-
M U R G A
Subotnje jutro ljeti mi je budilo baška merak. Prirodno buđenje Lakša, neformalna gardaroba i pravac čaršija. Štampa za jutarnje listanje i obavezna kahva ,jal’ pred gradskim hotelom, jal’ u Ruži, bašti ili u nekom od kafića. Kako se zadesi. Lijep adet, a i ćejf brate. Većina nas je tako radila. Poslije kući neobavezno,sve onako nogu za nogom.
Tog sam se dana baš izištahio.Bez plahog srkleta dođoh pred novi minimarket „Prometov“ u finoj Gračanici. Nikad mi nije bilo drago što je napravljen na ranijem, istina dosta starom groblju .A i osnovna škola u Tekiji,pa i neke kuće gore po Rudom. I sad me to nešto proganja. Sam sebi ne znam objasniti zašto. Al’ eto proganja me.zbog onog krvavog devetnestog juna devedeset druge.
Na samom ulazu naletih na Murgu. Muris Garagić je bio vrsni rogatički mesar.
Biti čaršija poznata po velikom i malom hajvanu, a nejmati dobre mesare, nejde.
E imali smo i to pofin broj.Nakon uobičajenog mahalskog propitivanja, predloži da odemo kod Dine na kahvu.
Prifatih.
Nemereš takvog čoju odbiti.
Nije adet, a nagelo bi ka papanluku.
Kod dobrog Dine zatekosmo doktore za hajvan Pinju i Besima.Spremaju se da idu na neku intervenciju. U prolazu se ispitasmo uz neku usputnu Pinjinu zajebanciju.Murga mi je jedno pola hatasa, što bi kazo naš dobri Hazim-Školjkaš, pričo o tom dijelu našeg grada.
Jedan dio djetinjstva me veže za taj dio, a i za našeg Murgu.
Poslije lijepa kazivanja, a prije polaska, uvijek smo se rastajali sa sjećanjem na neki hašarijast događaj.
Nešto što je obilježilo život te generacije u našem zavičaju.Upitah ga kako su oni tada uspostavljali kontakte sa curama. Nisu se tada bili rodili ni tviter ni fejsbuk.
A ni babe njihove.Smješkajući se, kaza mi da će biti jedno kratko sjećanje na njegov lični doživljaj.
Obradovah se.Krenu.„-Zapala meni jena plaha cura za oko.
Sve nekako da mi je da dođem do nje,a nikako da uđem u šemu.
Elem bilo jedno sretanje, ali ono znaš standardno ispitivanje i ništa više.
Ko neki plamičak se zapali na obje strane.
Ja sam ti radio ovdje preko puta.Otkupljivo kožice ,solio,slago i slao dalje đe firma proda.
Pojavi se ona cura.
Donijela kožicu za nekoga.Ja izvago i trebam dati blok da ide u čaršiju da naplati kod blagajnika Kasima
Omanovića, na onom „Prometovom“ ćošku, na Tabhanama.
Pišući blok razvi se muhabet, ali ja vidim nešto njoj smeta,nešta je koči.
Kaza mi.
-Fin si ti.Čula sam ja.Vrijedan.Al’,eto znaš!?
-Šta bona.
Reci.
Ko da ti je nešto na duši.
– Ma,eto nezgodno mi.
-Ama reci.Nećemo se sudovati zbog toga.
-Reći ću.
Što si ti ćelav? I zacrveni se.Ja sam se grohotom smio,kaza Murga. A i odgovorio:
– E moja hanumice. Ja sam ti bio ko djete veliki šejtan.
Oni moji akrami,kad dođe zima,klizali se na nogama.
Meni dosadno, a ja na glavi.
Valjda zbog toga ostah bez kose.Zbog tog mog šejtanluka.“Murga nije bio kompleksaš.Radio je sa sličnim sebi: Pezo Muhamedom iz Pohrida i Omerom sa Pašić Kule.
Uvijek se sjetim naših mesara, kad kupujem ono visočko gumeno meso. Niti znaš je li pečenica ili pršuta, niti znaš
da li je možda osušeni kengur.Sa našim vrijednim mesarima si znao.
Juni,Vilsonovo šetalište,Sajam“Kupujmo domaće“
Aci Tagor 1414
ZID
Oblačan i tmuran dan nad šeher Sarajevom.Vrijeme idealno za izfrustrirane,kojih je u Bosni
ogroman broj. Uputih se u penzionersko uduženje na Malti da predam naku potvrdu.Sve je svakako spalo na nosanje potvrda i uvjerenja.Nabijamo procenat državnim jaslama.Uđoh u kancelariju u zgradi gdje naš Muza radi,da dam potvrdu nakom penzionisanom profesoru, ali moradoh istrpiti profesorov monolog:
“-Sve će ovo pasti.Nikad više nije bilo škola i fakulteta u ovoj Bosni, a nikad više neznanja,nerada i javašluka.Koristi imaju jedino ovi razni novokompovani profesori.Rade na 5-6 fakulteta .Kako bolan to može biti uspješno?Star sam i pamtim puno,nikada manje pravde u ovoj izmučenoj i iscjeđenoj zemlji,a nikada više pravnih škola.Po selima se otvaraju.Isto ti je i sa nekim bezbjedonosnim,a kriminala nikad više.
Ama bolan u po bijela dana moreš fasovati metak ili ćakiju.Pa molim te i ovih „morlnih“ na svim stranama.Uče o moralu,a mi postali moralna kaljuža.Svega ima,a fabrika kad se otvori ko da je evropski bingo izigrao.
Ama ćini mi se da je to toliko ukrivljeno,da to ne može ispraviti ni najbolji zidar svijeta.“ Predadoh potvrdu,izađoh potišten,jer sve što je profa izbacio iz sebe,je još i tri puta gore,ali se i nasmijah.
Sjetih se svoje Roge i zidara.Imali smo jednog koji je“ ispravljao“ krivine uspješno.Još zarađivo.
Kad musafir dođe u Rogu na autobusku stanicu i pogleda preko ograde dočeka ga bivše „Prometovo“ stovarište,koje je prije rata vodio tihi i vrijedni junak Besim.Odmah iznad u Podhridu smještene su tri kuće familije Pavica.Svi su od istog pretka Ibrahima.Oni rijetki koji ga se sjećaju,pamte ga kao dobrog kosca i najboljeg poznavaoca novih otkovanih kosa.Kupovali ljudi one koje beg odabere.Petom kose pa u givikt,pa na uho.Sluša zvuk i određuje koja je za koji kraj.Nosio je staru bosansku nošnju,sa fesom na glavi.
Kažu,košto ga zemlje.Nova vlast kad došla,zovnula ga na razgovor i rekla:“-Il fes il ode zemlja“.
I ode zemlja.
Najplodnija pored Rakitnice.Da bi pokazali moć,a ujedno drugima dokazali šta će ih snaći,dali mu taj kamenjar,da na njemu kuću gradi.Potomak je loze koja je u našu nahiju stigla il iz Češke il iz Mađarske,prije osmanlija.Ima neko mjesto u Češkoj zove se Pavice,a najbliži prevod mjesta je paunice.Isto tako se zove mjesto i kod Bugojna.Imali su svoju kulu.Sve ozbiljnije topografske karte to zorno potvrđuju.Kako koja vlast dolazila,imanje kratila,otimala,na obraz udarala.A,bilo je i puno, puno izdaje.
Ponositi i principijelni.Borci za šire dobro i pomalo neshvaćeni u toj svojoj borbi.Ljubili istinu i pravdu i stigla ih njemačka izreka:“Ko govori pravo i voli istinu,taj malo ima i teško mu je“.
Kako prije,tako i sada.
Uvijek nekom krivi.Jedan od mlađih mi kaže:“Ama,neko od pradjeda je nešto krupno naoro,pa kako ko dolazi na vlast nama puca penale i ispostavlja fakture.Ali nismo jedini“.
Stari Ibrahim se ženio tri puta.Imo dosta djece,ali jedan posto izuzetak.Još u ranoj mladosti izdvoio se Zahid zvani Zajc.Nije mogo dugo na jednom mjestu.Još ko fičfirić bježo u Srbiju sa nekim ringišpilcima.Radio ko zidar i tesar po građevinama u Jugi,a kasnije na bauštelama Dojčlanda.
Volio akšamluk sa najboljim jaranom Durmagom.Čašica mu nije bila strana još od mladosti.Kažu,to ga ubilo.Možda.Prije će biti da ga je ubilo ono prvo.
Snalazio se svakako.Napravio kuću .Golemu.Radeći u Njemačkoj.Jedne godine,kada je bila velika ekonomska kriza vratio se u Rogu i prifatio se mistrije da bi veliku porodicu odhranio.Sve što je ličilo na građevinu prifaćo.Zajedno sa Zambijem i Kaletom.Neki njegov jaran što je bio sa njim vani,zovnu ga da mu radi kuću.Dogovoriše brzo i gradnja krenu.
Idu tri zida ko pišta,al četvrti ukrivo.Primjeti jaran i reče:
– Zajko,ova tri dobra,ali ovaj četvrti si ukrivio.
-Vidim,al uvezo sam ga sa ova tri,a bogami smo i pri vrhu.Ali nemoj srkleta,pošto ćemo maltati,debljom maltom ćemo to mi.Slažeš se.
Jaran teškom mukom prihvati,još mu Zajko i malteraj natovari usput.Krenu malteraj.Ona tri zida super, ali onaj četvrti nikako.Kriv pa kriv.Uzrujao se ćova,jer jednom se kuća pravi,pa reagova:
-Ama, kriv ovaj zid opet!?
-Ne sikiraj se.Finom ću ja to.
Proguta i ovu primjedbu,misleći da zna šta radi.Nabaci se i fina.Zid kriv.Graditelj pun huje podvrisnu:
-Ama bolan Zajko,osta ovo opet krivo!
Istom će ti Zahid:
-Ja jesi ti neki cjepidlaka čojek.Pa sam si reko da će ovde doći regal.
I ispi pivu.
