-
SPECIJALNA ŠKOLA
Mesići. Veća stanica na uskotračnoj pruzi. Poprilična mjesna zajednica. Bila i krečana, a I jedna od najstarijih centrala za proizvodnju struje. Imali i svoje razne sekcije .Znali i lopte. Stalno nastupali na turnirima. Bila i područna osnovna škola, sa finim brojem učenika. Moralo se ići u školu. I po snijegu i po kiši i pješice. Bila obavezna za sve. Moro i mali Kuko. Išo on, ali škola slabo. Nikako.
Ode njegova generacija u drugi razred, a Kuko osta u prvom.
Da utvrdi gradivo.
Ništa za to doba neobično.
Završi i druga generacija prvi razred, a on ponovo ponavljač.
Kuko u školu nekako, ali škola kroz Kuku nikako.
Desi se narodna „Treća sreća“. Možda u narodnoj, ali on odalami i treći put.
Ko na snimanju filma. Ista scena i radnja, ali po četvrti put. Ali pri kraju škole opet isto.Zabrinuti učitelji.
Zabrinuti svi u školi, a direktoru se poče i stolica ljuljati.
Pozva majku Stoju na razgovor.
-Bona Stojo šta da radim sa ovim tvojim sinom?
-Podučavaj.
To ti je mešćini poso.
I platu primaš.
Ja nahranim,obućem i pošaljem.
A vi?-Sve mi to radimo, ali kod njega ovo ne ide.
Nego sam ja tebe tražio da vidimo da ga pošaljemo u onu drugu školu.
Znaš, možda će tamo moći.
-Koja je to druga?
– Da ga pošaljemo u specijalnu školu.
– Mani se direktore ćorava posla.
Vidiš da ne može ni ovu običnu, a kamoli specijalnu.Danas je Kuko šofer.
Eh danas.
Danas je svako posto svašta.Pisano na dan skola
Aci Tagor 1414SPECIJALNA ŠKOLA
Mesići. Veća stanica na uskotračnoj pruzi. Poprilična mjesna zajednica. Bila i krečana, a I jedna od najstarijih centrala za proizvodnju struje. Imali i svoje razne sekcije .Znali i lopte. Stalno nastupali na turnirima. Bila i područna osnovna škola, sa finim brojem učenika. Moralo se ići u školu. I po snijegu i po kiši i pješice. Bila obavezna za sve. Moro i mali Kuko. Išo on, ali škola slabo. Nikako.
Ode njegova generacija u drugi razred, a Kuko osta u prvom.
Da utvrdi gradivo.
Ništa za to doba neobično.
Završi i druga generacija prvi razred, a on ponovo ponavljač.
Kuko u školu nekako, ali škola kroz Kuku nikako.
Desi se narodna „Treća sreća“. Možda u narodnoj, ali on odalami i treći put.
Ko na snimanju filma. Ista scena i radnja, ali po četvrti put. Ali pri kraju škole opet isto.Zabrinuti učitelji.
Zabrinuti svi u školi, a direktoru se poče i stolica ljuljati.
Pozva majku Stoju na razgovor.
-Bona Stojo šta da radim sa ovim tvojim sinom?
-Podučavaj.
To ti je mešćini poso.
I platu primaš.
Ja nahranim,obućem i pošaljem.
A vi?-Sve mi to radimo, ali kod njega ovo ne ide.
Nego sam ja tebe tražio da vidimo da ga pošaljemo u onu drugu školu.
Znaš, možda će tamo moći.
-Koja je to druga?
– Da ga pošaljemo u specijalnu školu.
– Mani se direktore ćorava posla.
Vidiš da ne može ni ovu običnu, a kamoli specijalnu.Danas je Kuko šofer.
Eh danas.
Danas je svako posto svašta.Pisano na dan skola
Aci Tagor 1414
A L I B U T O
I danas se priča da je rogatička gimnazija bila veoma priznata i poznata škola. Dala je mnogo učenih đaka, koji su kasnije izgradili vrlo bogate karijere. Od sudija, doktora, profesora, inženjera, političara. Jedan političar nam je jedno vrijeme predsjedavao BiH. Šarović Mirko. Čini mi se da je bio u razredu sa Nedimom Behlulovićem i Harisom Akšamijom i ostalim iz te generacije. Školom upravljala Fahrija Urošević, rođena Čaušević. Zvali smo je Argosova Ferka. Ličila na glumicu Svjetlanu Bojković .Imala je aristokratsko držanje. Naslijedila ga. U školu dovodila profesore iz cijele Juge.
Za niže razrede posta bitan predmet latinski. Kako ćeš na medicinu, veterinu, farmaciju i pravo bez latinskog? Teško. Dovede Ferka krupnog čoju da predaje latinski.
Našla ga u Višegradu.
Prozvali smo ga Alibuto. Raja da svakom nadimak.
Naš ga profa dobi po tadašnjem predsjedniku Pakistana, Zulfikaru Alibutu.
Pljunuti on.
