da ubacim?
– Glavu, mamlaze, zaječa majka.
Nakon što su večerali namignu snahi da je sve sređeno.
-Hoće li biti majko,progovori snaha tiho.
-Hoće.
Nije prošlo puno vremena i mati zjevajući prozbori:
-Hajte djeco spavati, kasno je.
Ustadoše.
Mlada prva uđe,a za njom mladoženja tužnih očiju.
Čim su ušli sjeti se majčina kazivanja, pribra se i progovori.
-Skini se i lezi.Sva usplahirena mlada u tili čas bi ćin-ćiplak.
– Raširi noge.Uradi mlada i to.
Ne skinuvši se slunto priđe mladoj, nagnu se nad nju, ufati se rukama za koljena i krenu glavom
među noge.
Zasta, podiže glavu i pogleda u zbunjenu mladu:
– Poselami mi majku ako se ne vratim !?
Sarajevo,maja mjeseca 2011.godine
Aci Tagor 1414
H I T N A
Na haber kutiji javljaju da je temeratura četrdeset dva u hladu. Na asfaltu pedeset. Gadno. Kažu da će u džehenemu biti još gore. Bolje vjerovati, nego provjeravati. Krenuh niz Drinsku, u pravcu onog zelenog nadvožnjaka. Moro ići. Taman što sam učinio par koraka, prenu me jako zavijanje sirene. Pogledam. Hitna.
Sjetih se upozorenja ljekara, da je doba moždanih i srčanih udara. Vrijeme damli .Poslije onako poganog rata,
to za ovaj narod postalo haman i normalno. Oguglo ,a i saživio se sa tim. Nisam ljudski ni sto koraka, kad opet onaj
jezivi zvuk. Druga profura niz ulicu u pravcu Buća potoka.
Zamislih se.
Bi mi nekako žao naroda, a i onog osoblja u hitnoj.
Bore se sa Džebrailom?
Ko će prije.
Tako mu nekako dođe.
Hodajući onim zelenim nadvožnjakom, prolomi se opet.
Drukčiji pisak.
Lokomotiva.
Što ti je temperatura.
Sve vri.
I ovi veliki gradovi.
Ko u mravinjcu.
Ama, čini mi se da je u onoj našoj plahoj, nekako bilo durkčije.
Ili mi se samo činilo.
Pojaviše mi se slike naših junaka u ovom humanom poslu.
Osman, Hasan, Ćazim , a kasnije i onaj Ratko.
Ljudi,čiji svaki dan na poslu je i borba za nečiji život.
Valja njima ostati u vinklu.
A, ovi naši su još i veseljaci bili.
Šala im je bila hobi.
Odmarala ih.
Prenosili je i nama.
Pričo mi jednom Fale, da se zadesio kod „Slatkog“ za šankom, a odmah do njega za stolom, da je sjedio
njegov babo Osman, sa nekom ekipom.
“Znalo ga je zapasti da sjedi ponekad sa našim intelektualcima.
Sa onim učevnim.
On ih je trpio, iako su mu bili podosadni.
Okrenut leđima, opustih uho i prisluškivah razgovor, a preko oka nadgledah situaciju.
-Znaš, nije lako.
Ovo ti je vrijeme miroljubive aktivne koegzistencije.
Mudruje starom onaj jedantek svršeni školarac.
-Valja obaviti ove reogranizacije, sistematizacije, klasifikacije i izdati publikacije.
Tupi starom sekretar. Mahnu onu jednu ispred sebe i namršti se. Na priču.
-Mi moramo drugovi primjeniti inovativnu percepciju u koegzistenciji.
Kazuje pomoćnik direktora.
Šiljili su sa onim stranim izrazima, a starog to tangiralo.
Izvinu se, nakašlja i krenu prema toaletu. Nit otići, a niti ostati.
Skužim i pred njega: -Stari, kako ide sijelo?
-Fale sine,otkud ti!
Kako?
SKRMZ i opet SKRMZ.I odmahnu rukom.“
Smijali smo se.
Priča naših „učevnih“ ljudi, koji su se utrkivali, ko će više upotrijebiti onih ni njima znanih
izraza, je kod našeg finog čoje Osme lijepo prevedena, SKRMZ.
U jutarnjim satima u petak, pozva Ćazima direktor dr.Nihad i zamoli ga da nekog čiču sa Borika odveze
na preglede u regionalni centar u Foči.
-Odvedi ga i dr.Azizu, da ga pregleda. Usput, vodi računa o njemu, priglup je i nepismen.
Vidi kako ćeš?
-Dobro.
Nije mi prvi. Biće valjano, ko i do sada.
Uze uputnice od doktora ,spodbi ispod ruke onog čiču i u hitnu.
Usput su nako,o svemu pomalo.
Čim je stigo na prijemno, one sestrice uzeše papirologiju i čiču, al zamoliše Ćazima da se nađe pri ruci.Vrijeme godišnjih odmora. Nahoda ga čiča od doktora do doktora i na kraju završiše kod dr.Aziza ,koji napisa zbirni nalaz.
Sav srajban ufati čilagera i fraknu ga na cic svoje hitne.
Pravac Rogatica.
Malo su šutili i prebirali događaje tog dana u svojim glavama, kad će čiča:
– Kuku, šta sve iksana neće zadesiti!
-Jah, život nije šala ljudino.
-Ma čini mi se ,kad bi se ponovo rađo, bolje bi mi bilo da budem konj.
-E, nemereš vala dvaput biti isto.
Izbaci iz sebe nasikirani Ćazim.
To nedeljno dežurstvo su imali dr.Suad Ajanović, nekoliko sestara i Hasan Zec.
Naš Zeko.Nakon uobičajene kahve, Zeko kaza doktoru da će do garaža da malo pregleda kola.
Nedelja im se učinila tiha i bez gužve.
Doktor ga zamoli da i njegov auto malo pogleda. Prihvati Zeko i ode u krug bolnice.
Sa druge strane, preko parka, od apoteke išla je nova profesorica Nevenka Savić. Razboljela se ,a tek došla da radi u naš kraj.
Sve joj novo i o svemu mora da pita.Tako prilazeći našem Zeki, snishodljivim glasom progovori:
-Molim Vas gospodine, rade li sestrice?
-Rade.
-A gdje se daju injekcije nedeljom?
-Ja kolko znam u guzicu, ko i ostalim danima.
I ode prema garažama.
Osta Nevenka zbunjena, sa mislima u glavi:“Gdje sam ovo došla“?
Došla u grad pametnih, vrijednih i veselih ljudi,
I nagrade su dobijali za svoj rad.
Danas je nešto drugo.
Promijenilo se sve.
I naš dobri Ćazim ,sada je hadži Kjazim efendija.
Ma bitno je da je osto dobar insan,
Za onog četvrtog ne znam.
Juli,doba vrelina,2011.godine.
Aci Tagor 1414
H I T N A
Na haber kutiji javljaju da je temeratura četrdeset dva u hladu. Na asfaltu pedeset. Gadno. Kažu da će u džehenemu biti još gore. Bolje vjerovati, nego provjeravati. Krenuh niz Drinsku, u pravcu onog zelenog nadvožnjaka. Moro ići. Taman što sam učinio par koraka, prenu me jako zavijanje sirene. Pogledam. Hitna.
Sjetih se upozorenja ljekara, da je doba moždanih i srčanih udara. Vrijeme damli .Poslije onako poganog rata,
to za ovaj narod postalo haman i normalno. Oguglo ,a i saživio se sa tim. Nisam ljudski ni sto koraka, kad opet onaj
jezivi zvuk. Druga profura niz ulicu u pravcu Buća potoka.
Zamislih se.
Bi mi nekako žao naroda, a i onog osoblja u hitnoj.
Bore se sa Džebrailom?
Ko će prije.
Tako mu nekako dođe.
Hodajući onim zelenim nadvožnjakom, prolomi se opet.
Drukčiji pisak.
Lokomotiva.
Što ti je temperatura.
Sve vri.
I ovi veliki gradovi.
Ko u mravinjcu.
Ama, čini mi se da je u onoj našoj plahoj, nekako bilo durkčije.
Ili mi se samo činilo.
Pojaviše mi se slike naših junaka u ovom humanom poslu.
Osman, Hasan, Ćazim , a kasnije i onaj Ratko.
Ljudi,čiji svaki dan na poslu je i borba za nečiji život.
Valja njima ostati u vinklu.
A, ovi naši su još i veseljaci bili.
Šala im je bila hobi.
Odmarala ih.
Prenosili je i nama.
Pričo mi jednom Fale, da se zadesio kod „Slatkog“ za šankom, a odmah do njega za stolom, da je sjedio
njegov babo Osman, sa nekom ekipom.
“Znalo ga je zapasti da sjedi ponekad sa našim intelektualcima.
Sa onim učevnim.
On ih je trpio, iako su mu bili podosadni.
Okrenut leđima, opustih uho i prisluškivah razgovor, a preko oka nadgledah situaciju.
-Znaš, nije lako.
Ovo ti je vrijeme miroljubive aktivne koegzistencije.
Mudruje starom onaj jedantek svršeni školarac.
-Valja obaviti ove reogranizacije, sistematizacije, klasifikacije i izdati publikacije.
Tupi starom sekretar. Mahnu onu jednu ispred sebe i namršti se. Na priču.
-Mi moramo drugovi primjeniti inovativnu percepciju u koegzistenciji.
Kazuje pomoćnik direktora.
Šiljili su sa onim stranim izrazima, a starog to tangiralo.
Izvinu se, nakašlja i krenu prema toaletu. Nit otići, a niti ostati.
Skužim i pred njega: -Stari, kako ide sijelo?
-Fale sine,otkud ti!
Kako?