Osta graditelj otvorenih usta sa mislima u glavi:
„Ovaj bi i Vili Branta preveslo,a da mene ne prevesla“.Ilijaš,juni 2011.godine
Aci Tagor 1414ZID
Oblačan i tmuran dan nad šeher Sarajevom.Vrijeme idealno za izfrustrirane,kojih je u Bosni
ogroman broj. Uputih se u penzionersko uduženje na Malti da predam naku potvrdu.Sve je svakako spalo na nosanje potvrda i uvjerenja.Nabijamo procenat državnim jaslama.Uđoh u kancelariju u zgradi gdje naš Muza radi,da dam potvrdu nakom penzionisanom profesoru, ali moradoh istrpiti profesorov monolog:
“-Sve će ovo pasti.Nikad više nije bilo škola i fakulteta u ovoj Bosni, a nikad više neznanja,nerada i javašluka.Koristi imaju jedino ovi razni novokompovani profesori.Rade na 5-6 fakulteta .Kako bolan to može biti uspješno?Star sam i pamtim puno,nikada manje pravde u ovoj izmučenoj i iscjeđenoj zemlji,a nikada više pravnih škola.Po selima se otvaraju.Isto ti je i sa nekim bezbjedonosnim,a kriminala nikad više.
Ama bolan u po bijela dana moreš fasovati metak ili ćakiju.Pa molim te i ovih „morlnih“ na svim stranama.Uče o moralu,a mi postali moralna kaljuža.Svega ima,a fabrika kad se otvori ko da je evropski bingo izigrao.
Ama ćini mi se da je to toliko ukrivljeno,da to ne može ispraviti ni najbolji zidar svijeta.“ Predadoh potvrdu,izađoh potišten,jer sve što je profa izbacio iz sebe,je još i tri puta gore,ali se i nasmijah.
Sjetih se svoje Roge i zidara.Imali smo jednog koji je“ ispravljao“ krivine uspješno.Još zarađivo.
Kad musafir dođe u Rogu na autobusku stanicu i pogleda preko ograde dočeka ga bivše „Prometovo“ stovarište,koje je prije rata vodio tihi i vrijedni junak Besim.Odmah iznad u Podhridu smještene su tri kuće familije Pavica.Svi su od istog pretka Ibrahima.Oni rijetki koji ga se sjećaju,pamte ga kao dobrog kosca i najboljeg poznavaoca novih otkovanih kosa.Kupovali ljudi one koje beg odabere.Petom kose pa u givikt,pa na uho.Sluša zvuk i određuje koja je za koji kraj.Nosio je staru bosansku nošnju,sa fesom na glavi.
Kažu,košto ga zemlje.Nova vlast kad došla,zovnula ga na razgovor i rekla:“-Il fes il ode zemlja“.
I ode zemlja.
Najplodnija pored Rakitnice.Da bi pokazali moć,a ujedno drugima dokazali šta će ih snaći,dali mu taj kamenjar,da na njemu kuću gradi.Potomak je loze koja je u našu nahiju stigla il iz Češke il iz Mađarske,prije osmanlija.Ima neko mjesto u Češkoj zove se Pavice,a najbliži prevod mjesta je paunice.Isto tako se zove mjesto i kod Bugojna.Imali su svoju kulu.Sve ozbiljnije topografske karte to zorno potvrđuju.Kako koja vlast dolazila,imanje kratila,otimala,na obraz udarala.A,bilo je i puno, puno izdaje.
Ponositi i principijelni.Borci za šire dobro i pomalo neshvaćeni u toj svojoj borbi.Ljubili istinu i pravdu i stigla ih njemačka izreka:“Ko govori pravo i voli istinu,taj malo ima i teško mu je“.
Kako prije,tako i sada.
Uvijek nekom krivi.Jedan od mlađih mi kaže:“Ama,neko od pradjeda je nešto krupno naoro,pa kako ko dolazi na vlast nama puca penale i ispostavlja fakture.Ali nismo jedini“.
Stari Ibrahim se ženio tri puta.Imo dosta djece,ali jedan posto izuzetak.Još u ranoj mladosti izdvoio se Zahid zvani Zajc.Nije mogo dugo na jednom mjestu.Još ko fičfirić bježo u Srbiju sa nekim ringišpilcima.Radio ko zidar i tesar po građevinama u Jugi,a kasnije na bauštelama Dojčlanda.
Volio akšamluk sa najboljim jaranom Durmagom.Čašica mu nije bila strana još od mladosti.Kažu,to ga ubilo.Možda.Prije će biti da ga je ubilo ono prvo.
Snalazio se svakako.Napravio kuću .Golemu.Radeći u Njemačkoj.Jedne godine,kada je bila velika ekonomska kriza vratio se u Rogu i prifatio se mistrije da bi veliku porodicu odhranio.Sve što je ličilo na građevinu prifaćo.Zajedno sa Zambijem i Kaletom.Neki njegov jaran što je bio sa njim vani,zovnu ga da mu radi kuću.Dogovoriše brzo i gradnja krenu.
Idu tri zida ko pišta,al četvrti ukrivo.Primjeti jaran i reče:
– Zajko,ova tri dobra,ali ovaj četvrti si ukrivio.
-Vidim,al uvezo sam ga sa ova tri,a bogami smo i pri vrhu.Ali nemoj srkleta,pošto ćemo maltati,debljom maltom ćemo to mi.Slažeš se.
Jaran teškom mukom prihvati,još mu Zajko i malteraj natovari usput.Krenu malteraj.Ona tri zida super, ali onaj četvrti nikako.Kriv pa kriv.Uzrujao se ćova,jer jednom se kuća pravi,pa reagova:
-Ama, kriv ovaj zid opet!?
-Ne sikiraj se.Finom ću ja to.
Proguta i ovu primjedbu,misleći da zna šta radi.Nabaci se i fina.Zid kriv.Graditelj pun huje podvrisnu:
-Ama bolan Zajko,osta ovo opet krivo!
Istom će ti Zahid:
-Ja jesi ti neki cjepidlaka čojek.Pa sam si reko da će ovde doći regal.
I ispi pivu.
Osta graditelj otvorenih usta sa mislima u glavi:
„Ovaj bi i Vili Branta preveslo,a da mene ne prevesla“.Ilijaš,juni 2011.godine
Aci Tagor 1414
H A J D O
Blizu devedesete godine,prošlog vijeka, nas nekolicina je službeno boravila u četiri sada novoformirane
države.U Srbiji,na Kosovu,Montenegru i Makedoniji.Najupečatljivija slika mi je bila pri ulazu u Kosovsku
Mitrovicu.Vjetar nakav puho,a u zraku hiljade plastičnih kesa,raznih boja.Pored puta konzerve,kartoni i svakakav
otpad. Haman se i ova ko fol metropola,a belegijom se park kosi usred grada,ko biva Sarajvo, primaklo ovoj slici.
U duši mi naka praznina i sjećanje na voljeni grad.Rogu sam volio i zbog ovoga.Čistoće.Uvijek je se sjećam,još od
najranijeg djetinjstva kao čistu i urednu čaršiju.I danas sam ponosan na tu njenu osobinu.Naravno prijeratnu.
Čistoća u Rogatici je bila kult.Firma je održavala javne plohe,a građani svoje avlije i ono ispred.Grad se čistio na
više načina.Bili i čistači sa brezovim metlama i japanerima.Jedan od njih je bio i naš Hajdo Mešanović iz Pohrida.
Nešto ne znam,dal’ on dođe u Pohrid sa sinovima iz lijepog Višegrada,ili sinovi odoše sa Pohrida za Višegrad.
Sajka zna.Sigurno.Hajdaga je bio osrednje građe,debeljuškast,ili što bi se reklo „širac“.Plavo odjelo sa kapom
francuzicom na glavi.Jedino ga za Špiru Guberinu veže brezova metla.A i mista, ni nalik.Jedno morsko,a drugo
gorsko.Narodni čojo sa širokim osmjehom na licu i uvijek nagodan za šalu.Ponedeljkom,kad je glavni pazarni
dan,svijet navali sa svih strana da trguje sa hajvanom ,krpama i hranom.Najgušći promet se odvijo između dvije
pijace,preko vatrogasnog mosta.Bilo podosta i zaprega.Prljale grad.Čak je jednom osvano znak zabrane za
zapregu preko mosta,prema gradu.Nije se plaho poštovalo.Moro narod trgovati,živiti,snalaziti se.E,na tom dijelu
od znaka do mrsne pijace,postaviše našeg Hajdagu da malo čisti,a i malo ko ureduje.Nije srkletio.Znao je da će
slabo ko za brezovu metlu,a opet valja sa rajom i dalje živiti.Hajdo to okrenu u svoju korist,da radni dan što brže
prođe.Jednog ponedeljka neka samohrana žena iz Šatorovića,povela konja preko mosta do gradske pijace.
Taman preko mosta do onog znaka,a Hajdaga će ti zagalamiti:-Za što konja vodiš ulicom?
-Ama aga pošla po gas.Nejmam gasa,treba mi.A ope aga pobješće mi kljuse,bojim se.
Hajdo ne popušta:-Za što konja vodiš?
-Ama bolan nebio aga.Moram i podmire donijeti.Kocke,kahve,keksa,rahatluka.Žena poblijedila ko limun.
Vidi to Hajdo i kaza:-Bona za jular! Za jular konja vodiš.Hajde podmiruj se.
-Nalet te bilo.Muško,a vještica.
Žena provede ono kljuse,ostavljajući Hajdu da se smije njenom strahu.
Tu bi se vrzmo dva sahatka i polahko gurajući onaj japaner stigo na ćošak Bušatlija kuće.Malo mu šege.
Razgledo bi po raji tražeći novu žrtvu.Opazi da se sa druge strane polahko gega Galib Pezo.Galib je bio dobar i
miran,ali muhanat na zviždanje.Hajdo zviznu i čučnu.Galiba ufati safra.Poče se okretati i sovati:
-Ća đviđdiš!Ća đviđdiš! Ama ća đviđdiš!Čika ti materina!
Taman se nekako smirio,kreno prema hotelu,a Hajdo opet zviznu.
-Ama ne đviđdi!Ne đviđdi!Čika ti materina!
Taman što je popustio Galiba,odnekud nabasa Boro.Nije htio propustiti vaku priliku.Okrenu se prema
vatrogasnom domu,da ga ne primjeti, i izdera se:
-Prodo Marko volove! –Idi beri zlaticu!
U to ti i raja poče:-Hajde radi!-Idi beri zlaticu!
Gotovo.Uspje Hajdo zapaliti i raju i Boru.
-Neću!Neću!Neću da radim!J..o te Marko! J..la te zlatica! Nećuuuu!Nećuuuu!
Odmahujući i galameći,naheveren na jednu stranu,ode prema hotelu,sujući sve po spisku.Nekad će kasnije stati.