Uvede strahovladu. Za običnu dvicu morao si znati 40-tak latinskih izreka, deklinacije, konjugacije i prevod latinskih riječi. A mi još u fazi vrbopuca. Hajde ti nauči.
Drma strah, a drmaju i hormoni.Uđe u razred, napravi nagli pokret, upre prstom u đaka i ko general:
-Brzo pet kratkih.
Ako ne kreneš salutirati latinske izreke, samo čuješ:
-Sjedi dole, jedan.
I odmah ga rokne u dnevnik. Ko ga fasuje, šljuhne se ko procvjetali đurđin kad ga poliješ vrelom vodom.
Najgore je bilo zadnje tromjesječje.
Proljeće.
Maj.
Korzo.
Knjiga najmanje na hatru.
A kod kuće ratoborni roditelji.
Dolazio busom. Starija raja čula da nas progoni ko kroz đevđir i htjela pomoći. Ekipa konduktera šaptala šoferima da malo sporije voze, da nam olakšaju muku. Ko vele, ako kasni biće nama lakše.
Doskočio je on i tome. Uveo nam nastavu subotom.Jedne subote kasnio.
Uđe u naš razred ko da se popišo na žaru. Odmah sa vrata upre prstom u Fetaha, jedinog Albanca u školi.
Jedva se sa nama sporazumjevao, a kamoli da parla latinski.
Pito nas Fetah: A, a ko su ti Latini?
M i mu odgovorili da su to besposleni ljudi. Naprdivali. I tako nastale ove izreke.Fetah, -Pet kratkih izreka.
Brzo.
Fetah se zacrveni.
Dok je ustajao, Šeki mu šapnu izreku i on sav sretan ko iz puške odape:-Fura Fata,clara pacta!
-Šta reče,vrisnu Alibuto.
-Sjedi dole majmune.
Evo tebi jedinica ko vrata. Furaćeš ti meni ovdje u avgustu. Upisa keca i ode.
Šidet jedan.
Stoji zbunjen Fetah i onako poluglasno:
-Kud mene zapa ovaj ters.
Fetah napusti školu, a mi nekako preživismo pakistanca.Sarajevo 25.maja 2011.godine
Aci Tagor 1414A L I B U T O
I danas se priča da je rogatička gimnazija bila veoma priznata i poznata škola. Dala je mnogo učenih đaka, koji su kasnije izgradili vrlo bogate karijere. Od sudija, doktora, profesora, inženjera, političara. Jedan političar nam je jedno vrijeme predsjedavao BiH. Šarović Mirko. Čini mi se da je bio u razredu sa Nedimom Behlulovićem i Harisom Akšamijom i ostalim iz te generacije. Školom upravljala Fahrija Urošević, rođena Čaušević. Zvali smo je Argosova Ferka. Ličila na glumicu Svjetlanu Bojković .Imala je aristokratsko držanje. Naslijedila ga. U školu dovodila profesore iz cijele Juge.
Za niže razrede posta bitan predmet latinski. Kako ćeš na medicinu, veterinu, farmaciju i pravo bez latinskog? Teško. Dovede Ferka krupnog čoju da predaje latinski.
Našla ga u Višegradu.
Prozvali smo ga Alibuto. Raja da svakom nadimak.
Naš ga profa dobi po tadašnjem predsjedniku Pakistana, Zulfikaru Alibutu.
Pljunuti on.
Uvede strahovladu. Za običnu dvicu morao si znati 40-tak latinskih izreka, deklinacije, konjugacije i prevod latinskih riječi. A mi još u fazi vrbopuca. Hajde ti nauči.
Drma strah, a drmaju i hormoni.Uđe u razred, napravi nagli pokret, upre prstom u đaka i ko general:
-Brzo pet kratkih.
Ako ne kreneš salutirati latinske izreke, samo čuješ:
-Sjedi dole, jedan.
I odmah ga rokne u dnevnik. Ko ga fasuje, šljuhne se ko procvjetali đurđin kad ga poliješ vrelom vodom.
Najgore je bilo zadnje tromjesječje.
Proljeće.
Maj.
Korzo.
Knjiga najmanje na hatru.
A kod kuće ratoborni roditelji.
Dolazio busom. Starija raja čula da nas progoni ko kroz đevđir i htjela pomoći. Ekipa konduktera šaptala šoferima da malo sporije voze, da nam olakšaju muku. Ko vele, ako kasni biće nama lakše.
Doskočio je on i tome. Uveo nam nastavu subotom.Jedne subote kasnio.
Uđe u naš razred ko da se popišo na žaru. Odmah sa vrata upre prstom u Fetaha, jedinog Albanca u školi.
Jedva se sa nama sporazumjevao, a kamoli da parla latinski.
Pito nas Fetah: A, a ko su ti Latini?
M i mu odgovorili da su to besposleni ljudi. Naprdivali. I tako nastale ove izreke.Fetah, -Pet kratkih izreka.
Brzo.
Fetah se zacrveni.
Dok je ustajao, Šeki mu šapnu izreku i on sav sretan ko iz puške odape:-Fura Fata,clara pacta!
-Šta reče,vrisnu Alibuto.