SKRMZ i opet SKRMZ.I odmahnu rukom.“
Smijali smo se.
Priča naših „učevnih“ ljudi, koji su se utrkivali, ko će više upotrijebiti onih ni njima znanih
izraza, je kod našeg finog čoje Osme lijepo prevedena, SKRMZ.
U jutarnjim satima u petak, pozva Ćazima direktor dr.Nihad i zamoli ga da nekog čiču sa Borika odveze
na preglede u regionalni centar u Foči.
-Odvedi ga i dr.Azizu, da ga pregleda. Usput, vodi računa o njemu, priglup je i nepismen.
Vidi kako ćeš?
-Dobro.
Nije mi prvi. Biće valjano, ko i do sada.
Uze uputnice od doktora ,spodbi ispod ruke onog čiču i u hitnu.
Usput su nako,o svemu pomalo.
Čim je stigo na prijemno, one sestrice uzeše papirologiju i čiču, al zamoliše Ćazima da se nađe pri ruci.Vrijeme godišnjih odmora. Nahoda ga čiča od doktora do doktora i na kraju završiše kod dr.Aziza ,koji napisa zbirni nalaz.
Sav srajban ufati čilagera i fraknu ga na cic svoje hitne.
Pravac Rogatica.
Malo su šutili i prebirali događaje tog dana u svojim glavama, kad će čiča:
– Kuku, šta sve iksana neće zadesiti!
-Jah, život nije šala ljudino.
-Ma čini mi se ,kad bi se ponovo rađo, bolje bi mi bilo da budem konj.
-E, nemereš vala dvaput biti isto.
Izbaci iz sebe nasikirani Ćazim.
To nedeljno dežurstvo su imali dr.Suad Ajanović, nekoliko sestara i Hasan Zec.
Naš Zeko.Nakon uobičajene kahve, Zeko kaza doktoru da će do garaža da malo pregleda kola.
Nedelja im se učinila tiha i bez gužve.
Doktor ga zamoli da i njegov auto malo pogleda. Prihvati Zeko i ode u krug bolnice.
Sa druge strane, preko parka, od apoteke išla je nova profesorica Nevenka Savić. Razboljela se ,a tek došla da radi u naš kraj.
Sve joj novo i o svemu mora da pita.Tako prilazeći našem Zeki, snishodljivim glasom progovori:
-Molim Vas gospodine, rade li sestrice?
-Rade.
-A gdje se daju injekcije nedeljom?
-Ja kolko znam u guzicu, ko i ostalim danima.
I ode prema garažama.
Osta Nevenka zbunjena, sa mislima u glavi:“Gdje sam ovo došla“?
Došla u grad pametnih, vrijednih i veselih ljudi,
I nagrade su dobijali za svoj rad.
Danas je nešto drugo.
Promijenilo se sve.
I naš dobri Ćazim ,sada je hadži Kjazim efendija.
Ma bitno je da je osto dobar insan,
Za onog četvrtog ne znam.
Juli,doba vrelina,2011.godine.
Aci Tagor 1414
P E N D R E K
Prvo su je zvali narodna milicija. Pošto je pofino izlemala ono prvo, ostala milicija. Bivša zemlja je imala miliciju na čitavoj svojoj teritoriji. Između sebe su se dijelili na prašinare, saobraćajce i specijalce. Prema vrsti posla, valjda. Bila kod nas ova prva, a druga je bila regionalnog tipa. Treću je država imala zbog sebe. Oni stariji se sjećaju i narodne, a i milicije.
Znali su i komandire Vojina Kovačevića i Aliju Smajlovića. Kasnije komandovo Jakup Hodžić. Hakijin. Milicioneri su bili: Bekteš, Kezun, Malović, Ranko, Meho.
Teta Leta se volio odmjeriti sa njima. I sa čitavom maricom. U Jakupov vakat u plavoj uniformi ste mogli sresti Lutvu, Dajdžu, Kaltaka, Muju, Fureta, Mišu ,a onda i one mlađe: Alagića, Šemsu ,Edu, Vatu, Vladu, Kuleta, Ragiba. Svu miliciju bio je glas slabo klikerastog esnafa.
Kažu zbog slabog dotoka krvi u mozak, što je počesto izazivalo kuršlus fazu u radu. Nije toga manjkalo ni na našem
kraju. Sikirali su se o miru i redu. Težak poso u belajsuz nahiji. Kod nas možda po teferićima i vašarima. U gradu se
nešto nisu morali dokazivati.
Pofina raja bila.
Domaća.
Pridošla, kako koja.Jakup jednom ostavio Šukriju da dežura, ali mu zaprijetio da se malo uozbilji. Odlučio Šule da će ovu dežuru odraditi po PS-u. Negdje na pola dežuranja uleti ona Marija što je sjedila pred hotelskim WC-om:
– Uh!
Pomagaj dobri si!
-Šta je Mare?
-Nema mi Joce!
-Kako sad nema?
-Još juče otišo da kupi kupus,još se nije vratio.
-Ama, napravi prženi krompir, bogati!
Ih!Obori Marija glavu i ode sva zbunjena. Šuki znao da je Jozo negdje zaglavio u nekoj od lokalnih toplana.
Nekoliko godina kasnije, ponovi mu se slična dežura.
Taman se spremo da preda dužnost onom Kaltaku, kad dođe dojava da je neko prodo ciganima motor od nekog seljaka iz Gučeva. Cige puhnule, a sa njima i motor.Sumnja pade na Mincija i Čebu malog.
Pozva Šuki dežurnu patrolu. Zadesili se Edo i Kule u smjeni. Prenese im njihov jaro,šta je po srijedi.
Šta će?
Krenu tražiti onu dvojicu.
Nema ih nigdje.
Posumnjaju da bi moglo i da bude istinito.
Mincija niko nije vidio.
Krenu tražiti Čebu.
Pravo pred stan.
Pozvone.
Ništa.
Pokucaju na vrata.
Opet ništa.
Krenu jače lupati po vratima,kad sa druge strane poznaju Ćebin glas:-Ko je?
–Milicija!-Ama ko?
–Dvojica milicionera!-Šta hoćete?
-Da malo popričamo!-Pa popričajte, šta mene budite.
Osmjehnuše se i zaključiše da je motor otišo nekom drugom linijom.
Naš straiji Mujaga je kasnije otišo u saobračajce.
Obučavo i mlađe kolege.
Vodio ih sa sobom u patrolu.
Dopadne ga jednom Halčo ,Džambegov.
Jako kreno sa radom na rodnom kraju.
Mujo ga uvodio u poso.
Naredba bila da se obrati pažnja na teške kamione i privatne prevoznike.Kontrolišući tako,Halćo zaustavi Miliju Krsmana.
Pregleda kamion i papire i upita:
-Milija,šta imaš od zimske opreme?
–Imam duge gaće i gunj. Odgovori Milija ,sav ozbiljan.-Ma pusti ga.Lahko je sa vakim.
Kako sa hrsuzima, ko što je onaj Hapac što drži kafić.Mujo se volio šaliti i na svoj račun.
Širokogrud bio. Moro jednom pričekati svoju hanumu kod gradskog obdaništa.
Naišla neka, jako pridošla gospođa, u naš kraj, i upita Muju:-Izvinite,da li i vi čekate djete?
–Ma jok, ovo je od pive.Ona gospođa ode sva izgubljena, a naš ti Mujo prokomentarisa dobar bi komandir bila.
Klikera.
Dajdža je završio u politici.
Tek onda je vidio,gdje je pendrek trebo raditi prekovremeno.
Danas ima i četvrta policija.Sudska.
I zaštitari pride.
A gdje je puno baba,djeca su napredna.Nakon Željine pobjede nad Šerifom,
jula 2011.godine
Aci Tagor 1414P E N D R E K
Prvo su je zvali narodna milicija. Pošto je pofino izlemala ono prvo, ostala milicija. Bivša zemlja je imala miliciju na čitavoj svojoj teritoriji. Između sebe su se dijelili na prašinare, saobraćajce i specijalce. Prema vrsti posla, valjda. Bila kod nas ova prva, a druga je bila regionalnog tipa. Treću je država imala zbog sebe. Oni stariji se sjećaju i narodne, a i milicije.
Znali su i komandire Vojina Kovačevića i Aliju Smajlovića. Kasnije komandovo Jakup Hodžić. Hakijin. Milicioneri su bili: Bekteš, Kezun, Malović, Ranko, Meho.
Teta Leta se volio odmjeriti sa njima. I sa čitavom maricom. U Jakupov vakat u plavoj uniformi ste mogli sresti Lutvu, Dajdžu, Kaltaka, Muju, Fureta, Mišu ,a onda i one mlađe: Alagića, Šemsu ,Edu, Vatu, Vladu, Kuleta, Ragiba. Svu miliciju bio je glas slabo klikerastog esnafa.
Kažu zbog slabog dotoka krvi u mozak, što je počesto izazivalo kuršlus fazu u radu. Nije toga manjkalo ni na našem
kraju. Sikirali su se o miru i redu. Težak poso u belajsuz nahiji. Kod nas možda po teferićima i vašarima. U gradu se
nešto nisu morali dokazivati.
Pofina raja bila.
Domaća.
Pridošla, kako koja.Jakup jednom ostavio Šukriju da dežura, ali mu zaprijetio da se malo uozbilji. Odlučio Šule da će ovu dežuru odraditi po PS-u. Negdje na pola dežuranja uleti ona Marija što je sjedila pred hotelskim WC-om:
– Uh!
Pomagaj dobri si!
-Šta je Mare?
-Nema mi Joce!
-Kako sad nema?
-Još juče otišo da kupi kupus,još se nije vratio.
-Ama, napravi prženi krompir, bogati!