Raja ko raja.Voljela svog Hajdu,a i ovi ostali im nisu bili mrski.A što i ne bi.Svi su bili dio našeg „malog mista“
Oni bi-bi doktori kažu da je smijeh čistač duše.Naš dobri Hajdaga je onda trebo imati benificirani staž.
Čistio ulice i duše svojih sugrađana.
Sada naš dobri Hajdaga,tamo gdje si ti čistio,nema ni čistača,a ni duše.Nastala u junu,slušajući pjesmu Halidovu “Što je tužna breza ta“
Aci Tagor 1414H A J D O
Blizu devedesete godine,prošlog vijeka, nas nekolicina je službeno boravila u četiri sada novoformirane
države.U Srbiji,na Kosovu,Montenegru i Makedoniji.Najupečatljivija slika mi je bila pri ulazu u Kosovsku
Mitrovicu.Vjetar nakav puho,a u zraku hiljade plastičnih kesa,raznih boja.Pored puta konzerve,kartoni i svakakav
otpad. Haman se i ova ko fol metropola,a belegijom se park kosi usred grada,ko biva Sarajvo, primaklo ovoj slici.
U duši mi naka praznina i sjećanje na voljeni grad.Rogu sam volio i zbog ovoga.Čistoće.Uvijek je se sjećam,još od
najranijeg djetinjstva kao čistu i urednu čaršiju.I danas sam ponosan na tu njenu osobinu.Naravno prijeratnu.
Čistoća u Rogatici je bila kult.Firma je održavala javne plohe,a građani svoje avlije i ono ispred.Grad se čistio na
više načina.Bili i čistači sa brezovim metlama i japanerima.Jedan od njih je bio i naš Hajdo Mešanović iz Pohrida.
Nešto ne znam,dal’ on dođe u Pohrid sa sinovima iz lijepog Višegrada,ili sinovi odoše sa Pohrida za Višegrad.
Sajka zna.Sigurno.Hajdaga je bio osrednje građe,debeljuškast,ili što bi se reklo „širac“.Plavo odjelo sa kapom
francuzicom na glavi.Jedino ga za Špiru Guberinu veže brezova metla.A i mista, ni nalik.Jedno morsko,a drugo
gorsko.Narodni čojo sa širokim osmjehom na licu i uvijek nagodan za šalu.Ponedeljkom,kad je glavni pazarni
dan,svijet navali sa svih strana da trguje sa hajvanom ,krpama i hranom.Najgušći promet se odvijo između dvije
pijace,preko vatrogasnog mosta.Bilo podosta i zaprega.Prljale grad.Čak je jednom osvano znak zabrane za
zapregu preko mosta,prema gradu.Nije se plaho poštovalo.Moro narod trgovati,živiti,snalaziti se.E,na tom dijelu
od znaka do mrsne pijace,postaviše našeg Hajdagu da malo čisti,a i malo ko ureduje.Nije srkletio.Znao je da će
slabo ko za brezovu metlu,a opet valja sa rajom i dalje živiti.Hajdo to okrenu u svoju korist,da radni dan što brže
prođe.Jednog ponedeljka neka samohrana žena iz Šatorovića,povela konja preko mosta do gradske pijace.
Taman preko mosta do onog znaka,a Hajdaga će ti zagalamiti:-Za što konja vodiš ulicom?
-Ama aga pošla po gas.Nejmam gasa,treba mi.A ope aga pobješće mi kljuse,bojim se.
Hajdo ne popušta:-Za što konja vodiš?
-Ama bolan nebio aga.Moram i podmire donijeti.Kocke,kahve,keksa,rahatluka.Žena poblijedila ko limun.
Vidi to Hajdo i kaza:-Bona za jular! Za jular konja vodiš.Hajde podmiruj se.
-Nalet te bilo.Muško,a vještica.
Žena provede ono kljuse,ostavljajući Hajdu da se smije njenom strahu.
Tu bi se vrzmo dva sahatka i polahko gurajući onaj japaner stigo na ćošak Bušatlija kuće.Malo mu šege.
Razgledo bi po raji tražeći novu žrtvu.Opazi da se sa druge strane polahko gega Galib Pezo.Galib je bio dobar i
miran,ali muhanat na zviždanje.Hajdo zviznu i čučnu.Galiba ufati safra.Poče se okretati i sovati:
-Ća đviđdiš!Ća đviđdiš! Ama ća đviđdiš!Čika ti materina!
Taman se nekako smirio,kreno prema hotelu,a Hajdo opet zviznu.
-Ama ne đviđdi!Ne đviđdi!Čika ti materina!
Taman što je popustio Galiba,odnekud nabasa Boro.Nije htio propustiti vaku priliku.Okrenu se prema
vatrogasnom domu,da ga ne primjeti, i izdera se:
-Prodo Marko volove! –Idi beri zlaticu!
U to ti i raja poče:-Hajde radi!-Idi beri zlaticu!
Gotovo.Uspje Hajdo zapaliti i raju i Boru.
-Neću!Neću!Neću da radim!J..o te Marko! J..la te zlatica! Nećuuuu!Nećuuuu!
Odmahujući i galameći,naheveren na jednu stranu,ode prema hotelu,sujući sve po spisku.Nekad će kasnije stati.
Raja ko raja.Voljela svog Hajdu,a i ovi ostali im nisu bili mrski.A što i ne bi.Svi su bili dio našeg „malog mista“
Oni bi-bi doktori kažu da je smijeh čistač duše.Naš dobri Hajdaga je onda trebo imati benificirani staž.
Čistio ulice i duše svojih sugrađana.
Sada naš dobri Hajdaga,tamo gdje si ti čistio,nema ni čistača,a ni duše.Nastala u junu,slušajući pjesmu Halidovu “Što je tužna breza ta“
Aci Tagor 1414
P O G L E D A L A
Dođoh u Zenicu.Pola grad,a pola željezara.Krenuh jednom poslijeratnom poznaniku u posjetu. Bio nešta hasta.Malo više silu upotrebljavo i fasovo bruh ili narodski, kilu.Ofetio sam posjetu i kreno nazad na onaj lokalni plavi i plaho prljavi voz.Nekad davno je bio plav,a sada je sav nakav siv.Taman pred ulaz u stanicu neko se dere:-Halo!
Skau gapru!
Okrenuh se.Pogledam,kad čova u bordo jakni meni maše.Priđem bliže i poznah Nukija.
-Kud si kreno? –Nazad, u tamni vilajet.
-E od Zenice ti tamnijeg nema.Nego,hajmo kod Keme.Biće i Harba.Igra „Čelik“ KUP utakmicu sa onim iz Lištice,što su se sa vama fudbalski pobratimili.Noći,pa sutra onim ranim idi.
Uze me pod ruku i ugura u golfa dvojku domaće proizvodnje.TAS ga napravio.Nešto dumam da su naše generacije bile čudo.Večinom pričale ruski,a pravile eto i
auta,brodove,vozove,kamione,a Bogami i mlazne avione.Danas nemamo ni rajsnegle sa MADE IN BIH.Al’ imamo kul,in,tač skrin i svu tu uvoznu papazjaniju,namjenjenu robovima potrošačima.
Prekidoh svoj vlastiti misleći budalaluk i predadoh dalji tok događaja u ruke svom domaćinu.Dođosmo kod Keme u njegov kafić u samom stadionu,ispod istočne tribine.Sjedosmo za Kemin sto i on odmah pristavi priču,kako se u njegov vakat igralo fuce.
On tada igro za kakanjski „Rudar“,kao ispomoć.Vraćo se poslije utakmice prvim vozom,a obično su to bili teretni.Na papuču pa do Zenice. A prvotimac.“Jednom sam ti fulio i uskočio na željezarski što vozi koks.Tako sam ufuro u krug željezare ko uljez.Mila majko ja
belaja!Ganjala me milicija.Ko da sam čojeka ubio.Provalio bezbjednost,jana ti majka.Ama da nije bilo onog gradonačelnika Ese,ja bih ti osto u željezari.Ali u drukčijem dresu“.
Dođe i Edib iz Vitkovića.Zvani Harba.Poznavali ga kroz FK „Azot“ i kroz doskočicu:“-Ide Harba,merhaba“.Kontrolor tekme.Funkcija.Malo ga to zaturilo.Nije opušten ko na Istoku
kad zovne na jednu „skolovu“.Bilo nam je to prvo viđenje nakon džehenema ovodunjalučkog.Dofatili smo se svih tema vezanih za naš jugoistok.Onako sa ranama u duši i uz tupe poglede.Ko da nas je nešto stid.
Ubrzo smo otišli gledati utakmicu.Jedni po zadatku,a drugi iz gušta.Dobra bila.Uvalio „Čelik“ dva komada.Malo bilo.Zijanio na penale,dole u kamenitoj Hercegovini.Gange ih izbacile uoči finala.
Ostadoh u Zenici,a da ni u snu nisam sanjo.Provedoh tu noć sa zeničkim „Robijašima“ kod Keme. I noćih tu.
U rani sabah,nakon jake duple expresice,ispalih se pravo na stanicu.Uletih u onaj voz i pravac šeher.
Pridrijemalo mi se i utonuh u željeni san. Kad neko me drma za rame.Progledah ispod peckajučih očnih kapaka i vidjeh ženu u ciganskoj nošnji sa zavežljajem punim bakarnih tepsija,tablji i đezvi.
-Majstore! Je li slobodno?
-Bujrum!Oslobodili ovi još ’95 godine.
-Ne zajebaji se.A kud si pošo? Oklen si?
-Ama,više ni sam ne znam ni odakle sam,a ni kuda ću.
-Nisi ga naš?
-Nisam,a i ko da jesam.
Pogledam se bolje.Onako izgužvan i čemeran,protjeran,bez kuće i kučišta,haman i jesam.Jedino što sam žut.A nešto žutih cigana,ne znam da ima.
-A Bogati oklen si! Uporno ponavlja ne tako stara romkinja,koja je upravo ušla u Kaknju.
-Tamo „oklen“ sam ja,nema tvoje raje,pa ti i nije nešto bitno.Jelde!
-E jesi ti neki zajebat tip.Pa valjda imaš neko mesto.I mi cigani imamo.Bar čergu.A ti?
-Ja sam ti iz pačenice Rogatice,ako si čula za nju.
-E,majke ti!Jel’ mi istinu kažeš ili lažeš?
-Nemere biti istinitije.
-Pa ti si ga naš.Moj zemljak?Moj dedo je iz Rogatice.Pričo da se naše mesto zvalo Pogledala.Cigansko.