-Sjedi dole majmune.
Evo tebi jedinica ko vrata. Furaćeš ti meni ovdje u avgustu. Upisa keca i ode.
Šidet jedan.
Stoji zbunjen Fetah i onako poluglasno:
-Kud mene zapa ovaj ters.
Fetah napusti školu, a mi nekako preživismo pakistanca.Sarajevo 25.maja 2011.godine
Aci Tagor 1414
BODA-BOD
Raspust od škole u naše doba je počinjo 21.juna. Za svu raju su nastupali dani mahalskih teferića.
Kupanje, lopta, šlaufijada. Kukuruze, kroompir, paradajz i voće smo dobijali po nabavnoj.
Glavna vannastavna aktivnost kad kiša lije je bila štela.Svi smo morali znati sve, pa i ovo. Igrao se poker, ajnc, poklapa. Bile tada one
alumijijske plehane pare. Crvenu stoju ko je imo,taj je u raji bio Rokfeler. Moralo se znati i plivati. Ufati te Vehid,
Fajc ili Šilja za nogu i frakne u hladnu Raktnicu. Začas proplivaš. Kasnije skakanje.
S male vrbe, veće i onda se okuražiš, bilo odakle.Preloma, laste, salto, bombice.
Sve vještine probali.
Isto je bilo i na svim drugim kupalištima i kod druge raje. Na okuci, Zakulom, kod škole. I na Dijanovini. Svi smo morali isto proći.
Ko u vojsci.I na onim šlaufima se spuštali niz Rakitnicu. Do Zaganovića. Sad to zovu rafting. Uvijek smo bili garavi od onih guma.
Glavno kupalište s ove strane Rio Grandea je bila hajvanska pijaca.Tu se kupalo, skakalo, jelo, pilo i kockalo.
Takvi smo bili. Pozavidio bi nam i Mark Tven.
Starija raja bi naredila da se svi skupimo poslje raspusta na kupalištu. Zadatak je bio, uređenje kupališta. Donesu se sikire, ćuskije, krampe, lopate, macole. Sjeku se vrbe i zagrađuje Rakitnica. One Lubarde jednom napravile golove za vaterpolo. I to smo probali.
Naprave se skakaonice. Urede se mjesta za kartanje i naravno ognjište za krompir i kukuruz.
Najbrža raja je morala ići po ćevape kod Suljage. Bila je čast ako te dopadne da ideš po čevape.
Život je bio pun dinamike.I šeretluka.
Jednog dana ona starija raja, koja semorala slušati, malo više cugnula Mincijevih ćajeva.
Dan je bio oblačan. Frigidan. Dosadilo njima da kartaju i narediše nama maloj raji da se postrojimo ko u vojsci.
Izdaše komandu za skidanje gaća.
Morali smo.
Kažu pregled ćuna. S nama u stroju stajo i Daća.
Zezali nas oni i pustili.Daća prišo Fajcu i pito ga:
– A morel’ moja biti veća?
-More.
-Kako?
-Lahko.
Ufati čvelu.Neka te ujede i narašće.Daća se spakovo i odmah odmaglio sa pijace.Otišo kod đeda Vase, koji je imo nekoliko košnica i počeo fatati čvele.
Stavljo ih da ga ujedaju. Nabrekla ćuna i počela boljeti. Sa Vojkom, uz vrisku,sletio niz Holuč, gologuz, pravo do bolnice.
Kako je galamio, one žene istrčale da vide šta je.Smijale se i pitale:-
-Šta ti je bolan Gorane?-Boda-bod.
Boda-bod.
Joj meni,boda-bod.Oni mu hećimi nešta uradili i vratili kući.
Mi u akšam kućama, a naši roditelji paljbu na nas, šta smo uradili djetetu.
Zamalo kaiš nije radio.
Jedva se odbranli.
Nismo znali šta je malom Daći duhnulo u glavu.
Od tada smo ga zvali boda-bod.Vratilo nam se ružno.
Bilo je postrojavanja i naredbi za skidanje gaća. Pregledale se ćune. Ako nisu valjale, letila glava.
Nedavno to bilo. Sa tim se nije šaliti.Uvijek je bila važan organ.
A i sa čvelama, oprezno!Bazeni,21.06.2011.godine
Aci Tagor 1414BODA-BOD
Raspust od škole u naše doba je počinjo 21.juna. Za svu raju su nastupali dani mahalskih teferića.
Kupanje, lopta, šlaufijada. Kukuruze, kroompir, paradajz i voće smo dobijali po nabavnoj.
Glavna vannastavna aktivnost kad kiša lije je bila štela.Svi smo morali znati sve, pa i ovo. Igrao se poker, ajnc, poklapa. Bile tada one
alumijijske plehane pare. Crvenu stoju ko je imo,taj je u raji bio Rokfeler. Moralo se znati i plivati. Ufati te Vehid,
Fajc ili Šilja za nogu i frakne u hladnu Raktnicu. Začas proplivaš. Kasnije skakanje.
S male vrbe, veće i onda se okuražiš, bilo odakle.Preloma, laste, salto, bombice.