Ih!Obori Marija glavu i ode sva zbunjena. Šuki znao da je Jozo negdje zaglavio u nekoj od lokalnih toplana.
Nekoliko godina kasnije, ponovi mu se slična dežura.
Taman se spremo da preda dužnost onom Kaltaku, kad dođe dojava da je neko prodo ciganima motor od nekog seljaka iz Gučeva. Cige puhnule, a sa njima i motor.Sumnja pade na Mincija i Čebu malog.
Pozva Šuki dežurnu patrolu. Zadesili se Edo i Kule u smjeni. Prenese im njihov jaro,šta je po srijedi.
Šta će?
Krenu tražiti onu dvojicu.
Nema ih nigdje.
Posumnjaju da bi moglo i da bude istinito.
Mincija niko nije vidio.
Krenu tražiti Čebu.
Pravo pred stan.
Pozvone.
Ništa.
Pokucaju na vrata.
Opet ništa.
Krenu jače lupati po vratima,kad sa druge strane poznaju Ćebin glas:-Ko je?
–Milicija!-Ama ko?
–Dvojica milicionera!-Šta hoćete?
-Da malo popričamo!-Pa popričajte, šta mene budite.
Osmjehnuše se i zaključiše da je motor otišo nekom drugom linijom.
Naš straiji Mujaga je kasnije otišo u saobračajce.
Obučavo i mlađe kolege.
Vodio ih sa sobom u patrolu.
Dopadne ga jednom Halčo ,Džambegov.
Jako kreno sa radom na rodnom kraju.
Mujo ga uvodio u poso.
Naredba bila da se obrati pažnja na teške kamione i privatne prevoznike.Kontrolišući tako,Halćo zaustavi Miliju Krsmana.
Pregleda kamion i papire i upita:
-Milija,šta imaš od zimske opreme?
–Imam duge gaće i gunj. Odgovori Milija ,sav ozbiljan.-Ma pusti ga.Lahko je sa vakim.
Kako sa hrsuzima, ko što je onaj Hapac što drži kafić.Mujo se volio šaliti i na svoj račun.
Širokogrud bio. Moro jednom pričekati svoju hanumu kod gradskog obdaništa.
Naišla neka, jako pridošla gospođa, u naš kraj, i upita Muju:-Izvinite,da li i vi čekate djete?
–Ma jok, ovo je od pive.Ona gospođa ode sva izgubljena, a naš ti Mujo prokomentarisa dobar bi komandir bila.
Klikera.
Dajdža je završio u politici.
Tek onda je vidio,gdje je pendrek trebo raditi prekovremeno.
Danas ima i četvrta policija.Sudska.
I zaštitari pride.
A gdje je puno baba,djeca su napredna.Nakon Željine pobjede nad Šerifom,
jula 2011.godine
Aci Tagor 1414
B I J E L A Č O K O L A D A
Telefon zazvoni. -Izvolite, rekoh.-Traži vas Hasan Šehić, da dođete kod njega u kafić. Dobro bi bilo, ako možete odmah. -U redu .Dolazim. Spustih slušalicu. Pogledah kroz prozor. Siv, tmuran dan se valjo Rogaticom.
Utorak, popodne oko dva sahata. Uzeh izlaz i pravo kod Šehe u Grand prix. Prvi kafić u Rogi. Njegovo otvaranje tada je bila mala senzacija za našu ćaršiju. Ulaz pored šanka , desni zid sav u ogledalima, a stepenicu niže tri velike kifle za goste i jedna manja sa lijeve strane. Na zidovima slike iz auto svijeta, rađene rukom meštra Galiba. Sam naziv, a i slike su govorile o vlasniku objekta. Ljubitelj benzina i velikih brzina.Naš Šeha. Sin Ibrahima, koji je imo još četiri brata: Galiba, Hajragu, Smaju i Asima.
Još dva šofera, majstor i električar.Familija koju život nije mazio. Ali sva takmičarskog duha. Potomci su imali i sportskog.Haso se takmičio u bivšoj Jugi, za njen šampionat u najjačoj auto klasi, sa Kadićem iz Visokog. Mirso Smajin bio dobar fubaler. Centafor. Igro sa onim Desnicom iz Rijeke za reprezentaciju gluhonijemih ex Jugoslavije. Bili i na evropskim takmičenjima. Irfo bio talentiran rukometaš. Krilo. Da je otišo u veći klub imo bi odličnu karijeru. Ali, Roga kome uđe u krv, sve zaustavi.
Sjedoh u prvu kiflu, kad se na vratima pomoli Sabaha sa malim Ibrom u naramku.Tek prohodo i pomalo progovaro. Pusti Ibru da se igra sa nekim autićem i kaza:
-Saće on.
Trebate u Sarajevo.
Zvali vas.Otišo da traži bjelu čokoladu kod Radenka u supermarket.
Kaže trebaće.Nakon desetak minuta, uleti ko vjetar na vrata.
Spusti neke sokove na šank i odmah zagalami:
-Hajmo!Zvali su nas.
Ponesi one papire.
Evo nam i energije.
Pokaza na čokoladu.
Zagrli malog Ibru,poljubi i protepa:-Babin šampion.
Vidićeš.-Akobogda, izustih.
Pred kafićem je bio parkiran crno-sivi reno šesneska.
Tada, dobar auto za one „zastavine „pokretne konzerve.
Šeha ubaci čokoladu u kasetu.
Navi Tomu Zdravkovića i upita:-Bojiš li se brze vožnje?
-Sa blentavim šoferom mi je šuhva, a sa majstorom vožnje razonoda.-Super.A najavili su kišu.
-Što pitaš?
-Hoću da startam vrijeme i da vidim za koliko smo u Sarajevu.
Nisam odavno.
Povuklo me.
Zadnji put je bilo 49.Kontam, ako bude kiša skloniće se plavi drugovi.Trebo bih probati.Vidićemo.
Upali auto, uze pola čokolade, pojede.
Ostatak da meni i krenu.
Na samom izlazu,kod sladare ufati nas prolom oblaka.
Haso se usturi i kaza:-Sad ću ga.Ubaci u veću brzinu i doda gas.Po prvi put sam se osjećo ko oni suvozači sa televizije.Kako kiša dodaje, tako i Šeha.Želi da pobjedi vrijeme.Želi da pokori prirodu i njene zakone.
U očima sam mu vidio fanatizam.
Samo bi povremeno progovorio dodaj čokolade.
Do Vijećnice smo stigli za 46 minuta.
Kucnu desnom rukom o plastiku iznad volana,obliza jezikom zadnja tri prsta nekoliko puta i kaza:
-Znao sam.
Osjećo sam ovo u sebi već deset dana.
Idemo po zvrk bureka klepiti na ćaršiji.
Super.-Dobro more.
A bogati da te nešto upitam, ali pravo da mi odgovoriš.
-Reci slobodno.
Pa sam znaš da od tebe ništa ne krijem?
-Otkud želja za bijelom čokoladom?
Nasmija se.
-To ćemo u kafani u bečkom restoranu.Svakako smo stigli dva sahata ranije.
-Što u bečkom?
-E, pa tamo kahvu piju šampioni.
-Dobro maestro.Jedosmo i polahko niz čaršiju, kroz brusabezistan pa u Evropu.
Dođe kahva.Iz svog sivog sakoa izvadi nekoliko kocki čokolade i nasmija se.-Ovo smo mi trkači koristili prije trke.
Daje energiju i povećava budnost.
Nakon trka to ušlo u život.
Naviko se.-Znaš li ti, prije nego sam otvorio kafić,gdje sam radio.
-Nešto sam načuo.
-Šta?
-Sa ovim što grade dalekovode.-Jes.“Dalekovodizgradnja“Blažuj.
Vozio sam autobus.
Crtani.
Znaš bili su i kod nas.
E,crtani kojeg sam ja vozio je naprijed imao čekrk i duplu sajlu.Radili mi u Crnoj Gori. One ogromne stubove, što izgledaju ko šestar, gdje se monteri biciklom voze po kablovima. Mi dobili tren nikakav. Planina bolan. A na samom vrhu projektovan stub.
Treba izvući i raju, prese, alat.
Od šofera dosta zavisi.
A i on od montera.
On ti dobije prosjek njihove plate. Stalo mu da dobro rade.
Dovozio ih ja stotinjak metara od stuba. Ali dok oni iznesu prese, alat, izgube dosta vremena.
Jedan dan ja izvidim teren. Uzmem sajlu, razvučem i zapnem za najdeblje drvo na vrhu. Dovučem crtanog blizu stabla.Vidjeli monteri i traže da počnem i njih izvlačiti. Sklopimo dil. Paket bijele čokolade mjesečno i dio terenskog dodatka.Izutra spucam dvije čokolade i bez problema na mjesto gdje smo se dogovorili.
A para ko na oluk.
Čini mi se da nije bilo bijele čokolade ne bih ni kafić napravio.
Ne znaju oni šta je poljunska zumba.
-A kako su vas ono zvali ona baglauzčad iz Gračanice?
-Ha,ha.Poljunčad cigančad.
Al’ bila je i kontra.
-Koja?
-Naša mahala vašu jahala.Naša viša vašu piša.Popismo kahvu i odosmo za poslom.
Majstore bio si u pravu.Tvoj Ibro je odavno šampion .
Brani boje Bosne, ko što si i ti branio boje Roge.
Ponosno i prkosno.
Leteći golman.Bez Red bula.Na Grbavici,15.06.2011.godine
Aci Tagor 1414B I J E L A Č O K O L A D A
Telefon zazvoni. -Izvolite, rekoh.-Traži vas Hasan Šehić, da dođete kod njega u kafić. Dobro bi bilo, ako možete odmah. -U redu .Dolazim. Spustih slušalicu. Pogledah kroz prozor. Siv, tmuran dan se valjo Rogaticom.