-Je li ti još šta pričo dedo?
-Jes,al’ bi se mogo naljutiti,ako ti kažem?!
-Nemam se ja šta ljutiti.Što sam se ljutio,ljutio.Reci.
-Ama kaže da ste vi veći cigani od nas.
-Čuj to!!!
-Mi imali to svoje mesto,a vaši hoće hlopte tu da igraju.Navalili.I igrali vaši hlopte i pravili teferiče.
Propali oni naši ciganski.Mi otišli.Morali kažu,tražiti glavi selameta.Evo vidiš!Cigani sa Pogledala su dobro znali kalajisati sude.I nas stari to naučio.Evo nosim onom jednom hadžiji u Sarajvo.Mi sve uradimo sa ovim bakrom,a on prodaje onim strancima.Od ovoga sam kuću napravila i djecu školam.
I bolje bih,da me onaj hadžija ne guli.
-Radi li šta čojek?
-Radi.Moj cigo,radi.Pravi djecu.Vidiš da me opet napuho.
-Haman ste i vi igrali hlopte na Pogledalima.
Pogledah je bolje i vidjeh stomačić prekriven ciganskom haljinom.Ponudi mi cigaru.
Uzeh iz krhke ruke,na kojoj je svaki prst imo srebrni prsten.Džipsi,a moderni.
Ko i mi.
-A čija je ovo curica?
-Moja.Cigo mi je utrpo.Fakin.Špijunira me.Boji se da me drugi ne namami.
Naš muhabet prekide neki krkanli kondukter.Moju zemljakinju izbaci u Visokom.Zbog karte za curicu.
Gledajući kroz umašćeni prozor,lijepe bosanske pejzaže,vrati mi se slika Zaganovića i njihovih Pogledala.
Slušo sam od starijih o rogatičkim romima i njihovom baška karakteru.A,eto potvrdilo se da su bili vični i zanatu.
Po njihovom,otjerala ih hlopta.
More biti.
Možda smo se i ogriješili.
Oćeralo i nas.
Svačim.
Samo ne hloptom.
U lokalcu prema Zenici,jula 2011.godine
Aci Tagor 1414
P O G L E D A L A
Dođoh u Zenicu.Pola grad,a pola željezara.Krenuh jednom poslijeratnom poznaniku u posjetu. Bio nešta hasta.Malo više silu upotrebljavo i fasovo bruh ili narodski, kilu.Ofetio sam posjetu i kreno nazad na onaj lokalni plavi i plaho prljavi voz.Nekad davno je bio plav,a sada je sav nakav siv.Taman pred ulaz u stanicu neko se dere:-Halo!
Skau gapru!
Okrenuh se.Pogledam,kad čova u bordo jakni meni maše.Priđem bliže i poznah Nukija.
-Kud si kreno? –Nazad, u tamni vilajet.
-E od Zenice ti tamnijeg nema.Nego,hajmo kod Keme.Biće i Harba.Igra „Čelik“ KUP utakmicu sa onim iz Lištice,što su se sa vama fudbalski pobratimili.Noći,pa sutra onim ranim idi.
Uze me pod ruku i ugura u golfa dvojku domaće proizvodnje.TAS ga napravio.Nešto dumam da su naše generacije bile čudo.Večinom pričale ruski,a pravile eto i
auta,brodove,vozove,kamione,a Bogami i mlazne avione.Danas nemamo ni rajsnegle sa MADE IN BIH.Al’ imamo kul,in,tač skrin i svu tu uvoznu papazjaniju,namjenjenu robovima potrošačima.
Prekidoh svoj vlastiti misleći budalaluk i predadoh dalji tok događaja u ruke svom domaćinu.Dođosmo kod Keme u njegov kafić u samom stadionu,ispod istočne tribine.Sjedosmo za Kemin sto i on odmah pristavi priču,kako se u njegov vakat igralo fuce.
On tada igro za kakanjski „Rudar“,kao ispomoć.Vraćo se poslije utakmice prvim vozom,a obično su to bili teretni.Na papuču pa do Zenice. A prvotimac.“Jednom sam ti fulio i uskočio na željezarski što vozi koks.Tako sam ufuro u krug željezare ko uljez.Mila majko ja
belaja!Ganjala me milicija.Ko da sam čojeka ubio.Provalio bezbjednost,jana ti majka.Ama da nije bilo onog gradonačelnika Ese,ja bih ti osto u željezari.Ali u drukčijem dresu“.
Dođe i Edib iz Vitkovića.Zvani Harba.Poznavali ga kroz FK „Azot“ i kroz doskočicu:“-Ide Harba,merhaba“.Kontrolor tekme.Funkcija.Malo ga to zaturilo.Nije opušten ko na Istoku
kad zovne na jednu „skolovu“.Bilo nam je to prvo viđenje nakon džehenema ovodunjalučkog.Dofatili smo se svih tema vezanih za naš jugoistok.Onako sa ranama u duši i uz tupe poglede.Ko da nas je nešto stid.
Ubrzo smo otišli gledati utakmicu.Jedni po zadatku,a drugi iz gušta.Dobra bila.Uvalio „Čelik“ dva komada.Malo bilo.Zijanio na penale,dole u kamenitoj Hercegovini.Gange ih izbacile uoči finala.
Ostadoh u Zenici,a da ni u snu nisam sanjo.Provedoh tu noć sa zeničkim „Robijašima“ kod Keme. I noćih tu.
U rani sabah,nakon jake duple expresice,ispalih se pravo na stanicu.Uletih u onaj voz i pravac šeher.
Pridrijemalo mi se i utonuh u željeni san. Kad neko me drma za rame.Progledah ispod peckajučih očnih kapaka i vidjeh ženu u ciganskoj nošnji sa zavežljajem punim bakarnih tepsija,tablji i đezvi.
-Majstore! Je li slobodno?
-Bujrum!Oslobodili ovi još ’95 godine.
-Ne zajebaji se.A kud si pošo? Oklen si?
-Ama,više ni sam ne znam ni odakle sam,a ni kuda ću.
-Nisi ga naš?
-Nisam,a i ko da jesam.
Pogledam se bolje.Onako izgužvan i čemeran,protjeran,bez kuće i kučišta,haman i jesam.Jedino što sam žut.A nešto žutih cigana,ne znam da ima.
-A Bogati oklen si! Uporno ponavlja ne tako stara romkinja,koja je upravo ušla u Kaknju.
-Tamo „oklen“ sam ja,nema tvoje raje,pa ti i nije nešto bitno.Jelde!
-E jesi ti neki zajebat tip.Pa valjda imaš neko mesto.I mi cigani imamo.Bar čergu.A ti?
-Ja sam ti iz pačenice Rogatice,ako si čula za nju.
-E,majke ti!Jel’ mi istinu kažeš ili lažeš?
-Nemere biti istinitije.
-Pa ti si ga naš.Moj zemljak?Moj dedo je iz Rogatice.Pričo da se naše mesto zvalo Pogledala.Cigansko.
-Je li ti još šta pričo dedo?
-Jes,al’ bi se mogo naljutiti,ako ti kažem?!
-Nemam se ja šta ljutiti.Što sam se ljutio,ljutio.Reci.
-Ama kaže da ste vi veći cigani od nas.
-Čuj to!!!
-Mi imali to svoje mesto,a vaši hoće hlopte tu da igraju.Navalili.I igrali vaši hlopte i pravili teferiče.
Propali oni naši ciganski.Mi otišli.Morali kažu,tražiti glavi selameta.Evo vidiš!Cigani sa Pogledala su dobro znali kalajisati sude.I nas stari to naučio.Evo nosim onom jednom hadžiji u Sarajvo.Mi sve uradimo sa ovim bakrom,a on prodaje onim strancima.Od ovoga sam kuću napravila i djecu školam.
I bolje bih,da me onaj hadžija ne guli.
-Radi li šta čojek?
-Radi.Moj cigo,radi.Pravi djecu.Vidiš da me opet napuho.
-Haman ste i vi igrali hlopte na Pogledalima.
Pogledah je bolje i vidjeh stomačić prekriven ciganskom haljinom.Ponudi mi cigaru.
Uzeh iz krhke ruke,na kojoj je svaki prst imo srebrni prsten.Džipsi,a moderni.
Ko i mi.
-A čija je ovo curica?
-Moja.Cigo mi je utrpo.Fakin.Špijunira me.Boji se da me drugi ne namami.
Naš muhabet prekide neki krkanli kondukter.Moju zemljakinju izbaci u Visokom.Zbog karte za curicu.
Gledajući kroz umašćeni prozor,lijepe bosanske pejzaže,vrati mi se slika Zaganovića i njihovih Pogledala.
Slušo sam od starijih o rogatičkim romima i njihovom baška karakteru.A,eto potvrdilo se da su bili vični i zanatu.
Po njihovom,otjerala ih hlopta.
More biti.
Možda smo se i ogriješili.
Oćeralo i nas.
Svačim.
Samo ne hloptom.
U lokalcu prema Zenici,jula 2011.godine
Aci Tagor 1414
Š T A N D
Svi se slažu da je rad sa ljudima najteži. Bio li on šalterski činovnički, medicinski, policijski, kondukterski, revizorski, trgovački, ugostiteljski, humanitarni, socijalni ili vjerski.Ima nas svakakvih. A i do našeg durbina je , kroz koji gledamo ljude.
Možda i mi imamo kriv pogled. Tačno je da ima svašta. Kulturnih, a dosadnih. Bogatih,a puno oholih.
Siromašnih, a jako zabavnih. Pijanih, a pomalo i teških. Trijeznih, a bezrazložno namćorastih.
Svega ima u božijoj bašći.
Jedna od profesija koja se obavlja direktno „face to face“ je taksi služba.Nositi obilježje grada,a biti
bez ove službe je fula.Jesmo bili čaršija,a imali smo i svoje taksiste.Starije,srednje dobi i one mlađe.Redžo,Alija,
Halid,Sinan,Zihnija,Velezar,Mišo,Memo.Bilo je i onih „na divljaka“.Čorbica,Saxi i još po neki.Taksi polazište su zvali,a i sad ga zovu štand.Naš najpoznatiji je bio kod bašte.Preko puta loto kioska.Tu bi se poredali i čekali svoje mušterije.Obično su to bili stanovnici iz okolnih mjesta.Kovanja,Kukavica,Osova,Vragolova,Borika,Pašić Kule, Kozića,Šatorovića,Mesića.A i putnici iz nužde.Jutarnju ljetnu kahvu bi pili ispred natkrivenog dijela,kojeg su zvali vagon.