Sve vještine probali.
Isto je bilo i na svim drugim kupalištima i kod druge raje. Na okuci, Zakulom, kod škole. I na Dijanovini. Svi smo morali isto proći.
Ko u vojsci.I na onim šlaufima se spuštali niz Rakitnicu. Do Zaganovića. Sad to zovu rafting. Uvijek smo bili garavi od onih guma.
Glavno kupalište s ove strane Rio Grandea je bila hajvanska pijaca.Tu se kupalo, skakalo, jelo, pilo i kockalo.
Takvi smo bili. Pozavidio bi nam i Mark Tven.
Starija raja bi naredila da se svi skupimo poslje raspusta na kupalištu. Zadatak je bio, uređenje kupališta. Donesu se sikire, ćuskije, krampe, lopate, macole. Sjeku se vrbe i zagrađuje Rakitnica. One Lubarde jednom napravile golove za vaterpolo. I to smo probali.
Naprave se skakaonice. Urede se mjesta za kartanje i naravno ognjište za krompir i kukuruz.
Najbrža raja je morala ići po ćevape kod Suljage. Bila je čast ako te dopadne da ideš po čevape.
Život je bio pun dinamike.I šeretluka.
Jednog dana ona starija raja, koja semorala slušati, malo više cugnula Mincijevih ćajeva.
Dan je bio oblačan. Frigidan. Dosadilo njima da kartaju i narediše nama maloj raji da se postrojimo ko u vojsci.
Izdaše komandu za skidanje gaća.
Morali smo.
Kažu pregled ćuna. S nama u stroju stajo i Daća.
Zezali nas oni i pustili.Daća prišo Fajcu i pito ga:
– A morel’ moja biti veća?
-More.
-Kako?
-Lahko.
Ufati čvelu.Neka te ujede i narašće.Daća se spakovo i odmah odmaglio sa pijace.Otišo kod đeda Vase, koji je imo nekoliko košnica i počeo fatati čvele.
Stavljo ih da ga ujedaju. Nabrekla ćuna i počela boljeti. Sa Vojkom, uz vrisku,sletio niz Holuč, gologuz, pravo do bolnice.
Kako je galamio, one žene istrčale da vide šta je.Smijale se i pitale:-
-Šta ti je bolan Gorane?-Boda-bod.
Boda-bod.
Joj meni,boda-bod.Oni mu hećimi nešta uradili i vratili kući.
Mi u akšam kućama, a naši roditelji paljbu na nas, šta smo uradili djetetu.
Zamalo kaiš nije radio.
Jedva se odbranli.
Nismo znali šta je malom Daći duhnulo u glavu.
Od tada smo ga zvali boda-bod.Vratilo nam se ružno.
Bilo je postrojavanja i naredbi za skidanje gaća. Pregledale se ćune. Ako nisu valjale, letila glava.
Nedavno to bilo. Sa tim se nije šaliti.Uvijek je bila važan organ.
A i sa čvelama, oprezno!Bazeni,21.06.2011.godine
Aci Tagor 1414
KULTURNO – NEKULTURNA
Svako vrijeme ima boljku pomodarstva, po onoj narodnoj: “Vidjela žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu“. Dosta vremena KUD-vo u Rogatici je bilo odlično društvo,u svakom pogledu.
Kako sviračkom, tako i pjevačkom. I igrački su dobro stajali, sa nekoliko garnitura nošnji. Imali su i vlastiti prostor. Sve je to, čini mi se, filigranski vodio Hodžić Huso. Po povratku sa turneje po sjevernoj Africi, pojavi se želja vodećih ljudi po mjesnim zajednicama da i oni imaju svoja društva.I krenu to.
Prvo u Kukavicama pod vodstvom Jamaković Fadila.
Solidni bili,ali su u dramskim igrokazima otišli ponajdalje. Adut im je bila mala Zehra, sada uvažena pjevačica.
Imalo i Gučevo svoje društvo.
Bile su neke sekcije i na drugim krajevima.
Dan opštine je bio 6.septembar. Ali većina kulturnih događanja je bila petog na gradskom igralištu. Tog petog, politika, ona kulturna, odredila da prije pravih pjevača i njihovog većernjeg koncerta bude smotra lokalnog folklora.
Ambiciozno, ali moralo se.
Uslovili lokalci, da svako vodi najavu u svojoj režiji. Usvoilo se.
Bina ispod prozora KUD-a je pripremljena da primi veći broj učesnika. Sve isprobano i uštimano. Smotra krenula u kasno poslijepodne, u sumrak sami.Tu oko bine uvijek se motao komšiluk.
Za red oko same bine starali se Mišo-„Belegija“, Avdaga, Maci i pokoje poljunče.
Predzadnje je nastupalo društvo iz Gučeva. U ulogu domaćina se prometnuo Belegija. Saznali smo da je to zbog
voditeljice njihovog nastupa. Radila u „Jasni“. Bila visoka,dobre japije, ali sa oskudnijom fasadom. Nosila minjak. Svi se na nju palili, ali niko ko domaćin. Voditeljima je bilo malo teže, jer su se stalno penjali drvenim stepenicama, koje su bile prislonjene sa strane .Ali su imali podršku u šarmantnom domaćinu, koji je likom podsjećao na Tomu Zdravkovića, i trudio se biti uvijek pri ruci.Tribine se napunile.