Utorak, popodne oko dva sahata. Uzeh izlaz i pravo kod Šehe u Grand prix. Prvi kafić u Rogi. Njegovo otvaranje tada je bila mala senzacija za našu ćaršiju. Ulaz pored šanka , desni zid sav u ogledalima, a stepenicu niže tri velike kifle za goste i jedna manja sa lijeve strane. Na zidovima slike iz auto svijeta, rađene rukom meštra Galiba. Sam naziv, a i slike su govorile o vlasniku objekta. Ljubitelj benzina i velikih brzina.Naš Šeha. Sin Ibrahima, koji je imo još četiri brata: Galiba, Hajragu, Smaju i Asima.
Još dva šofera, majstor i električar.Familija koju život nije mazio. Ali sva takmičarskog duha. Potomci su imali i sportskog.Haso se takmičio u bivšoj Jugi, za njen šampionat u najjačoj auto klasi, sa Kadićem iz Visokog. Mirso Smajin bio dobar fubaler. Centafor. Igro sa onim Desnicom iz Rijeke za reprezentaciju gluhonijemih ex Jugoslavije. Bili i na evropskim takmičenjima. Irfo bio talentiran rukometaš. Krilo. Da je otišo u veći klub imo bi odličnu karijeru. Ali, Roga kome uđe u krv, sve zaustavi.
Sjedoh u prvu kiflu, kad se na vratima pomoli Sabaha sa malim Ibrom u naramku.Tek prohodo i pomalo progovaro. Pusti Ibru da se igra sa nekim autićem i kaza:
-Saće on.
Trebate u Sarajevo.
Zvali vas.Otišo da traži bjelu čokoladu kod Radenka u supermarket.
Kaže trebaće.Nakon desetak minuta, uleti ko vjetar na vrata.
Spusti neke sokove na šank i odmah zagalami:
-Hajmo!Zvali su nas.
Ponesi one papire.
Evo nam i energije.
Pokaza na čokoladu.
Zagrli malog Ibru,poljubi i protepa:-Babin šampion.
Vidićeš.-Akobogda, izustih.
Pred kafićem je bio parkiran crno-sivi reno šesneska.
Tada, dobar auto za one „zastavine „pokretne konzerve.
Šeha ubaci čokoladu u kasetu.
Navi Tomu Zdravkovića i upita:-Bojiš li se brze vožnje?
-Sa blentavim šoferom mi je šuhva, a sa majstorom vožnje razonoda.-Super.A najavili su kišu.
-Što pitaš?
-Hoću da startam vrijeme i da vidim za koliko smo u Sarajevu.
Nisam odavno.
Povuklo me.
Zadnji put je bilo 49.Kontam, ako bude kiša skloniće se plavi drugovi.Trebo bih probati.Vidićemo.
Upali auto, uze pola čokolade, pojede.
Ostatak da meni i krenu.
Na samom izlazu,kod sladare ufati nas prolom oblaka.
Haso se usturi i kaza:-Sad ću ga.Ubaci u veću brzinu i doda gas.Po prvi put sam se osjećo ko oni suvozači sa televizije.Kako kiša dodaje, tako i Šeha.Želi da pobjedi vrijeme.Želi da pokori prirodu i njene zakone.
U očima sam mu vidio fanatizam.
Samo bi povremeno progovorio dodaj čokolade.
Do Vijećnice smo stigli za 46 minuta.
Kucnu desnom rukom o plastiku iznad volana,obliza jezikom zadnja tri prsta nekoliko puta i kaza:
-Znao sam.
Osjećo sam ovo u sebi već deset dana.
Idemo po zvrk bureka klepiti na ćaršiji.
Super.-Dobro more.
A bogati da te nešto upitam, ali pravo da mi odgovoriš.
-Reci slobodno.
Pa sam znaš da od tebe ništa ne krijem?
-Otkud želja za bijelom čokoladom?
Nasmija se.
-To ćemo u kafani u bečkom restoranu.Svakako smo stigli dva sahata ranije.
-Što u bečkom?
-E, pa tamo kahvu piju šampioni.
-Dobro maestro.Jedosmo i polahko niz čaršiju, kroz brusabezistan pa u Evropu.
Dođe kahva.Iz svog sivog sakoa izvadi nekoliko kocki čokolade i nasmija se.-Ovo smo mi trkači koristili prije trke.
Daje energiju i povećava budnost.
Nakon trka to ušlo u život.
Naviko se.-Znaš li ti, prije nego sam otvorio kafić,gdje sam radio.
-Nešto sam načuo.
-Šta?
-Sa ovim što grade dalekovode.-Jes.“Dalekovodizgradnja“Blažuj.
Vozio sam autobus.
Crtani.
Znaš bili su i kod nas.
E,crtani kojeg sam ja vozio je naprijed imao čekrk i duplu sajlu.Radili mi u Crnoj Gori. One ogromne stubove, što izgledaju ko šestar, gdje se monteri biciklom voze po kablovima. Mi dobili tren nikakav. Planina bolan. A na samom vrhu projektovan stub.
Treba izvući i raju, prese, alat.
Od šofera dosta zavisi.
A i on od montera.
On ti dobije prosjek njihove plate. Stalo mu da dobro rade.
Dovozio ih ja stotinjak metara od stuba. Ali dok oni iznesu prese, alat, izgube dosta vremena.
Jedan dan ja izvidim teren. Uzmem sajlu, razvučem i zapnem za najdeblje drvo na vrhu. Dovučem crtanog blizu stabla.Vidjeli monteri i traže da počnem i njih izvlačiti. Sklopimo dil. Paket bijele čokolade mjesečno i dio terenskog dodatka.Izutra spucam dvije čokolade i bez problema na mjesto gdje smo se dogovorili.
A para ko na oluk.
Čini mi se da nije bilo bijele čokolade ne bih ni kafić napravio.
Ne znaju oni šta je poljunska zumba.
-A kako su vas ono zvali ona baglauzčad iz Gračanice?
-Ha,ha.Poljunčad cigančad.
Al’ bila je i kontra.
-Koja?
-Naša mahala vašu jahala.Naša viša vašu piša.Popismo kahvu i odosmo za poslom.
Majstore bio si u pravu.Tvoj Ibro je odavno šampion .
Brani boje Bosne, ko što si i ti branio boje Roge.
Ponosno i prkosno.
Leteći golman.Bez Red bula.Na Grbavici,15.06.2011.godine
Aci Tagor 1414
DULDUNG /varagica/
Završio se rat. Potpisa se mir u nekoj dobro čuvanoj vojnoj bazi kod Jenkija u Dejtonu. Jedino kauboji znaju kako sa indijancima. Negdje u februaru nakon toga, dobih poziv da dođem sa ekipom saradnika u SR Njemačku. U Dojčland ,ko biva. Baza nam je određena-Keln. Ovaj grad sam znao po najstarijoj katedrali u Evropi, po Fordu i radiu „Dojče-vele“ i naravno istoimenom fudbalskom prvoligašu.Treba da ide poveća grupa. Šest domaćih i jedan stranski čojo. Papiri me odredili za vođu puta.
Popunih bukadar obrazaca i upitnika i poslah onim nadležnim. Još se u Bosni nije znalo, hoće li to biti pravi mir ili je zatišje pred još veću buru. Stvarni vođa je bio neki Njemac. Kufer se prezivo, a prihvatio islam kao novu vjeru.
Čudan tip. Penzionisani atomski fizičar.Doktor. Nosio riđu rijetku bradu, poganu vala i onu afganistansku kapu. Kažu ovi trebaće nam u ambasadi u Zagrebu. On je bio zadužen za sviju i napobaška za ekipu iz Zenice. Mi smo opet imali za vođu nekog Milovana sa Sokoca koji je proučio kelimeit šehadet kod onog ef.Klance i posto Safet.
Puno je svašta mlatio i djelovo mi ko da nije sav svoj. Al’ ozgo naredilo da ga pripazim. Sve nešto kontam, pored silne muhadžerske muke, još i ovo. A štaš? Izbor nikakav. Duraj. Dobismo mi papire. Skuckasmo po nekih tristotinjak maraka po glavi. Nismo više mogli. Meni neki Ibrahim donese tri hiljade maraka da ponesem, kaže onaj Safet mu obećo dovući mercedesa „dedu“ za taksiranje. Koja sam ja hablećina, mislim u sebi, kad ga nađe, kad ga dogovori, a opet idemo na put.
Neka love.
Ona će i gvozdena vrata otvoriti.
Ušijem lovu u kaiš.
Krenemo krajem marta busom preko Splita do Zagreba.
Bili smo među prvim putnicima koji su prošli kninskom krajinom, nakon „Oluje“.
Slike već poznate.
Onog vođu Babića stigla ona narodna „Ko sije vjetar,žanje oluju“.Eto što ti je usijana balkanska glava. Tjerala zeca, a istjerala vuka.Njih se ticalo.
U Zagrebu odsjedosmo kod Zukinog brata Hašima.
Bivšeg pilota.
Zmaj od insana.I danas isti.Nas dosta,a mali stan.U tri ujutro stali u red u Vukovarskoj, za vize.
Osjećao sam se jadno, ko i većina vas kojiste ovo prošli, a sad ste po bijelom dunjaluku.
Isto mi bilo ko onom Šećanovom teletu kad čeka da ga utovare u onaj mesarski kamion. Hladno. Puše vjetar,odnese.
A oni evropejci tek počinju oko osam sa radom.
Negdje oko sedam pojavi se onaj Kufer.
Ode u ambasadu.