Tog jutra se zametno razgovor između Redže,Belegije i Meme.Tema:mušterije varalice.Koje bi iskoristile
njihovu dobru volju,dobile turu,a ne platile.Memo prvi kao najmlađi krenu:-Ama svoj ti je najgori.
Bio teferić na Ustiprači.Ja jedini na štandu.Kad, odnekud oni mlađi klapci od Vragolova pravo meni,da ih vozim na taj teferić. Biće kažu, sve kako treba.Hajde, velim sebi,svakako je podosadno.Odvezem.Ostanem i ja.I naravno vratim u Vragolove.Izađoše uz podsmijeh.
-Halo haklampuci!Platiti!Ne ide ovo na vodu.
Znate li vi na šta ovo ide?
-Znamo!-Ide na fišek! I odoše.
Tek nekad kasnije mi donijeli lovu.Al’ inflacija pojela ko buba krompir.
Osmjehnu se Redžaga, i na um mu pade njegova gratis vožnja.-I ja sam jednom bio na štandu sam.
Uslonio se uz tarabe,kad dođoše neki i pitaju za vožnju do devete stražare.Po govoru,zemljaci.Obradovah se,a
bogami i zeznuh.Kazah da mi je drago što eto vozim zemljake.Dođemo na devetu i naručimo piće.Ona prostata muči i ja u WC.Vratim se, kad njih nema.Pitam onog Mušana:-Đe odoše ovi?-U zavičaj.Rekli su da i piće platiš.
Eto dadoh,kako vi ono kažete. –Donaciju. –E ,to.Em im davasmo za zemljotres.Još i turu uz besplatno piće.
Svojta nije šala.-Ima li šta kod tebe Mišo? upita Redžo.-Imaju dvije situacije.Jednom me nasadili,a drugi put obrnuto.
-Popodne sam se našo jednog ponedeljka u expresu hotelskom.Sjeo i taman zapalio cigaru.Kad ti priđe onaj
što ima piskav glas ,Zukan iz Borovska.-Čiji je ono tristać?-Moj.-A hoćeš li me odvesti do kuće? Za pare,ne pitaj!
Pokaza na napuhani džep.Kontam,nešta prodo od hajvana i pun ko brod.Pristanem i odvezem pred kuću.Izađe.Nema ga.Pojavi se nako djete i ja zagalamim:-Đe ode onaj piskavi? Nije platio! Kad se iz kuće začu:-Stara dajder
onu pušku sa zida!Ja brzo na rikverc i po gasu.Silazeći niz kovanjske okuke mislim da mi je istinu kazo.
„Za pare, ne pitaj“.Udarim rukom po volanu i lanem:-E j..em te Belegija glupa!Tek sam kasnije sazno da je Ićin
stari.Platio kad je dobio kredit za onaj „zeleni plan“.Ofrlje.-Pa reko si da mu je džep bio nabreko.
-Jes.Suljo mi kasnije reko da je natrpo onog tariguza kad je išo prijatelju ruku pružiti.
-A obrnuto?
-Naslonio se na onaj rotirajući znak ispred štanda.Znate da se mogo vrtiti i vaditi iz onog betonskog postolja.
Čito sam novine.Onaj Luka se razmaho onom brezovom metlom.Praši li praši.Stade i ode po hljeb.Parkiro japaner kod znaka.Izvadim znak ,proturim kroz onu halku na njemu i učvrstim ga.Luka pravo direktoru,onom Markoviću.
Ispričo da smo japaner nabili na znak.Marković skonto.Evo još jednog za penziju.Bibikno.Upalio auto i u obilazak.
Mi smo znali da se Luka otišo žaliti.Vratili znak na svoje,a japaner gdje je i bio.Marković vidio da je sve kako treba.
Vrativši se u kancelariju,onako sa vrata je vrisno:-Napolje ćoro!-Kupi naočale!-Napolje! Luka se vratio onako
pokunjen i oblamiran.Kad je stigo,vidi sve kako je i ostavio.Trljajući oči naglas je komentariso:-Možda bih baš
trebo onom ljekaru za oči ili kakvom travaru.Eto i mi nismo bili cvjećke.
Postoji li štand u našoj Rogi? Nešto nisam siguran.
Pokojeg taksistu sam vidio.
A, da li je Roga zadržala obilježje čaršije?
Prosudite sami.Terasa Merkatora iznad taksi štanda 12.jula 2011.godine
Aci Tagor 1414Š T A N D
Svi se slažu da je rad sa ljudima najteži. Bio li on šalterski činovnički, medicinski, policijski, kondukterski, revizorski, trgovački, ugostiteljski, humanitarni, socijalni ili vjerski.Ima nas svakakvih. A i do našeg durbina je , kroz koji gledamo ljude.
Možda i mi imamo kriv pogled. Tačno je da ima svašta. Kulturnih, a dosadnih. Bogatih,a puno oholih.
Siromašnih, a jako zabavnih. Pijanih, a pomalo i teških. Trijeznih, a bezrazložno namćorastih.
Svega ima u božijoj bašći.
Jedna od profesija koja se obavlja direktno „face to face“ je taksi služba.Nositi obilježje grada,a biti
bez ove službe je fula.Jesmo bili čaršija,a imali smo i svoje taksiste.Starije,srednje dobi i one mlađe.Redžo,Alija,
Halid,Sinan,Zihnija,Velezar,Mišo,Memo.Bilo je i onih „na divljaka“.Čorbica,Saxi i još po neki.Taksi polazište su zvali,a i sad ga zovu štand.Naš najpoznatiji je bio kod bašte.Preko puta loto kioska.Tu bi se poredali i čekali svoje mušterije.Obično su to bili stanovnici iz okolnih mjesta.Kovanja,Kukavica,Osova,Vragolova,Borika,Pašić Kule, Kozića,Šatorovića,Mesića.A i putnici iz nužde.Jutarnju ljetnu kahvu bi pili ispred natkrivenog dijela,kojeg su zvali vagon.
Tog jutra se zametno razgovor između Redže,Belegije i Meme.Tema:mušterije varalice.Koje bi iskoristile
njihovu dobru volju,dobile turu,a ne platile.Memo prvi kao najmlađi krenu:-Ama svoj ti je najgori.
Bio teferić na Ustiprači.Ja jedini na štandu.Kad, odnekud oni mlađi klapci od Vragolova pravo meni,da ih vozim na taj teferić. Biće kažu, sve kako treba.Hajde, velim sebi,svakako je podosadno.Odvezem.Ostanem i ja.I naravno vratim u Vragolove.Izađoše uz podsmijeh.
-Halo haklampuci!Platiti!Ne ide ovo na vodu.
Znate li vi na šta ovo ide?
-Znamo!-Ide na fišek! I odoše.
Tek nekad kasnije mi donijeli lovu.Al’ inflacija pojela ko buba krompir.
Osmjehnu se Redžaga, i na um mu pade njegova gratis vožnja.-I ja sam jednom bio na štandu sam.
Uslonio se uz tarabe,kad dođoše neki i pitaju za vožnju do devete stražare.Po govoru,zemljaci.Obradovah se,a
bogami i zeznuh.Kazah da mi je drago što eto vozim zemljake.Dođemo na devetu i naručimo piće.Ona prostata muči i ja u WC.Vratim se, kad njih nema.Pitam onog Mušana:-Đe odoše ovi?-U zavičaj.Rekli su da i piće platiš.
Eto dadoh,kako vi ono kažete. –Donaciju. –E ,to.Em im davasmo za zemljotres.Još i turu uz besplatno piće.
Svojta nije šala.-Ima li šta kod tebe Mišo? upita Redžo.-Imaju dvije situacije.Jednom me nasadili,a drugi put obrnuto.
-Popodne sam se našo jednog ponedeljka u expresu hotelskom.Sjeo i taman zapalio cigaru.Kad ti priđe onaj
što ima piskav glas ,Zukan iz Borovska.-Čiji je ono tristać?-Moj.-A hoćeš li me odvesti do kuće? Za pare,ne pitaj!
Pokaza na napuhani džep.Kontam,nešta prodo od hajvana i pun ko brod.Pristanem i odvezem pred kuću.Izađe.Nema ga.Pojavi se nako djete i ja zagalamim:-Đe ode onaj piskavi? Nije platio! Kad se iz kuće začu:-Stara dajder
onu pušku sa zida!Ja brzo na rikverc i po gasu.Silazeći niz kovanjske okuke mislim da mi je istinu kazo.
„Za pare, ne pitaj“.Udarim rukom po volanu i lanem:-E j..em te Belegija glupa!Tek sam kasnije sazno da je Ićin
stari.Platio kad je dobio kredit za onaj „zeleni plan“.Ofrlje.-Pa reko si da mu je džep bio nabreko.
-Jes.Suljo mi kasnije reko da je natrpo onog tariguza kad je išo prijatelju ruku pružiti.
-A obrnuto?
-Naslonio se na onaj rotirajući znak ispred štanda.Znate da se mogo vrtiti i vaditi iz onog betonskog postolja.
Čito sam novine.Onaj Luka se razmaho onom brezovom metlom.Praši li praši.Stade i ode po hljeb.Parkiro japaner kod znaka.Izvadim znak ,proturim kroz onu halku na njemu i učvrstim ga.Luka pravo direktoru,onom Markoviću.
Ispričo da smo japaner nabili na znak.Marković skonto.Evo još jednog za penziju.Bibikno.Upalio auto i u obilazak.
Mi smo znali da se Luka otišo žaliti.Vratili znak na svoje,a japaner gdje je i bio.Marković vidio da je sve kako treba.
Vrativši se u kancelariju,onako sa vrata je vrisno:-Napolje ćoro!-Kupi naočale!-Napolje! Luka se vratio onako
pokunjen i oblamiran.Kad je stigo,vidi sve kako je i ostavio.Trljajući oči naglas je komentariso:-Možda bih baš
trebo onom ljekaru za oči ili kakvom travaru.Eto i mi nismo bili cvjećke.
Postoji li štand u našoj Rogi? Nešto nisam siguran.
Pokojeg taksistu sam vidio.
A, da li je Roga zadržala obilježje čaršije?