Narod se uživio.
Pjesma i igra se ori stadionom.
Jedna grupa mijenja drugu.
Kad su folkloristi odigrali svoje, voditeljica imala obavezu da najavi orkestar i pjevače.
Ali, ponijelo je i zadržala se u raji. Kasnila sa najavom. Žureći se jedva progurala do basamaka, i malo brže zakoračila. Ono jedno hašarijasto poljunče joj zape nogu.
Posrnu.
Brzinom munje reagova Belegija.
Ufati je za ruku i trznu ka podijumu.
Kako je trznu, ona gruhnu i podvrisnu direktno u mikrofon:
– Eee kuku,prdok!Stadion se prolomi od smijeha.
Zadugo se raja smijala našem pomodarstvu, a lokalna društva nakon izvjesnog vremena završiše ko i naša slavna voditeljica.
Sarajevo, mjeseca juna 2011.godine
Aci Tagor 1414KULTURNO – NEKULTURNA
Svako vrijeme ima boljku pomodarstva, po onoj narodnoj: “Vidjela žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu“. Dosta vremena KUD-vo u Rogatici je bilo odlično društvo,u svakom pogledu.
Kako sviračkom, tako i pjevačkom. I igrački su dobro stajali, sa nekoliko garnitura nošnji. Imali su i vlastiti prostor. Sve je to, čini mi se, filigranski vodio Hodžić Huso. Po povratku sa turneje po sjevernoj Africi, pojavi se želja vodećih ljudi po mjesnim zajednicama da i oni imaju svoja društva.I krenu to.
Prvo u Kukavicama pod vodstvom Jamaković Fadila.
Solidni bili,ali su u dramskim igrokazima otišli ponajdalje. Adut im je bila mala Zehra, sada uvažena pjevačica.
Imalo i Gučevo svoje društvo.
Bile su neke sekcije i na drugim krajevima.
Dan opštine je bio 6.septembar. Ali većina kulturnih događanja je bila petog na gradskom igralištu. Tog petog, politika, ona kulturna, odredila da prije pravih pjevača i njihovog većernjeg koncerta bude smotra lokalnog folklora.
Ambiciozno, ali moralo se.
Uslovili lokalci, da svako vodi najavu u svojoj režiji. Usvoilo se.
Bina ispod prozora KUD-a je pripremljena da primi veći broj učesnika. Sve isprobano i uštimano. Smotra krenula u kasno poslijepodne, u sumrak sami.Tu oko bine uvijek se motao komšiluk.
Za red oko same bine starali se Mišo-„Belegija“, Avdaga, Maci i pokoje poljunče.
Predzadnje je nastupalo društvo iz Gučeva. U ulogu domaćina se prometnuo Belegija. Saznali smo da je to zbog
voditeljice njihovog nastupa. Radila u „Jasni“. Bila visoka,dobre japije, ali sa oskudnijom fasadom. Nosila minjak. Svi se na nju palili, ali niko ko domaćin. Voditeljima je bilo malo teže, jer su se stalno penjali drvenim stepenicama, koje su bile prislonjene sa strane .Ali su imali podršku u šarmantnom domaćinu, koji je likom podsjećao na Tomu Zdravkovića, i trudio se biti uvijek pri ruci.Tribine se napunile.
Narod se uživio.
Pjesma i igra se ori stadionom.
Jedna grupa mijenja drugu.
Kad su folkloristi odigrali svoje, voditeljica imala obavezu da najavi orkestar i pjevače.
Ali, ponijelo je i zadržala se u raji. Kasnila sa najavom. Žureći se jedva progurala do basamaka, i malo brže zakoračila. Ono jedno hašarijasto poljunče joj zape nogu.
Posrnu.
Brzinom munje reagova Belegija.
Ufati je za ruku i trznu ka podijumu.
Kako je trznu, ona gruhnu i podvrisnu direktno u mikrofon:
– Eee kuku,prdok!Stadion se prolomi od smijeha.
Zadugo se raja smijala našem pomodarstvu, a lokalna društva nakon izvjesnog vremena završiše ko i naša slavna voditeljica.
Sarajevo, mjeseca juna 2011.godine
Aci Tagor 1414
GOLO BRDO
Poslali me ukućani do lokalnog doma zdravlja da podignem neke ljekarske nalaze.
Uđoh, kad ponovo neka pauza. Poluprazna čekaonica. Sjedoh kod neke nane. Ostavih zdavstvenu na šalter. Zamoli me nana da i njoj pomognem. Uradih. Sevap je. E,kad bi se živilo od sevapa, bio bih među najbogatijim Bosancima. Kaže jedan softa da ću gore dobiti nagradu za sevape.
Kontam: “Ne šegači se efendijo“ Što ne uvedoste da struju plaćam sevapima. Subhanalah! Što sam zabudaljeso.Kad će nana:-Što si nakav fin.