Nakon pola sata izađe sa nekim kravatiranim ozbiljnim činovnikom.Pročita naša imena i uvede nas. Onaj narod nam spominje majke i svu familiju. Stid nas, ali šta Bože? Svi dobili vizu ,ali onaj Safet jok. Brzo reagovasmo. Za sat vremena smo bili kod ambasadora Trnke.Sa nekim je obavio razgovor, ali nam reće da će teško ići, jer slabo uvaže ičiju žalbu.
Ragibu, današnjem advokatu, dadosmo zadatak da piše žalbu.
Onaj sokolački benevrek u onom kartonu naveo da je živio u Njemačkoj ko izbjeglica.
Švabo provjerio.
Nema ga.Ovaj laže i crveni karton.
Srećom uz sebe je imo dokumentaciju kad se zvao Milovan.
Jedva usvoili žalbu.Moro onaj Njemac sa afganistanskom kapom dati garanciju za njega.Tu našoj muci nije bio kraj.
Trebala nam i Austijska prolazna viza.
Ambasada ne radi.
Neki državni praznik.Jedan pametnjakovć spomenu da idemo preko Madžarske i Slovačke. Ne trebaju vize.
Kupili karte i krenuli „vlakom“.
Ušli u Madžarsku.
Dvadesetak kilometara od granice,na nekoj staničici uđoše dva vojnika.
Original oni ruski.Sa onim šinjelima i paletama na ramenima,ko tabakera.Pogledaše pasoše i kazaše:
-Hajmo bosanska armija napolje!Skinuše nas sa voza i u neku stanicu.
Ista ona na Bistriku.
Oronula,nikakva.
Ubaciše nas unutra.
Kad tamo moldavske i ukrajinske prodavačice ljubavi.
Ovi se moji zijanili. Brk im se posmjehkuje, a nama glava u torbi.Na onom prašnjavom redu vožnje vidjeh da iz tog mjesta ide voz za Niš.Skontah.Prodaće nas.Izađem u pratnji policajca i kod carinika i policajaca iz Hrvatske.Objasnim situaciju.Odnijeli nam pasoše.Onaj jedan što je ličiona mog amidžu, ode sa mnom u kafanu.
Naručih pile i pive da ga odobrovoljim. Kaza mi da smo obični ludaci.
„U Slovačkoj bi vas opljačkali i sami Bog zna šta bi sa vama bilo“.
Fukara žešća.Sad su u Evropi.Otud je i onaj Lajčak, što nam prodaje ubudžalu priču.
A vidi kakvi su bili.
Jedva se isčupasmo.Vratili nas oni carinici u Zagreb.Samo što nismo počeli ljubiti one kolodvorske pragove od sreće.
Zuko izusti:
-Zamalo nam one moldavke ne dođoše glave.
Sedam dana mi u Zagrebu.Zuko poludio,a mati mu kaže:
-„Neka te sine,ovdje ti još nafaka vri,ko ona voda za kahvu na šporetu“
.Bogami i one pare gotovo potrošili.
Šta da radimo?
Predloži ruđanin da idemo u grad.Na kolodvoru svratili na kahvu.Pogledamo u jedan izlog i vidimo poveću maketu aviona.
Piše „avio karte za Minhen“.
U tom će ti moj pametni Zuko:-Misliš li ti što i ja!Uđemo unutra kod neke prelijepe hrvatice. Upita kako nam može pomoći.
Objasnismo.Ima ponudu za nas i to najpovoljniju. Kao grupa imamo popust, još povratna i eto ga.
Elem sjećam se da je sve bilo oko hiljaduipo dojče maraka.Sa svim taksma.-„Nemamo para“,reče Zuko.-„Ne muči se ti hanuma.Odosmo mi u onu svoju gizdavu.
Pišaš ti Zagreb“.Zbunjena ona ljepotica sa šesnes upitnika iznad glave.Upitah za toalet.
Uđoh, izvadih kaiš i iz njega pare.Vratih se i platih karte.
Kad smo silazili niz stepenice Zuko reče:-„Ja jeste vi namazani.Haman ko Fočaci“.Vratismo se i naredismo pokret.
Pošli busom,a uletićemo u dojčland aeroplanom.
Nana će:-„Sad vam je tamo provrela nafaka.Vidiš kada je čist nijet,bog te primakne sebi“.
Prije samog polaska provedoh prelijepo popodne sa našim Kenom,uz sjećanja na naš rodni zavičaj i njegove pitome i vrijedne ljude.Bilo je i gorčine i suza.
Bogami mi sa avionom, sa crvenom šahovnicom doletismo u Minhen.Oni carinici vidjeli od kuda je avion i samo naređuju prolaz, a onaj sokolački bahsuz trznu onaj naš paseporte.
Iste sekunde sve stade.Ko da je izvadio lpg. Sve nas pokupše i u neku sobu.Podosta se vremena objašnjavalo.
Ispitivo nas neki genter, isti onaj her Flik iz serije „Alo,alo“.
Pita za neki duldung.Svakih deset minuta.“
-Šta ovaj više hoće“?pitam novokomponovanog.
A ovaj naš Ajnštajn objašnjava šta je to ,ali nikad kraja objašnjenju.Vidim da i on potvrdi, da ljudi prave fabike gdje ima sirovina.Nije ni čudo što je kod vas onaj veseli brijeg.
Kud mene zapade ,majko moja? Efendijama je lahko.Oni odmah kažu:-„Kušnja.“-„Bolan Milovane,Safete,šta li si ,to je boravište na trošak zemlje koja te je primila.Trpi te.Ti meni od evila do ahira razvuko.Hoće da nas
ćorkiraju .“
Nekako nas pustiše, ali mi sumnjivi i dalje visimo na aerodromu, nigdje nekog čove sa Ivana da dođe po nas. On nam bio veza za dalje.Tri minute prije marice stigo.U sami akšam.Za bobu eskivirasmo bajbuk.Trideset godina u Minhenu,a kaže da je prvi put na aerodromu.
Nije znao doći.
Estakfirulah!
Bio je kail da nas primi na konak, al kad je vidio koji smo, odvuče nas na željezniču stanicu u Minhenu. Nahrani nas i napoji, kupi karte, ali sve uz uslov da to po izlasku refundiramo.
Obećasmo, sa željom da ga se što prije kutarišemo,onakog smotana.
“Gdje god nema bistre rijeke, nema ni bistra uma“.
Moj dobri Meša. Svaka ti je zlatna ko u imenjaka iz Tuzle. Pokaza nam voz ka sjeveru Njemačke. Hodamo onim hladnim peronima,kad neko zagalami:-Halo beduini! Palestina!
Pogledasmo u pravcu onog voza,kad neki krupan čova maše rukom prema nama.
-Halo Palestina ! Beduini! Vamo!
Zgledasmo se i dumamo ko bi mogo biti grlati zemo.
Kad će ti moj Nusret:
-Rizo Hamidović!?Priđemo bliže, kad Rizo.
Pozno Zuku. Kemal Malovčić ga zvao „Odron“. Mogo nekoliko tepsija pite spucati.-Hajte,šta se tegiljate po tom peronu ko pometina?
Upadajte!Uđosmo u kupe.
Toplo.
Rizo pozva konobara.
Časti,šta ko pije duplo i još zapjeva“Lijepa žena bješe Vera“-A veliš sa rajom si iz Rogatice.
Ja što sam se bojo tamo ići pjevati.
Po tri dana sam se spremo.Čak i jaja pio.
A da tamo jadan u njiha ima deset koji pjevaju ko ja, a možda i bolje.
Mogli su odmah u studio.Tamo Zuko ako prođeš na sevdalinci, moreš je pjevati đe hoćeš.
Diplomiro si kad te oni prifate ko pjevača.
A i namazani.Joj!
-Znam, kaza Nusret uz osmjeh, misleći na avionske karte.
-Eto, jednom ja pjevo u njihovom hotelu.
Bio vakat onih velikih nestašica.Kad kreno, žena me zamoljela da vidim ima li kahve.
Otpjevo ja jedan blok i na recepciju.
Kad tamo nakav bos traži od recepcionera da mu naruči čaj za sto preko puta.
Šapčući,upitah starijeg čovu da nema negdje kahve za nabaviti. Dobro bih platio. Kad onaj bosonogi to čuo upita me:
-„Imam ja rumaš.
Naruči tamo dupli čaj, pripremi repa,saću ja.“Sigurno se zadržo pola sata, kad se vrati.
Nosi nešta u „Oslobođenju“ zamotano. Sjede za sto i odmota.
Kad ono dvije kese kahve C, mljevene od po dvjesta grama.
Uredno sve.
Pomirišem pri vrhu.
Osjetih miris kahve.
Naručim mu još dvije pive ,dam koliko je tražio para i odem pjevati.Tu noć sam pjevo ko lud.
Idem bolan sa obrazom kući.
Kasno stigo i spustio onu kahvu na kuhinjski sto i u bešu.
Usto vala oko podne.
Horan.Kažem hanumi:
-Dajder kahvu stara.Vidim ona smrknuta ko penzioneri pred prvi ,pa ponovim:
-Pa hoće li ta kahva?
Šta je?
-Onu sinošnju?
-Ja vala.
-Popićeš!?
-Što jadna?
-Eno je u saksiji. Ja bacila.
-A da što govoriš?
-Eno pa ti napravi. I ode ljuta ko horgoška paprika.
Ja u saksiju,kad ono zemlja.Moj Zuko,em platih pive, em dadoh lovu,e m pjevah svu noć ko lud.
Nikad skuplje nisam platio četirsto grama zemlje.
Znali smo autora.Minci.
-Pa kako bolan,reko si da miriše.
-Jes.Rekla mi žena kasnije,kad je otvorila,po vrhu prosuo par kašikica friške,zbog mirisa.
-Kako se zove onaj bosonogi?
-Minci.