Prosudite sami.Terasa Merkatora iznad taksi štanda 12.jula 2011.godine
Aci Tagor 1414
Č I N K V I N A
Živjeti na Istoku,a ne ganjati štelu,bilo je gotovo nemoguće.Od klikera u svašta,pa i u lovu,do ćize blize. I naravno karta. E bila i jedna šira,socijalna igra.Činkvina.Današnji bingo.Zarazili smo i državu.Uvijek smo bili jaki na patentima.Bila je na nekoliko mjesta.Seljakala se.Nastala zbog dodatne love za sport.Prvo za „Juventus“,a kasnije i za druge sportove.
Sport i kocka?Moglo.Sve je u redu kad se od raje uzima lova.
Prvo je čini mi se krenula u Prometovoj zgradi.Beća inicijator,a i pomogač fudbalerima.U mnogo čemu je bio prvi,pa i u ovome. Kasnije otišla u Vatrogasni dom,a onda na kratko kod Mehmedalije Kahvedžića u Gračanicu.Poslije u baštu i na kraju u kabinet hemije bivše Gimnazije.Kud god činkvina,raja za njom.Imala je nake kockarske draži.Isčekivanja.
Štele.Dobici.Peterac,deseterac i glavna,svih petnes.Kupovala se po jedna kartica,a i po sistem od pet kartica. Kako je ko mogo,a i htio.Čak su se bezecovali određeni brojevi sistema.Zbog bolje sreće ili sujevjerja.
Nama mlađoj raji je bila interesantna i zbog posmatranja samih igrača i njihovih duševnih turbulencija,koje su sliku davale na faci aktera.Jedni su stiskali jače olovku i po nekoliko puta križali brojeve,dok su drugi fumarali ko pravi Turčini.Treći su opet čvršće namještali naočale,a oni potvrdi na ušima su podvikivali: -Ama,tišina malo!
Svako je igru žvako na svoj način.Igra je bila u svakom pogledu socijalna.Mogo si za hastalom zateći i portira,a i direktora. I konduktera i šofera,pa i veterinara.Činovnicima je olovka u krvi.Oni su bili najbrojniji.Uz igru je obavezno išlo piće,a i meze.Najčešće glavica luka,sardina i narezak.I pod obavezno tvrdo kuhano jaje.Čini mi se da je jedna „Agrokomercova“ linija,radila samo za našu činkvinu.Oko bubnja se uvijek mijenjala postava,ali najduže je izdržo dvojac Ruško iz Zakule i Hakija iz Gračanice.Pa i onaj Sekula se pofino zadržo.Prodavali, izvlačili brojeve i govorili u pauzi,koliko vrijedi koja nagrada.Kako je čaršija bila patrijarhalnog tipa,tako je I činkvina bila muškog,mačo karaktera.Ponekad bi navratila ona iz SDK-a,da odigra koju.
Da bi pravilo imalo izuzetak.Maštovitiji čitači,a i igrači su imali za određene brojeve svoje nazive,pa bi broj 11 bio „ženske noge“, a sedmica „kreka“.Neko bi dobacio: -Fino čitaj! Onda bi uslijedilo vrlo ozbiljno i visokog tona: -Sedam! I naravno:
-Pazi gdje sjedaš!
Kad bi kondukter čito,on bi to radio prema igračima „Sarajeva“.Koji broj izvuče,kaže i igrača
-Pet! Ante Rajković! –Sedamnes! Naš Ramo! Onda bi se zakuhalo,jer su se javljali i navijači drugih klubova.
Dobitak i zaustavljanje bubnja je svako radio na svoj način.Moglo se čuti svakakvih dovikivanja:
-Dosta!Dosta!Dosta!Hop!Hop!Hop!
-Dobro je! To majstore! Stani!Lovu!
-Stoj mašina! Spoj na faza!
-Takana natak!
A bilo je i onih tihih,hinjskih.Ko onaj profesor geografije:- Dobro je!
U doba igre u podrumu na Tabhanama bilo je interesantnih igrača,ali najjači dvojac je bio Ragib trgovac i Žoža šofer.Ragib bi uvijek provjeravo Žožu sa :-Hasu some! A ako nije bilo ništa Žoža Muharem bi odgovaro:-R..ku!
Hasu vadr! Podsjećala ih na inventuru u Žepi,koju su radili zajedno.U hodniku bi obično čučo Galib Čorbica.
Uvijek bi dolazio u kalošama.Ako bi bio štela,izuo bi kaloše,a ako bi dobio lupo bi kalošama i galamio:-Ehaa Sonja
Sonja primi rudu! I išo po pare,sa kalošama u ruci.
U Vatrogasnom domu se moralo penjati na sprat.Igrali su najčešće Zimić iz „Sjemeća“ ,Avdo učitelj,Avdo električar,Čolaja.U hodniku bi obično bio Rizo kondukter,Nurčo,Školjkaš,Pava Učo sa svojim „bobijem“.
Ako bi Rizo dobio galamio je :-Koči majstore! Naučio po raznim linijama.Učo bi kratko i glasno izbacio dosta!
-Bobi dođi!-Dođi!-Bobi idi po pare! Učina uobičajena zezancija.
A Hazim Školjkaš bi zapomago:-Na Tari! Na Tari! Dajući do znanja na kojoj lokaciji će lova biti potrošena.
Vatrogasno je bilo zadnja stanica za one sa druge strane.Tekiju,Gračanicu,Holuč,Štracino.
U Gračanici kod Hadžibulića je ostala upamćena po njihovom tetku iz Halija.Zapalo ga jednog ponedeljka,da ostane i za vrijeme činkvine.Popio.Duda naletio sa svojom rajom iz druge.Tad bio autoelektričar u „Tehnotransu“.
Vidio tetkov traktorčić „tomo vinković“ i na njemu podebeo lanac.Lanac svezo oko bagrema.Kad je tetak pošo kući,onakav hašarijast jedva upalio mašinu i dodo gas.Sav se zavrzo oko onog bagrema.Kasnije ga nazvali bumbar.
Naravno u to doba kad smo igrali,svi smo bili drugovi.Ali bilo doba i jednog vojvode.Imali smo u Rogi vojvodu. Mitrovića.Najčešće bi igraj u bašti.Šlepali ga oni šoferi iz ulazne mahale.Bio im miljenik.Naruči bi mu pivu, kuhano jaje i po koju karticu.Ako bi on dobio,galamio bi:-Hojha! Hojha!Eha!
Odmah bi uslijedila šoferska malo jača podrška.Davali nam signale,već tad,ko Indijanci,a mi merhametli ahmaci.Ništa da prokljuvimo.Parmaci.
A linafo mi ko pametni,kulturni.
Najinteresantnija je bila zadnja tura.Nije bilo peteraca i deseteraca.Moglo se i fine love skuckati.Kabinet bi tada bio dupke pun.Mi smo iz hodnika gledali ko će vrisnuti.Od Šehe bi uzeli šta ko pije i posmatrali.Uživali smo kad dobije Asim Stuhnjo.Ako ste čuli tri kratka i histerična dosta! Dosta! Dosta! J..em ti sakrmu! i vidjeli igrača na nogama ,blijedog,a da hoda oko stola ko paun kad širi perje,znajte da je on dobio glavnu nagradu.
Prometov podrum je bio računovodstvo prijeratno.
U vatrogasnom se jedno vrijeme polagali testovi za vozački ispit.
Dino je preuzeo kafanu u Gračanici.
Bašta je propala.
Nema više igrača.A čini mi se ni onakve činkvine.
Ali ima još šofera.
I njihovih miljenika.
Petak,08.07.2011.god.
Aci Tagor 1414
UDRI SLOBODNO /tvrdice i tutumraci/
Već nekolko hefti po elektronskim i štampanim medijima se razvlači trakavica o gradnji „Kamengrada“ u Višegradu,u režiji i izvedbi Emira-Nemanje Kusturice.Hoće kažu,da se oduže Andriću i da prikažu budućim gostima kako se to, po njima ,živilo u tamnom vilajetu.Gledajući i čitajući ovo,zavirih malo u knjigu za koju je Ivo dobio najprestižniju nagradu za književnost.Nobelvu.E, u tom romanu,negdje na početku pisac opisuje Višegrad ko kasabu i njegove tadašnje žitelje,ali i hajdukovanje na planini Romaniji.Tu hajduk (bandit) Novak podučava malog Grujicu,kako da hajdukuje i opisuje mu klijentelu sa Istoka.Naravno i Rogatičane.I to ovako:
“Ako vidiš siromaški odjevena putnika:oborio glavu i poklopio se po konju kao da je u prošnju pošo,udri
slobodno,to je Rogatičanin.Takvi su svi: tvrdice i tutumraci,a puni para ko šipak“.Zašto nas ovaj simpatizer austrijskog molera i budući mason,baš ovako opisa?
Roje se dileme ko pčele.Oni što podugo pamte kažu da se riječju želio osvetiti narodu iz kojeg mu je otac.
Govorilo se da mu je otac neki beg Teskeredžić iz Travnika,a da nas je ovako počastio zbog naših sugrađana istog prezimena, a koji su travničkog porijekla.Krivi mu.Zato je ostavio u amanet ono „udri slobodno“.A opet da su svi tvrdice i tutumraci?Nejde nikako.Kontam nešto,ako je po nobelovcu,onda ne bi bilo ni kafana ,ni igrališta,teferića,
sijela.Tvrdice ovo ne posjećuju.Tutumraci pored niza loših osobina,nisu ni putnici.Mi smo samo zbog posla dnevno imali oko hiljadu putnika.Kad još dodam đake,studente,brigadire, izviđače, planinare,kudovce..Kako god, osta mi na sonu jedino guslarski amanet,koji devedesetih godina pokaza svoj stvarni,najmračniji cilj.Kako dobaciti do prošlog vakta i saznati nešto o pradedama? Crv sumnje nikako da me napusti.Stoji u glavi dilema,a i početak priče nikako da dobije svoj kraj.Čeka.Ko voda u šerbetnjaku kad sporo vri,čekajući suđenog kahvopiju.
Vrelog sunčanog septembarskog dana provre mogući odgovor na hajr česmi.Uz našu ponajbolju vodu
na sred Pašić Kule,dobih svog suđenog kahvopiju.Mještanina Karić Nurku-Semiza .Oplete se muhabet o svemu i svačemu.Pa i o čaršiji nekad davno.Izbacih mu svoju sumnju i otkrih crva što me rovka.A on bez zastoja:
-Nije to baš tako što ti pišu.To je nešta drugo.Liči mi na naku dobro smišljenu podvalu.Evo,ja ću kazati šta znam,a bilo bi dobro da ide i dalje.Prođe rukom preko brkova i otpoče kazivanje.“U naš vakat stariji se moro slušati,pa i ako tebi nešto lično nije
pasovalo.Elem,prispio ja za naukovanje zanata.Htio sam tehniku i mašine.Volio sam,a i zanimalo me.