A oklen si?
Rekoh ime zavičaja, a nana se nasmija.
-Šta je sad ?pitam nanu.
-Ama sinko ispričala bih ti šta se dogodilo davno u tvom kraju mojoj rodici na jednom teferiću, ali me postid.
-Ispričaj bona nano, ko zna kada će ovi sa pauze.
„Evako. Bilo kod vas tamo u stara vremena plahije teferića. Zovnu mene rodica Rabija da dođem na teferić u Burate. Otud su ti oni: Prkosi, Kape, Katice. Odem ti ja. Ali sam namah zazrela. To ti je na nekom Golom brdu, niđe sinak ljudski drveta.“
Kontam u sebi. Znam nano, isto je ko glava u onog talijanskog sudije Koline“.
„Svega ima. Jak teferić.Vam taki. Čim ja gore na to brdo, gurnu me u stranu rodica Rabija, i poče da cikti:-Znaš onog Selima, što sam se zagledala u njeg?
-Znam, rekoh.
-Ja što me uvrijedi ker jedan.
-Šta bi bona?
Prišo mi polahko i šapnu na uho:
-Znaš Rabija ja tebe puno volim. Eto volim te ko kad se olakšam ,kad prifićira i navre.
Maršaknula sam pogansuza.
-E jeste ti priča nano! prokomentarisah.
„Tako bilo. Nismo ti mi bili školovani, pa da pjevuckamo ko ova mladež danas. Rodica Rabija mi vazdan zvocala. A ja hoću svašta da vidim. Kola se. Pjeva se. Cure u katovima. Rumene ko ruže.
Momci okolo igraju. Azgin i oni. Mjeruckaju sa kojom bi proašikovali. A bilo je i onih pjana. Znala je i ćakija raditi. Sve zbog cura. Bilo i zahire. Al’ brate ljeto, vrućina, suho grlo. Samo daj vode.
Ona moja Rabija kolaj, igraj i žderi vodurine i limunade. Bogami poodmaklo je vrijeme, kad ti moja Rabka poče stenjati:-
Šta ti je bona?
-Ama draga moja jes mi prifićiralo.
Pomagaj, upišaću se.
Stišće se.
Saginje.
Pa preturi nogu preko noge ko Hanka kad pjeva.
Samo što nije prokinula plakati.
Nema kud.
Golo brdo.-Pomozi svojoj Rabki, neću ti nikad zaboraviti.
Obrukaću se bona.
Nikad se neću udati. Ako skinem dimije, oćeraće me majka i babo od kuće.Priđem nekoj ženi što sjedi na velikoj deci. Platim joj da mi pomogne. Ponese deku i sletimo malo
niže đe nema muškije insana.Zagrnemo moju Rabku i dade nalaz, kako ti kažeš.
Spasismo curanski obraz“,završi nana smijući se i dodade:
-Jes, a sada po tramvaju što si gologuzatije žensko, bolja si.
Sve se više momaka za te lijepi.
O obrazu niko ne vodi računa.
Eh, samo malo ima još. Pred sami akšam meni moja Rabka kaže:-„Ja jesam mahnita bona. Ama jako viđoh, kad me ovo strefi, da me onaj Selim jedini voli.
Traži ga kako znaš da dođe na penđer“.Eto tako je to bilo moj si sinak.
Prozvaše:-Ćatić.
Usta nana polahko i ode po svoje nalaze.
Tako se valjda ašikovalo na tim teferićima.
Pitajte svoje nane.
Sarajevo,mjeseca juna 2011.godine
Aci Tagor 1414GOLO BRDO
Poslali me ukućani do lokalnog doma zdravlja da podignem neke ljekarske nalaze.
Uđoh, kad ponovo neka pauza. Poluprazna čekaonica. Sjedoh kod neke nane. Ostavih zdavstvenu na šalter. Zamoli me nana da i njoj pomognem. Uradih. Sevap je. E,kad bi se živilo od sevapa, bio bih među najbogatijim Bosancima. Kaže jedan softa da ću gore dobiti nagradu za sevape.
Kontam: “Ne šegači se efendijo“ Što ne uvedoste da struju plaćam sevapima. Subhanalah! Što sam zabudaljeso.Kad će nana:-Što si nakav fin.
A oklen si?
Rekoh ime zavičaja, a nana se nasmija.
-Šta je sad ?pitam nanu.
-Ama sinko ispričala bih ti šta se dogodilo davno u tvom kraju mojoj rodici na jednom teferiću, ali me postid.
-Ispričaj bona nano, ko zna kada će ovi sa pauze.
„Evako. Bilo kod vas tamo u stara vremena plahije teferića. Zovnu mene rodica Rabija da dođem na teferić u Burate. Otud su ti oni: Prkosi, Kape, Katice. Odem ti ja. Ali sam namah zazrela. To ti je na nekom Golom brdu, niđe sinak ljudski drveta.“
Kontam u sebi. Znam nano, isto je ko glava u onog talijanskog sudije Koline“.