Rekosmo uglas smijući se našem „odronu.“
-Ja varage žešće,majko moja.
-Namazani,kažem ti ja.
Furajući kroz dojčlandsku mrklu noć u onom njihovom brzom vozu ,ICE mešćini ,smijući se Miletu, pomislih:
„Ma moj Rizo, Minci je bio varagica, prema ovim današnjim varagama.Ti si bar kupio nešta. Rogatičku zemlju.
Eto, mogla je u saksiju“.
Ovi danas prodaju maglu,a gotovo svi je kupuju.
I uvijek na isti fol.
Do kada???
Do novih duldunga?
Sami Bog zna.19.juna 2011.godine
Aci Tagor 1414P.S.
Ovu dužu priču sam posvetio dvojici sugrađana,koje je rat zatekao u Zagrebu.Kemi Koliću i Enveru-Keni
Hadžihasanoviću.Našli ste se pri ruci kome je pomoć trebala u tom gradu Zagrebu.Naravno u granicama
svojih mogućnosti.Fala vam od srca.Volio bih da imam i one druge moći,pa da Vama uplatim boravak u
Brazilu za vrijeme mundijala.Zlužili ste svakako.Svako dobro i sreća neka vas prati.Bog dečki!Aci Tagor 1414
Č A M P R I J E Z
Nekada su zime bile prave zime. Stariji se sjećaju da se prije četrdesetak godina i bez televizije,radia ili novina,tačno znalo kada koje godišnje doba nastupa. Ko žiletom da odrežeš.Tako i na našem kraju. Oni koji su imali prilike muhabetiti sa dervišima, će vam reći da zemlja koja ima četiri godišnja doba je božiji dar. Kažu da su to dunjalučke dženetske bašće. I bili u pravu.
Zima na našem kraju je bila duga,sa puno snijega i za malu raju doba stalne kuletarice.Ovi danas se
bubaju tabletama,puše travu i svašta nešta,a mi smo se zimi drogirali kuletaricom.Svaka mahala je imala svoju plazu.Kuletalo se od Jeftinih kuća,Navijala,Živaljevine,pa niz Biljinovac,Holuč,Šuplju,Dvorsku,Krušćicu,Zakulu.
Da bi uživo ,moro si imati kuleta.Nije svako znao napraviti kuleta.Najbolja kuleta je pravio Halimaga iz Vrbanje.
Tihi čova.Umjetnik koji je od drveta pravio prava remek djela.Ako si imo Halimagina kuleta bio si frajer.Potkove
je najbolje pravio Coto.Po želji.Za snijeg ili za led.Neki su kuleta farbali.Ukrašavali halkama.Velika halka bila naprijed.Ona što se stavlja na ulazna drvena avlijska vrata.I kožice stavljali.Janječe ili zečije.Najbolja i najljepša kuleta sa osunčanog dijela Roge je imao Hari Sokolović.Ofarbana,brza,sa halkicama sa strane.Kožica uređena,a potkovi ko iz Solingena.Nisu plaho zaostajali ni drugi.Uređena i brza kuleta su imali i Meša,Juka i Senći. Oni su najspremniji izlazili na kuletaricu.Teta Ifeta ih opremala ko askere.Milina ih je bilo gledati u jednoj džimi. Mala raja koja nije imala kuleta,furala je na rodlama.Metalni proizvod sa drvenim podom.Najteže i
najbrže je imo Zijo-Košćo sa Mejdana.Imo Halimagina kuleta i rodle.Mala raja na rodle,a Košćo naprijed.Džima pionira. Startalo se sa Biljinovca,pa preko Holuča do Avdine (Macanove)kuće i dalje.Bilo takmičenje džima.
Gračanićku raju predvodili Memo i Juka,holučku Šilja i Fajc,a tekijsku Džike.
Živjelo se u doba vanjskih ćesmi,sijela i ćetenija.Velika raja bi naredila nama maloj raji da poljevamo
stazu uveče kada je znalo biti i do -30.Kante i šerpe ,na ćesme i poljevaj.Sve je sutra bila ledena ploha.
Bob staza na otvorenom.Džima je bilo raznih.Od dvojice pa dalje.Što je bila vaća,bio je jači zveket halki.
Uveče si mogo čuti samo zveket halki ili glasan vrisak „Čamprijez“!!!To je brža džima šišnula sporiju.
Prvi koji je vozio džimu je obično bio najjači u raji.Cijelu stazu je moro voziti savijenih nogu i držati u rukama noge drugog iz džime.Zadnji je naizgled bio rahat,ali je zbog njega džima mogla izgubiti.Odmah bi ispo i teško je mogo naći drugu džimu.Kaletarica je bila po vazdan.A najveći merak su bile noćne.Kuletarica iz snova.
Svi su se kuletali.I staro i mlado.Generacijski u svemu je u Rogi bio red i u svakoj mahali isto.Velika
raja koja je upravljala „slobodnim aktivnostima“,srednja raja koja je to pripremala,a mala raja izvršavala.
Poštovao se stariji.Fer se živjelo.Mi mala raja smo imali dodatnih problema sa šoferom Jovanom.Vozilo njih nekoliko šticara:Košćin stari,Hajrga,Žara,Jovan.Ovi nas trpili, a Jovan ganjo da išiba.
Mi smo mu se rugali onom“-Eto Jovana,vozi vreću g…..!Ko djeca .Bezazleno,iz svog ćejfa.
Noćna kuletarica je imala draž što smo mi mali morali znati gdje je žensko sijelo.Stariji bi išli da ašikuju.
Znak da ima ašikluka je bila ćetenija.Ako smo mi pred vratima na starom hamer papiru našli ćetenije,značilo je da su cure raspoložene za ašikluk.Ko bi donio tu vijest starijoj raji ,dobio bi dozvolu da pojede onu ćeteniju.
Mogo je podijeliti sa drugom rajom.Adet je bilo dijeliti.Znaš, ko izda p…..
Za početak kuletarice moro se izabrati glasonoša,koji će galamiti:“Proradio Biljinovac“,“Proradio
Holuč“,“Proradila Šuplja“.Šilja je izabro Memu-Grgu.Grga je zamuckivo kad se uzbudi.Znao to Šilja,ali draža mu ćorotinja.Sve su se džime puštale po naredbi glavnog iz mahale i onda njegova ide zadnja.Tako u svakoj raji i
svakoj mahali.Šilja ubacio Grgu u sredinu sa zadaćom,kad profura pored Alagine kuće ,da glasno galami
„Proradio Holuč“!!!Zafuralo se naših desetak džima.Prošli Alaginu kuću i krenu Grga „Pppppp“.Pićimo pored Katica kuća ,Grga izgovori „roradio“ i krenu „Hooooo“,a tek kod Avdine (Macanove)kuće ,kad smo stali završi „oooluć“.
-E jebi ga Grga.Mogli smo do Mesića dok ti javiš raji da je Holuč propradio.,kaza Šilja.
A on ga odabro.Eto to smo ti bili mi.Šalili se na svoj račun.Nismo imali puno,ali imali smo sve.
Puno nam bilo srce ,a i duša.A danas.Eh ,danas!?
Internetsko doba.Virtualni dunjaluk.
Mi smo opet u prednosti.Moremo zaviriti u svoju seharu i naći svoje djetinjstvo u svom voljenom zavičaju.
Sve dok nam život ne uvali „Čamprijez“!Zenica,07.06.2011.godine
Aci Tagor 1414P.S. Pisano na dan kada smo dva puta dali čamprijez Albancima na Bilinom Polju.
Kuleta :)
Č o l a j a
Učilo nas po školama o svemu i svačemu.Pa i o filozofiji.Nekako mladosti ne priliči da filozofira,astarost to haman podrazumjeva.Bitna je za život,ali na balkanskim gudurama nija našla plodno tlo i ozbiljnost.Ovdje je to predmet šprdnje .Kažu profe da je istorija znala dosta filozofa,a i njihovihškola i učenja.E,ona jedna škola zastupa tezu da se život vrti oko četiri elementa:vode,zemlje,zraka i vatre.Ono i nije tako,a opet kad malo dublje zaroniš i jeste tako.Bez vazduha i vode život je gotovo,pa nezamisliv,a zemlja zahiru daje.Al vatra?Što baš vatra?Osim ako je prokontamo kao energiju koja nastaje sagorjevanjem i služi svrsi,onda ima rezona,pa i filozofskog. Suprotno proizvodi štetu, ali i daje novu profesiju.Vatrogasce.
Bilo kod nas i vatri i požara,a imali i vtrogasce.I to duple.One dobrovoljne,što su kod karanskog mosta imali svoj dom,a i one uposlene,što su to radili u drvnoj industriji zvanoj „Sjemeć“.Dešavale se male vatre,a bilo i onih povelikih.Ona najveća se desila za vrijeme majskih praznika osamdeset i neke,kad nam je gorjela fabrika deka,koju je spašavao cijeli grad.Biti vatrogasac je bila čast.Najbrojniji su bili iz Pohrida,a gotovo cijele familije su stajale u vatrogasnom stroju.S vatrom su se borili:Kazići,Čolići,Kusture, Vukasi,Čurevci,Škaljići,Muftići,Musići,Alići i mnogi,mnogi drugi.Imali su i svoj orkestar limene glazbe.Sviro i onjednom kad su bile one sandžačke igre.Kažu da je tad najbolji muzikant bio Macan Avdin.A nama opetviše nekako ličio onom profesoru Baltazaru iz crtanih filmova.Dvojica su se isticala.Asim Ćurevac zvani Duvel i Halid Čolić zvani Čolaja.Osim trojice kovača,Roga je imala i trojicu Halida Čolića.Halida iz Lepenice,šofera i trgovca.Halida sa Koljenca,radnika stolarije i Halida Čolajuelektričara i vatrogasca.A narod ko narod.Slušo na pola uha i pičio svoje.S jeseni po njivama spaljivo suhu
travu,a i blizu kuća.Tako to radili i oni iznad Štracinih kuća.Nepažnjom zapališe štalu nakog Omera u po bijela dana.Naš Čolaja dežuro u električnom kad su mu bahnuli i dohaberili da je krenula vatra u Omerovojštali i tražili da se javi Omeru.-Dobro,saću ja.A jel sikirljiv?