Ali eto ti babe Bekrije iz čaršije i kaza da je sve sređeno i da ću učiti šnajderski zanat kod Taibega Škaljića.
Nisam se smio usprotiviti,već prifatio i kreno.Tu sam upozno dosta starijih Rogatičana,a i naslušo se njihovih kazivanja,koja su njima njihovi prenosili.Bio je adet da navrate petkom,nakon džume namaza,
na kahvu i da eglenišu o svojoj mladosti.Jedne prilike,svrati se Muhamedbeg Dajdžić i ispriča priču o starim Rogatičanima i njihovom životu u doba
Otomanskog carstva.On tada ispriča ovo:-Dedo mi je govorio da se u tadašnjoj Bosni pričalo vako.“Kroz Banja Luku se ne fali o pjevanju“.Ima hi sigurno koji će to bolje.“Kroz Travnik se ne fali o jahanju konja“.Ima hi koji bolje jašu i bolje poznaju konje.“U Sarajvu se ne fali imetkom“. Ima hi puno bogatijih.“A kad dođeš u Rogaticu,ne mudruj“.Ima hi zasigurno mudrijih.Dedo kaza da je to i bilo tako i da su naši stari bili trgovci,putnici i dobro upućeni,što bi ovi danas rekli,dobro informisani.
Eto,bili smo čaršija koja se nalazila na,u narodu nazvanom,“sultanovom putu“.Tako ime je dato zbog puta pošte iz Carigrada,a Rogatica bila zadnja stanica prema vezirskom Sarajvu ili Travniku,a prva pri polasku iz Bosne za Carigrad.Imala je i svoja svratišta i hanove,gdje su odsjedali musafiri.U to doba poštu su nosili Tatari,jer su bili najpouzdaniji.Ali vraga.Koja god naredba,pismo ili katul ferman krenu iz Carigrada,sadržaj prije saznaju u šeheru i u Travniku.Uvijek se prije znalo šta piše,nego Tatar donese zvaničnu poštu.Bogami to zabrinu i sultana.Tajnost
neki odvažni bošnjani provalili.Zovnu on one svoje savjetnike da ga upute kako da tome stane ukraj.Jedan bijaše sa našeg kraja i preporuči da pošalju svu poštu ali praznu,bez sadržaja.Pa u kom mjestu krene priča,znaće se čije je maslo.A pomalo se već sumnjikalo na naše mudrace.Uputiše iz Carigrada mladog i lijepog Tatara put Skoplja, Sandžaka ka Sarajevu.Stariji mu rekli da ne žuri u šeher,a da obavezno konači u Rogatici.Prifati mladi Tatar sugestiju i taman u Rogaticu stiže pred akšam.Dočekaše ga srdačno sa puno jemeka.Nahraniše konja,obezbjediše finu sobu i pod jorgan ubaciše žensko čeljade.Još rekoše da je sve nako.Isto bi i ovog puta.Čim se mlađahni poštar dao užicima,mudraci se ufatiše posla.Iznad ključale vode sa dosta pare,poče otvaranje i pregled pošte.
Svu noć prazna koverta do koverte.Bi džaba poso.U sabah onaj handžija,što podnese sav teret,onako nenaspavan iz sebe izbaci:
“J’bo sultana,kad nejma šta da piše“.
Otpratiše mladog Tatara u šeher,a handžijina sovka krenu kroz narod i kroz Bosnu.Sazna sultan da su najupućeniji Bosanci bili Rogatičani.“
Razvedri me plaha Semizova besjeda.Dodadoh poluglasno
„-Dede bili hakeri“.
Danas u doba informacionih tehnologija kažu,da vladaju oni koji imaju informaciju.
Eto,naše pradede ih dobijale direktno od sultana.Uz vrećicu zobi za konja,besplatan konak i najstariji zanat.
Valjda su zato i vladali i bili „puni para ko šipak“.Nesta starih i mudrih.Nesta i informacija.
Osta Nemanja da priča i piše svoje iskrivljene priče.
Ostaše i Rogatičani i putuju diljem dunjaluka,a kako reče Njegoš „Onaj ko ne putuje,taj i ne živi“.Inspirisana gradnjom nekog grada u julu, a dovršena na Pašić Kuli u septembru.
Aci Tagor 1414
M R Lj A V I
Nikad nigdje nije sve potaman.Ni u vremenu,ni u prostoru,a ni među ljudima.
Ljudski rod od vajkada teži ka idealnom.To mu je usađeno kroz onaj DNK. Zato su i težili da prave što sretnija društva.Sretna i uređena društva ,daju sretnog i zadovoljnog pojedinca.
Generacije pedest i neke,pa i dalje,evo pamte dva tipa društva.
A one starije i tri.Balaševićeva generacija je imala usud da zapamti ono Titino doba,a i ovo .Većina sa sjetom priča o onom prošlom dobu.Više je razloga.Bilo je proizvođačko društvo.Radilo se u tvornicama.Socijalno podobro uređeno društvo.Društvo bez narodnih kuhinja, ali sa dobrim sindikatom.Zdravo,sa pravom svakog da se liječi
gdje hoće.Poobrazovano sa mogućnošću školovanja na prostoru od dvadesetak miliona stanovnika.
Sve to danas je u dobrom rikvercu.Ovih humanitarnih organizacija nikad više,a broj korisnika stalno u porastu.
Oboljeli smo.
Potvrdu o sretnijem društvu, mogli smo dobiti i u našoj Rogi.Nije bilo narodnih kuhinja.A ni ekstremne
sirotinje.Niti humanitarnih organizacija.Bio je jedino Crveni križ.Čini mi se zbog vozačkih ispita, ili upotpunjavanja
tima civilne zaštite.Sve vrijeme,do rata, znali smo za ovu ustanovu preko jedne osobe.Boriše.Malog čičkavog
čovječuljka.Ništa nije radio.Varam se,jeste nešta.Rat je pokazo šta.Primilo ga ko nesvršenog teologa.
Imo i nadimak.Pop.Crveni ga stavili,da bi se ko fol šprdali zbog nadimka.Sa klasnim neprijateljem.
Boriša je bio žešća šlepštanga.Uvijek spreman za sjedaljku,a i po zadatku,ali zašivenih džepova.Ko da je male
kobre u njima uzgajo.Raja ga primala radi ubijanja dokolice.Počesto bi navrati u „Crvenu ružu“.Jednom ga ,
nakon neke pokazne vježbe,zapala sjedaljka sa tehničkim osobljem naše bolnice.Fudo ga malo mahno,pa prifati
Borišu pripitkivati.-Reci raji,ali iskreno,kako si dobio taj nadimak.Navališe i ostali,te ti se Boriša otvori:
-Vi znate da sam ja kreno na verske pravoslavne škole.Bila tamo i teorija i praksa.Ja brate otišo u tu školu zbog
fukaroštinje.Internat.Ima aljinka i klopa.Ali,love nema.Svi oni drugi dobivaju para,a ja jok.Vidim ja da u onu našu
crkvu đe obučavamo,narod ostavlja pare ispod ikona.Krenem zarađivati.Omililo mi se.Ali i glavni popa skuži da
mu manjka para za popadiju i odluči da me prati.Znao da ja trošim, a da od kuće ne dolazi ništa.Ušo prije mene u
crkvu i sakrio se.Uđem ja i vidim da stoji moja zarada.Taman ja lovu da gurnem u džep,kad se začu:
-Šta to radiš u božijoj kući,lopove jedan! Zaledik se.Onako mrljav,skupik snage i promucak:-Kkko je tto?
–”Bog”! zagrmi crkvom.-Uh, ma ja mislio pop.Uvati me popa i dobik ukor pred isključenje.
Po tome sam i dobio nadimak.Pop.Smijući se mrljavom Boriši, Fudo nastavi:-A kako je bilo na ispitima?
-Čuli smo da si bio uspješan .-E to vam je neko pričo.Neka od mojig ljubavi.Sigurno.-Mi čuli,a ti reci,ako hoćeš.
Sav važan Boriša nastavi kazivanje:-Jeste.Bio sam na ispitu.Pita mene komisija:-Šta se desi kad prekršiš jednu od
deset božijih zapovjedi? –Ništa! Ja spika rekok.-Kako bogohulniče?-Lijepo,ostaje još devet.-Napolje!Domuze jedan!
Izbaci me onaj predsjednik komisije,al eto opet sam u službi križa.Ovog crvenog.
-Bolje ti je,reče Fudo.
-A što? Šta mi hvali?
-Vala bi bio najniži pop u istoriji crkve.A i sam si reko da si nakav mrljav.
Smijeh raje je otjero nadolazeću popovu ljutnju.Negdje pred rat se puno opio.Nešta je znao.A možda i sve.
Čim cugne malo više,prvog kog ufati od raje bi ko fol kroz šalu pito:-Znaš li kako Srbi kažnjavaju svoje neprijatelje?
-Kako?-Ćeraju ig da žive sa njima.I nastavio bi se smijati.
U ono pogano doba,humanista Boriša je izgubio ovaj prefiks,ako ga je ikad i imo.
Pao opet na ispitu iz Međunarodnih konvancija,firme koju je predstavljo.
Ovog puta namjerno.
Iz znanja.
Ni humanitarni rad nije za svakoga.
Bilo je vakih u našoj Rogi.
Nesorti.Gledajući prilog na TV o humanitarcima,jula 2011.godine
Aci Tagor 1414
S A X I
Nedelja je bila. Farbo sam neka željezna vrata.Zafali mi farbe. Sjetih se ko će posuditi.Onako u šorcu i japankama sletih na Mejdan. Odmah na ćošku naletih na Jusupović Ramiza,zvanog Saxi od nekih i Crvenac od drugih.
Mlađa raja je većinom koristila nadimak Saxi. Pojavi se i sin Rasim.Rekoh mu šta mi treba,a on me tegli za neki sto ispred svoje mini vulkanizerske radnje.
-Biće.Neka te.
Kao djeca smo odrastali u istim uslovima i sa ljudima kao što je Ramiz.Savladavao je limuzine i SUS
motore.Borio se sam. Cijenili smo to.Išo sam ko djete sa Saxijem i po teferićima sa onom crvenom olimpijom.