„Svega ima. Jak teferić.Vam taki. Čim ja gore na to brdo, gurnu me u stranu rodica Rabija, i poče da cikti:-Znaš onog Selima, što sam se zagledala u njeg?
-Znam, rekoh.
-Ja što me uvrijedi ker jedan.
-Šta bi bona?
Prišo mi polahko i šapnu na uho:
-Znaš Rabija ja tebe puno volim. Eto volim te ko kad se olakšam ,kad prifićira i navre.
Maršaknula sam pogansuza.
-E jeste ti priča nano! prokomentarisah.
„Tako bilo. Nismo ti mi bili školovani, pa da pjevuckamo ko ova mladež danas. Rodica Rabija mi vazdan zvocala. A ja hoću svašta da vidim. Kola se. Pjeva se. Cure u katovima. Rumene ko ruže.
Momci okolo igraju. Azgin i oni. Mjeruckaju sa kojom bi proašikovali. A bilo je i onih pjana. Znala je i ćakija raditi. Sve zbog cura. Bilo i zahire. Al’ brate ljeto, vrućina, suho grlo. Samo daj vode.
Ona moja Rabija kolaj, igraj i žderi vodurine i limunade. Bogami poodmaklo je vrijeme, kad ti moja Rabka poče stenjati:-
Šta ti je bona?
-Ama draga moja jes mi prifićiralo.
Pomagaj, upišaću se.
Stišće se.
Saginje.
Pa preturi nogu preko noge ko Hanka kad pjeva.
Samo što nije prokinula plakati.
Nema kud.
Golo brdo.-Pomozi svojoj Rabki, neću ti nikad zaboraviti.
Obrukaću se bona.
Nikad se neću udati. Ako skinem dimije, oćeraće me majka i babo od kuće.Priđem nekoj ženi što sjedi na velikoj deci. Platim joj da mi pomogne. Ponese deku i sletimo malo
niže đe nema muškije insana.Zagrnemo moju Rabku i dade nalaz, kako ti kažeš.
Spasismo curanski obraz“,završi nana smijući se i dodade:
-Jes, a sada po tramvaju što si gologuzatije žensko, bolja si.
Sve se više momaka za te lijepi.
O obrazu niko ne vodi računa.
Eh, samo malo ima još. Pred sami akšam meni moja Rabka kaže:-„Ja jesam mahnita bona. Ama jako viđoh, kad me ovo strefi, da me onaj Selim jedini voli.
Traži ga kako znaš da dođe na penđer“.Eto tako je to bilo moj si sinak.
Prozvaše:-Ćatić.
Usta nana polahko i ode po svoje nalaze.
Tako se valjda ašikovalo na tim teferićima.
Pitajte svoje nane.
Sarajevo,mjeseca juna 2011.godine
Aci Tagor 1414
Ž A R A
Svi oni koji su iz nekih razloga išli u pravcu Pašić Kule i dalje, morali su proći kroz Biljinovac. Prije nicanja prigradskog naselja, na Biljinovcu je bilo par kuća i nekoliko domaćinstava. Jedna od najstarijih je bila i kuća Edhema Grabovice. Zemljoradnika. Imo je i zapregu sa konjima. U kući dosta djece.Borio se da ih izvede na pravi put. Najstaiji Hamdija prokrčio težak životni put, došo do volana. Šoferiro u građevinskoj firmi „Standard“.Vozio žutog fapa osamnesku.
Poslije naporna rada na putu kući svraćo na po je’nu u ćoše vatrogasnog doma.Akšamlučio sa Mušanom -„Oko“ i sa dvojicom Muniba.Privlačila ih koka. Pečena što se vrti.
Kišnog majskog popodneva sa vrata Ćošeta mahnu nam hadžija tašnar da uđemo. Nije nas trebalo puno ubjeđivati.
-Neka vas. Vidite da je kiša nagela navazdan.Biće veselo. Slušajte.
-Kako bolan Hamdija bi sa onom stambenom komisijom?
-Miruj hadžija. Ne pristaj mi na muku.Nuro navi der onu moju.
Krenu pjesma.Šaban.“Lijepi dani mog djetinjstva,malo hljeba a gladan ne osta“…Većinu nas je ova pjesma pogađala u centar duš, ako duša to ima.Otsluša pjesmu i naruči svima piće.
Onako visok, krakat, podiže bangavu šaku ko atletski sudija i izusti:
– Slušaj vamo .Malo ću oduljiti, da upratite šta se sve radi u ovoj našoj paćenici Rogatici.
– Znate li vi đe ja živim?
-Znamo,odgovorismo.
-A znate i od kada teglim?
-Znamo,opet mi. Poče pričati.
„Raspisalo u našoj firmi konkurs za stanove i stambene zajmove.I prije raspisivalo, a ja nisam bio nešto mukajet. Ali kako ko u firmu, jal ćvakne stan, jal kreditić, a ja ništa. Bogami počeše dobijati i oni koji i nisu baš zaslužni.
Elem, navrati me ovaj moj šef Munib (Jahić) da i ja predam papire. Ama ganjaj me vazdan da vozim onu skalameriju, ali nemoj me da vadim papire.