-Ma, i jes i nije.Ali je nakav suhonjav,pa bi mu to trebalo dohaberiti onako izokola.
-Izokola veliš.
-Jah,baš izokola.
-Saću ja to.
Nasmiješi se Čolaja i okrenu broj stolarije.Zamoli portira da zovne Omera.
-Reci mu da ga zove Čolaja,dežurni u električnom.I pohiti.
Dođe Omer i javi se:
-Jah!Šta ste trebali?
-Omere,Čolaja je.
-Jesi vala.A šta hoćeš?
-Ama da te nešto pitam.
-Pa pitaj više!
-Puši li ti krava?
-Ma jok!Hajvan,a da puši.A jesi li me bogati zato zvao?
-E onda ti gori štala!
Spasiše Omerovu štalu,ali osta u narodu Čolajino pitanje,izokola:-Puši li ti krava?
A nastale su i priče o spašavnju štale.Cijeli filmski scenariji i velike rasprave.Prave filozofske.Naši postaše
jači filozofi od onih grčkih.Pojedinim raspravama prisustvovo i Čolaja.Ibretio se šta je sve raja ispredala
oko malog požara iznad Štracinih kuća.Uključili bi ponekad i njega pitajući onako značajno:
-Jel tako Čolaja?
-Pajam! odgovori bi on.
Kad bi kod Frnde u kafani krenulo filozofiranje,električari bi naglas prokomentarisali:-Pajam!
Naš je dobri Čolaja dobio orden rada u bivšoj Jugi.Veliko i važno priznanje.Toliko je bilo značajno da su ga
pozvali kao gosta TV SA u centralni dnevnik kod urednice Mirjane Jančić.Postavila Mirjana nekoliko pitanja
našem nagrađenom sugrađaninu,a svaki odgovor na njeno pitanje,Čolaja je počinjao sa:-Čujte Mirjana!
Narednih nekoliko mjeseci glavni pozdrav u čaršiji je bio –Čujte Mirjana!
Kako god da su nas učili, bilo vatre i vatrogasaca,nagrada,a i drvenih filozofa.Eno ih i sad u našoj Rogi.
Filozofiraju i gase vatrogasno društvo,umjesto vatre.
Ono u „Sjemeću“ je davno ugašeno.
Pajam!Novembar, 2011 godine
Aci Tagor 1414Č o l a j a
Učilo nas po školama o svemu i svačemu.Pa i o filozofiji.Nekako mladosti ne priliči da filozofira,astarost to haman podrazumjeva.Bitna je za život,ali na balkanskim gudurama nija našla plodno tlo i ozbiljnost.Ovdje je to predmet šprdnje .Kažu profe da je istorija znala dosta filozofa,a i njihovihškola i učenja.E,ona jedna škola zastupa tezu da se život vrti oko četiri elementa:vode,zemlje,zraka i vatre.Ono i nije tako,a opet kad malo dublje zaroniš i jeste tako.Bez vazduha i vode život je gotovo,pa nezamisliv,a zemlja zahiru daje.Al vatra?Što baš vatra?Osim ako je prokontamo kao energiju koja nastaje sagorjevanjem i služi svrsi,onda ima rezona,pa i filozofskog. Suprotno proizvodi štetu, ali i daje novu profesiju.Vatrogasce.
Bilo kod nas i vatri i požara,a imali i vtrogasce.I to duple.One dobrovoljne,što su kod karanskog mosta imali svoj dom,a i one uposlene,što su to radili u drvnoj industriji zvanoj „Sjemeć“.Dešavale se male vatre,a bilo i onih povelikih.Ona najveća se desila za vrijeme majskih praznika osamdeset i neke,kad nam je gorjela fabrika deka,koju je spašavao cijeli grad.Biti vatrogasac je bila čast.Najbrojniji su bili iz Pohrida,a gotovo cijele familije su stajale u vatrogasnom stroju.S vatrom su se borili:Kazići,Čolići,Kusture, Vukasi,Čurevci,Škaljići,Muftići,Musići,Alići i mnogi,mnogi drugi.Imali su i svoj orkestar limene glazbe.Sviro i onjednom kad su bile one sandžačke igre.Kažu da je tad najbolji muzikant bio Macan Avdin.A nama opetviše nekako ličio onom profesoru Baltazaru iz crtanih filmova.Dvojica su se isticala.Asim Ćurevac zvani Duvel i Halid Čolić zvani Čolaja.Osim trojice kovača,Roga je imala i trojicu Halida Čolića.Halida iz Lepenice,šofera i trgovca.Halida sa Koljenca,radnika stolarije i Halida Čolajuelektričara i vatrogasca.A narod ko narod.Slušo na pola uha i pičio svoje.S jeseni po njivama spaljivo suhu
travu,a i blizu kuća.Tako to radili i oni iznad Štracinih kuća.Nepažnjom zapališe štalu nakog Omera u po bijela dana.Naš Čolaja dežuro u električnom kad su mu bahnuli i dohaberili da je krenula vatra u Omerovojštali i tražili da se javi Omeru.-Dobro,saću ja.A jel sikirljiv?
-Ma, i jes i nije.Ali je nakav suhonjav,pa bi mu to trebalo dohaberiti onako izokola.
-Izokola veliš.
-Jah,baš izokola.
-Saću ja to.
Nasmiješi se Čolaja i okrenu broj stolarije.Zamoli portira da zovne Omera.
-Reci mu da ga zove Čolaja,dežurni u električnom.I pohiti.
Dođe Omer i javi se:
-Jah!Šta ste trebali?
-Omere,Čolaja je.
-Jesi vala.A šta hoćeš?
-Ama da te nešto pitam.
-Pa pitaj više!
-Puši li ti krava?
-Ma jok!Hajvan,a da puši.A jesi li me bogati zato zvao?
-E onda ti gori štala!
Spasiše Omerovu štalu,ali osta u narodu Čolajino pitanje,izokola:-Puši li ti krava?
A nastale su i priče o spašavnju štale.Cijeli filmski scenariji i velike rasprave.Prave filozofske.Naši postaše
jači filozofi od onih grčkih.Pojedinim raspravama prisustvovo i Čolaja.Ibretio se šta je sve raja ispredala
oko malog požara iznad Štracinih kuća.Uključili bi ponekad i njega pitajući onako značajno:
-Jel tako Čolaja?
-Pajam! odgovori bi on.
Kad bi kod Frnde u kafani krenulo filozofiranje,električari bi naglas prokomentarisali:-Pajam!
Naš je dobri Čolaja dobio orden rada u bivšoj Jugi.Veliko i važno priznanje.Toliko je bilo značajno da su ga
pozvali kao gosta TV SA u centralni dnevnik kod urednice Mirjane Jančić.Postavila Mirjana nekoliko pitanja
našem nagrađenom sugrađaninu,a svaki odgovor na njeno pitanje,Čolaja je počinjao sa:-Čujte Mirjana!
Narednih nekoliko mjeseci glavni pozdrav u čaršiji je bio –Čujte Mirjana!
Kako god da su nas učili, bilo vatre i vatrogasaca,nagrada,a i drvenih filozofa.Eno ih i sad u našoj Rogi.
Filozofiraju i gase vatrogasno društvo,umjesto vatre.
Ono u „Sjemeću“ je davno ugašeno.
Pajam!Novembar, 2011 godine
Aci Tagor 1414
Cvrk
Sjedim na maloj štokrljici i polahko po terhanluku motam škiju da zapalim uz jutarnju kahvu. Pogled mi doseže do bosanskih brda, a tišinu kvari zvuk radio aparata. Onako udubljen u svoju svakodnevnicu slušam kako onaj sa radija pita narod:
Šta je Bosna za Vas?!
Javi se neki auslender iz one sada ujedinjene Njemačke i kaže: “Apsurdistan!”. Onaj drugi kaže: “Deveruša!”. Treći će ti opet da je to “dronjava ponjava”. Četvrti sarkastično izusti: “Čekaonica smrti”. Svako iz svog čoška mjerka ovu našu jednu i jedinu. Uskoči peti i veli: ”Rudnik zlata za političare i kriminalce”. Šesti će: ”Nagrada za neljude i nesoj, a patnja za dobre i poštene insane”.
– Au! Podvrisnuh.
Odbih dva-tri dima za smirenje.
Dumam.
Demokratski, nema šta. Svako je doživljeva na svoj način.
Meni je ko široko srce. Malo nahevereno na jednu stranu. Ponekad ga ofarbaju, pa mi opet liči na bolesno. Ko da je kroz njeg žešći infarkt protutnjo. A i jeste. Još prije dvadeset godina. Ta ti je srcolika zemlja čudo. Stalno je drmaju infarkti i ostane u životu. Ama, dunjalučki fenomen. E, u toj Bosni ima jedno mjesto, zovu ga Rogatica. A pored tog mjesta ima selo Kovanj. U tom selu za doba Kraljevine Jugoslavije je živio Zajko Cvrk. Bio siromašak, a i onako malo prehlađen od rođenja. Živio sa ženom blizu džamije i imo malu kućicu i frtalj okućnice. Stalno je probo doći do većeg imanja, ali mu vlasti nisu dale, a i hodža ga ružio, da to ne valja. Hodži se svetio, što bi prije njega u rani sabah okusio sa velike kruške pored džamije.