Sa adešom „Šiškom“jednom sastavili cijeli mali auto ko oni u onom Diskaveriju. Sve kontam da su to Ameri od
njih prepisali. Putem satelita.Išo sam i u ribolov sa njim. Na Praču.Na Drinu.Svukud.Znao je uloviti ribu.Merak mu
je bio loviti blizu zabrane.Voljeli smo mu biti asistenti. Naročito kad opravlja auta. Naučismo vrste ključeva:
okasti 14,viljuškasti 12,gedora,inbus.Umazani uvijek sa tot masti.Nama nije smetalo,ali roditelji i šipkom branili.
-Hajde sa mnom. Trebam neke zagonetne tipove, što reko Maci, da vozim do Kozića. Hajde da se malo ismijemo,
odavno nismo. Pusti ogradu,ofarbaćemo pištoljem.Saće oni doći.
Rasim šapuće: -Idi.Idi.Biće Saxicinih uvala. Vratićete se brzo.
Slomiše me.Pojaviše se neka dvojica u nekim smiješnim odjelima.Sa šeširićima na glavi.Gastarbajteri.Gucnuli
malo.
-Ajmo Ramkane, ljeba ti.
– Ajmo! kaza Ramiz. -Mora i ovaj poći. On snima naš promet, zbog poreza. Ovo što se vako obuko,to je kamuflaža.
Znate vi to. Gore je i kod vas tako.
Oni šeširići ništa ne govore.Slike ima, ali tona jok.
Sjedosmo.
Onaj jedan naprijed kod Saxija, a drugi do mene.
Uključi motor i krenusmo.Uzletismo uz Holuč i pravac Pašić Kula.Gledam u ogledalo i vidim nešto se Saxi smješka.
Polahko otvorio prozor i kod kuće Agana Živalja izbaci ruku i zaklepeta sa vanjske strane vrata
nekoliko puta.Naglo zakoči i istrča napolje. Onima spadoše šeširi i zapomagaše: -E kuku Ramkane,izgibosmo!
Nekako se iskobeljaše iz auta.Dimi se ispod,a Saxi značajno prebira po kablovima,briše znoj sa čela i ko fol se isčuđava.
Brišući ruke „rotexovom“pucvalom kaza: -Zamalo ne izgorismo .U bobu .Neko ulje na ovim kablovima.
-Dobro je. Hajmo dalje. Valjda se nećemo zapaliti.
Oni se otrijeznili, pozelenili, ali pošli pošli. Ulazeći u auto vidjeh komad novine ispod kako dogorjeva.
Osmjehnuh se.Ona dvojica drhteći polahko sjedoše.
Vozili smo se do Pašić Kule mirno.Taman prije hajr ćesme Ramkan zagalami:-Pazi žica!
I glavu savi skroz do volana. Ona dvojica za njim. Spadoše šeširi opet.
Oborili glave, i ne dižu, a Saxi mi namiguje ko onaj smajlić na računaru.
-Dobro je.Prošli smo.Mogli smo glavu zijaniti. I ovi električari, što znaju sfušeriti.Ih!
– E kuku kad krenusmo!
Pičili smo dalje, kad negdje na Kosovu polju na putu poveća lokva .Doda Saxi gas i vrisnu:
-Diži noge! Ipodiže svoje do samog volana .I dvojac mahinalno učini isto .Držali su sve, dok Ramiz nije progovorio:
-Da nisam dodo gas,mogli smo se pogušiti. I sami ste vidili.
-E kuku što se prepadosmo. Ni one vaše strave nam neće pomoći.
-Eto bome, nek i ovaj sekutor što je pošo vidi da nije lahko hljeba zaraditi.U Kozićima izađoše.Sve se krste i leleću.I platu bi dali,samo da što prije naberu.Vratili smo se uz smijeh.Saxi
kaže da on vako gotovo uvijek kad mu počnu kukati i pričati o svojim mukama. Dosta mu i njegovih.Kad god ugledam na ćaršiji u šeheru one musafire sa kariranim pantalonama i istim šeširićima na glavi,
pomislim“Ja šta bi naš Ramiz imo mušterije“.
Eh! Da orlovi ne rastjeraše rogu tvicu.
Naletolsum i oni i njihova gnijezda.Nadošlo pred Narodnim pozorištem kad je bila„Smotra oldtajmera“
Aci Tagor 1414
IZA
Nas istočnjake su posprdno zvali „šveđani“. A kasnije i „skao gapru“. Očito je neko bio bosanski Nostrdamus. Danas je dobra većina istočnjaka u Švedskoj i Skandinaviji. Od Čengić Vile, pa do Ustiprače je bila uskotračna pruga, a onda se račvala. Jedan krak je vodio prema Užicu, a drugi prema Foči. Bila je to žila kucavica za taj kraj. Naviko se narod na nju. A i bila interesantna zbog velikog broja tunela. Odvozila i dovozila narod i robu. Šatro posta „skao gapru“. Priključak za rogatički kraj bio je u Mesićima. Početkom sedamdesetih iz Hrenovice, preko Mesića pa u Rogu bahnu Iza.
Žena iz bogatog roda, sa kulturnim manirima, ali živci učinili svoje. Biti bolestan na živcima u Bosni je bilo sramota. Bolesni je pored svoje muke dobio samar prokazanog Odbacilo i našu Izu. Udavala se i djecu imala, ali čim kakva mahana, biži od nas, da bi mi ostali bili čisti.
Znamo mi insani uzeti ulogu hajvana.
Počesto.
I danas nije ništa bolje. Modernije na oči jeste. Ostalo je sve isto.
Čak smo podobro curiknuli.Helem naš ženski svijet zavolio nešto Izu. Primali je od kuće do kuće na konak i hranu. A i pokoju joj haljinku davali. Znale su je fino okupati, očešljati, dotjerati ko pravu hanumu, sa kericama na
glavi. A bogami i ćorotinju proganjati.Jednog dana nas momčićke privuće galama i vrisak žena.
Privučemo se blizu jedne avlije u Tekiji, kad imamo šta viditi. One dokone hanume se okupile oko Ize.
Zadirkuju je da bi ona štogod bezobraznoga kazala.
Ona najstarija među njima je upita:-Poljubili te taj što te dopratio do Mesića.
-Ma jok bona. Šta je tebi stara uspaljenice?
-Ama što. Ko da će ti nešto bit.
-Aha neće. Iskusila Iza. Zna.Ih!
-Mali poljubac?
-Ja stare rospije.
A da ja tebe pitam:
-Znaš li ti šta je poljubac?
-Merak dvoje mladih.
-Ma jok bona. Ostarila, a pameti se nisi dozvala.
-Pa šta je?
-Poljubac je pitanje momka bez govora.
Kad pita momak da te poljubi,znaš li ti stara šta je to?
-Jok!
– Bona nebila, kuca na gornja vrata i pita jesu li donja slobodna!!Nasta vriska i smijeh dokonih žena. Osta Iza da priča, a mi dalje svojim poslom.
Naučismo nešta iz Izinog iskustva.Sarajevo, maja mjeseca
2011.godine
Aci Tagor 1414
D O K T O R
Nikad nisam dokučio šta se to sa malim čaršijama događalo da svog apotekarski vaga, a stranca prima otvorena srca bez prethodnog zapitkivanja. Svi koji su došli u našu ćaršiju, a bilo ih je puno, dobro su prošli. Ma kakvi dobro. Odlično. Bilo je tu raznih fela i profesija.
Od doktora, agronoma, inženjera, profesora, sudija, tužilaca. Sa kesama došli, kamionima otišli. Roga im je uvijek bila prolazna stanica i još jedna stepenica u biografiji. Odmahivali glavom ili ne, ali to je tako.
A i mi bili talentovani, ali nekako uvijek čekali u svom kraju da uđemo u životnu utakmicu sa klupe.
Bili smo rezerva. E, među doktorima izraste domaći autohtoni kadar u vrhunskog specijalistu na dobru glasu.
Doktor Nihad.
Među rajom prozvasmo ga šifrovano“doktor za ono“iz zavisti i ljubomore.
Odmah nekako na početku bogate direktorske karijere, pojavi se pred dr.Nihadom problem više društvene nego seksualne prirode. Počela se i sirotinja rađati, a to za svaku kasu, makar to bila i opštinska, bio teret.
Ni danas nije bolje.
Priča se da je u okolini Osova ili Žepe, nisam siguran tačno gdje, živio bračni par sa 12-oro djece, a trinesto na pomolu. Dobi naš doktor zadaću da hitno vaspitno djeluje.
Prifati se dok posla i zakaza sastanak našem Kazanovi i njegovoj životnoj saputnici.
Došli oni.
Stigo i doktor.
Naredi sestrici:
-Zovni prvo nju.
Uđe sredovječna žena sa stomakom do zuba.
-Jesam li ti dao tablete još dok je deseto bilo na putu i ti opet ništa.
-Ama, rekla sam ti doktore da ja nikakve hapove ne uzimam, a i ono drugo neću.
-Ama ženo, pa vidiš gdje si stigla.
-Šta ću doktore kad sa mene ne silazi ko djete sa trešnje.
Vidi dok,slaba fajda.
Ćeška se po glavi i reče:
-Zovni onog gulanfera.
Uđe naš Kazanova sa kapom u ruci i skrušeno sjede pred doktora,a ovaj podviknu :
-Jesam li ti napomenuo da stavljaš kondom.
-Šta ti je to?
Poče se dok znojiti.
-Ama narodski rečeno kurton.Gumica,znaš šta je gumica.
-Znam .Koristio je u školi kad išo.
Vidi dok da ne ide,, pa okrenu.
-Znaš, kad ono radiš sa njom i kad si pri kraju, iskaći.
-Nisam željezničar, pa da iskačem.
-Ama budalo, vadi ga.
-A to! E moj dobri doktore. Kad mi se oči ukrste da vadim. Je li?
-Jeste, obradova se doktor.
-Ama ja da mogu sav bi se u nju uvuko.
-Marš napolje!
I ti i ona.
Vozeći se prema gradu poče se smijati i pomisli:
„E moj Mehmedalija Dizdare, kakav tvoj kameni spavač,kakav je ovaj moj seksualni.
Al’ kokin.“
Sarajevo,mjeseca maja 2011.godine
Aci Tagor 1414
- You must be logged in to reply to this topic.