– E nećeš vala. Kad ti meni nedaš, nedam ni ja tebi efendijico!I tako stalno. Oni ga haklampuci zadirkivali: “ Što se ne žališ kralju?!”
– I hoću. Da znate, uhljupi seoski!Usta jedno jutro, obuće siromaško odijelo, stavi hranu u tkanicu, pritegnu opanke i pješice za Beograd, ne obazirući se na molbu trudne žene da je ne ostavlja samu. Malo zapregom, višepješice, onako uz priču, dobaci do glavnog grada. Kako je govorio kroz nos i malo zamuckivo, bio interesantan, a i smješan, pa ga narod gotivio. Pito za kralja i tako stigo do rezidencije. Pred ulazom bila garda.
– Kuda?
– Jel ja?
– Jeste ti. Kuda?
– Kod njegovog visočanstva.
– Imaš li najavljeno?
– Samo ti njemu reci da je došo Zajko Cvrk iz Kovanja kod Rogatice, na priču.
– Imaš li pismeni poziv?
– Izgubio sam ga. Kaži ti njemu, da je Zajko, zna on. Kralj je to.
Prenese gardista svom oficiru šta ga je snašlo na dežuranju.
– Đe je taj Bosanac?
– Eno ga sjedi i čeka.
– Uh, majku mu! Ako ga propustim belaj, a ako ga opet ne pustim, dupli belaj.Zapali cigaru, okrenu broj šefa kabineta i objasni mu šta ga je strefilo. Nakon pola sahata, šef kabineta saopšti: “Dovedi ga kralju!”. Preznoji se oficir, zategnu uniformu i ode po iznenadnog gosta. Odvedoše Zajku kralju, na priču. Primi kralj Zajku i sasluša njegove jade. Vidje u njemu dobročudnog Bosanca. Izda naredbu da ga odvedu u garnizon i obuku u novu vojnu uniformu bez činova. Napisa blagajni odobrenje za isplatu novca za put i za fasungu, a šefu kabineta izdiktira pismenu Naredbu opštini Rogatica, da se Zajki dodijeli zemlja koju je zagradio i da ga ne ometaju u njenom obrađivanju.
Prenoći Zajko u hotelu i onako ko nov bi ispraćen u svoju Bosnu. Vratio se Zajko u svoj Kovanj, pobjedonosno, sav važan. Odnese pismenu naredbu lokalnim vlastima i posrami ih. Utrkivali se ko će prije da izvrši kraljevu volju. Ušuti se i hodža. Ponudi mu, da ponekad okuiše sabah sa munare. Ušutiše se i uhljupi, a žena ponosno nosa svoju trudnoću.
Zajko bi nov sve do porođaja. Proću se od žena da se Zajkinica porađa. Uletiše u sobu. Dovedoše i babicu. Zajku istjeraše u avliju.Nakon sahatka izleti prva kona i podvrisnu:
– Dobio si dijete! A i drugo je na putu.
– Uh, majko moja!!!
Otrča Zajko po paliju i uleti onako zgranut u porođajnu sobu.
– Evo ga, i drugo mašala!
Zamahnu onom palijom, sav izbezumljen i zagalami: „Zatvaraj se, žalosna ti majka! Kud ćeš vamo sa njima tolikim? Ne rađaj više sirotinje! Zatvaraj se! Ni kralju nije lahko Zajku stalno primat i pisat naredbe!
Nejma više Kraljevine. Nejma ni Zajke.
Osta Bosna. I u Bosni Rogatica. I kod Rogatice Kovanj.
Bosna je ostala bez Republike.
Republiku su dobili i Rogatica i Kovanj.
Do kada? Hoće li biti novih infarkta?
Da li će srcolika zemlja izdržati? Ili će prepući?
Ko zna?
Možda Kisindžer?!Marta mjeseca 2012. godine slušajući emisiju “Vox Populi”
Aci Tagor 1414Cvrk
Sjedim na maloj štokrljici i polahko po terhanluku motam škiju da zapalim uz jutarnju kahvu. Pogled mi doseže do bosanskih brda, a tišinu kvari zvuk radio aparata. Onako udubljen u svoju svakodnevnicu slušam kako onaj sa radija pita narod:
Šta je Bosna za Vas?!
Javi se neki auslender iz one sada ujedinjene Njemačke i kaže: “Apsurdistan!”. Onaj drugi kaže: “Deveruša!”. Treći će ti opet da je to “dronjava ponjava”. Četvrti sarkastično izusti: “Čekaonica smrti”. Svako iz svog čoška mjerka ovu našu jednu i jedinu. Uskoči peti i veli: ”Rudnik zlata za političare i kriminalce”. Šesti će: ”Nagrada za neljude i nesoj, a patnja za dobre i poštene insane”.
– Au! Podvrisnuh.
Odbih dva-tri dima za smirenje.
Dumam.
Demokratski, nema šta. Svako je doživljeva na svoj način.
Meni je ko široko srce. Malo nahevereno na jednu stranu. Ponekad ga ofarbaju, pa mi opet liči na bolesno. Ko da je kroz njeg žešći infarkt protutnjo. A i jeste. Još prije dvadeset godina. Ta ti je srcolika zemlja čudo. Stalno je drmaju infarkti i ostane u životu. Ama, dunjalučki fenomen. E, u toj Bosni ima jedno mjesto, zovu ga Rogatica. A pored tog mjesta ima selo Kovanj. U tom selu za doba Kraljevine Jugoslavije je živio Zajko Cvrk. Bio siromašak, a i onako malo prehlađen od rođenja. Živio sa ženom blizu džamije i imo malu kućicu i frtalj okućnice. Stalno je probo doći do većeg imanja, ali mu vlasti nisu dale, a i hodža ga ružio, da to ne valja. Hodži se svetio, što bi prije njega u rani sabah okusio sa velike kruške pored džamije.
– E nećeš vala. Kad ti meni nedaš, nedam ni ja tebi efendijico!I tako stalno. Oni ga haklampuci zadirkivali: “ Što se ne žališ kralju?!”
– I hoću. Da znate, uhljupi seoski!Usta jedno jutro, obuće siromaško odijelo, stavi hranu u tkanicu, pritegnu opanke i pješice za Beograd, ne obazirući se na molbu trudne žene da je ne ostavlja samu. Malo zapregom, višepješice, onako uz priču, dobaci do glavnog grada. Kako je govorio kroz nos i malo zamuckivo, bio interesantan, a i smješan, pa ga narod gotivio. Pito za kralja i tako stigo do rezidencije. Pred ulazom bila garda.
– Kuda?
– Jel ja?
– Jeste ti. Kuda?
– Kod njegovog visočanstva.
– Imaš li najavljeno?
– Samo ti njemu reci da je došo Zajko Cvrk iz Kovanja kod Rogatice, na priču.
– Imaš li pismeni poziv?
– Izgubio sam ga. Kaži ti njemu, da je Zajko, zna on. Kralj je to.
Prenese gardista svom oficiru šta ga je snašlo na dežuranju.
– Đe je taj Bosanac?
– Eno ga sjedi i čeka.
– Uh, majku mu! Ako ga propustim belaj, a ako ga opet ne pustim, dupli belaj.Zapali cigaru, okrenu broj šefa kabineta i objasni mu šta ga je strefilo. Nakon pola sahata, šef kabineta saopšti: “Dovedi ga kralju!”. Preznoji se oficir, zategnu uniformu i ode po iznenadnog gosta. Odvedoše Zajku kralju, na priču. Primi kralj Zajku i sasluša njegove jade. Vidje u njemu dobročudnog Bosanca. Izda naredbu da ga odvedu u garnizon i obuku u novu vojnu uniformu bez činova. Napisa blagajni odobrenje za isplatu novca za put i za fasungu, a šefu kabineta izdiktira pismenu Naredbu opštini Rogatica, da se Zajki dodijeli zemlja koju je zagradio i da ga ne ometaju u njenom obrađivanju.
Prenoći Zajko u hotelu i onako ko nov bi ispraćen u svoju Bosnu. Vratio se Zajko u svoj Kovanj, pobjedonosno, sav važan. Odnese pismenu naredbu lokalnim vlastima i posrami ih. Utrkivali se ko će prije da izvrši kraljevu volju. Ušuti se i hodža. Ponudi mu, da ponekad okuiše sabah sa munare. Ušutiše se i uhljupi, a žena ponosno nosa svoju trudnoću.
Zajko bi nov sve do porođaja. Proću se od žena da se Zajkinica porađa. Uletiše u sobu. Dovedoše i babicu. Zajku istjeraše u avliju.Nakon sahatka izleti prva kona i podvrisnu:
– Dobio si dijete! A i drugo je na putu.
– Uh, majko moja!!!
Otrča Zajko po paliju i uleti onako zgranut u porođajnu sobu.
– Evo ga, i drugo mašala!
Zamahnu onom palijom, sav izbezumljen i zagalami: „Zatvaraj se, žalosna ti majka! Kud ćeš vamo sa njima tolikim? Ne rađaj više sirotinje! Zatvaraj se! Ni kralju nije lahko Zajku stalno primat i pisat naredbe!
Nejma više Kraljevine. Nejma ni Zajke.
Osta Bosna. I u Bosni Rogatica. I kod Rogatice Kovanj.
Bosna je ostala bez Republike.
Republiku su dobili i Rogatica i Kovanj.
Do kada? Hoće li biti novih infarkta?
Da li će srcolika zemlja izdržati? Ili će prepući?
Ko zna?
Možda Kisindžer?!Marta mjeseca 2012. godine slušajući emisiju “Vox Populi”
Aci Tagor 1414
- You must be logged in to reply to this topic.