Mrsko mi.Naćerah se.
Skupim papire i tamam kad sam predavo onaj mali Otajagić kaže:
-Hamdija opiši svoj stambenu situaciju, provjeravaće komisija.
Neće ići bez toga.
Lanuh:-E, ’ebi ga!Svi znate moju situaciju, pa nismo u Minhenu. Izađem ljut ko ris.Ovaj Oko za mene popunio.
Zakuhalo se.
Ja radio po vazdan .Nisam ni pratio.Išla ta komisija da provjerava.
Prošlo i dva mjeseca,kad rezultati.Na listi za zajam ja prvi, ali ispod crte.
Joj,krivo meni.
Sve Boga molim da naleti neko iz komisije da mu razgulim jedno sile, pa šta bude.
Nije bolan meni što sam ispod crte, već što će od ovih mojih rabadžija biti zajebancija.
Šta ću?
Pravo šefu Munibu.
-Vidi li ti ono?
-Jesam.
-Reko sam ti da ne predajem.
-Neka polahko, Ide ovo na zbor. Nije ovo konačna. Biće generalni. Reci mu šta ti je na duši.
-Da znaš da hoću.
Ubrzo javiše zbor. Biće i direktor. Kontam, ovi direktori ni dvije godine ljudski kod nas i odmah stan.
Kadar ko biva.
A ja.
Šta sam ja?
Prvi nije šala,ali ispod crte.
Neće moći.
Znate naše zborovanje.Sat filozofije da te izmori, a onda ono što je njima najbitnije proture u zadnjih deset minuta. Izmore bolan narod vazom i on jedva čeka da digne ruku da glasa, ne misleći uopšte za šta je glasano.
Dođe i lista na red.
Taman poslije dobro zamotane priče onaj iz komisije predloži da se glasa a ja vrisnuh:
-Stander malo!
-Šta nije u redu Hamdija? pita ko fol onaj .
-Jeste li vi obilazili i gledali kako ko živi?
-Nego šta smo.
-I kod mene bili.
-Bili Hamdija.
-Ja u to nevjerujem.
Niste vi to dobro.
-Šta sad nije u redu Hamdija? upita me direktor.
-Ama, ova naša komisija druže direktore kod očiju,bez očiju.
-Slijepa!?
Kako sad to?
-Daću ti direktore odgovor, ali kroz pitanje i bez ljutnje.
More li?
-Samo naprijed.
-Bogati direktore, žari li tebe po guzici kad ideš u halu?
Moj burazeru, nasta smijeh, vriska i zbor fertik“.
-Pa šta bi? nakon pola sata smijeha upitasmo Hamdiju.
-Ama da ne bi žare, nikad ja do zajma.
Ostadosmo do kasno u noć sa našim Hamdijom.
Danas nešto mislim “Ožari nas sviju moj Hamdija“.
Sarajevo,kraj maja 2011.godine
Aci Tagor 1414Ž A R A
Svi oni koji su iz nekih razloga išli u pravcu Pašić Kule i dalje, morali su proći kroz Biljinovac. Prije nicanja prigradskog naselja, na Biljinovcu je bilo par kuća i nekoliko domaćinstava. Jedna od najstarijih je bila i kuća Edhema Grabovice. Zemljoradnika. Imo je i zapregu sa konjima. U kući dosta djece.Borio se da ih izvede na pravi put. Najstaiji Hamdija prokrčio težak životni put, došo do volana. Šoferiro u građevinskoj firmi „Standard“.Vozio žutog fapa osamnesku.
Poslije naporna rada na putu kući svraćo na po je’nu u ćoše vatrogasnog doma.Akšamlučio sa Mušanom -„Oko“ i sa dvojicom Muniba.Privlačila ih koka. Pečena što se vrti.
Kišnog majskog popodneva sa vrata Ćošeta mahnu nam hadžija tašnar da uđemo. Nije nas trebalo puno ubjeđivati.
-Neka vas. Vidite da je kiša nagela navazdan.Biće veselo. Slušajte.
-Kako bolan Hamdija bi sa onom stambenom komisijom?
-Miruj hadžija. Ne pristaj mi na muku.Nuro navi der onu moju.
Krenu pjesma.Šaban.“Lijepi dani mog djetinjstva,malo hljeba a gladan ne osta“…Većinu nas je ova pjesma pogađala u centar duš, ako duša to ima.Otsluša pjesmu i naruči svima piće.
Onako visok, krakat, podiže bangavu šaku ko atletski sudija i izusti:
– Slušaj vamo .Malo ću oduljiti, da upratite šta se sve radi u ovoj našoj paćenici Rogatici.
– Znate li vi đe ja živim?
-Znamo,odgovorismo.
-A znate i od kada teglim?
-Znamo,opet mi. Poče pričati.
„Raspisalo u našoj firmi konkurs za stanove i stambene zajmove.I prije raspisivalo, a ja nisam bio nešto mukajet. Ali kako ko u firmu, jal ćvakne stan, jal kreditić, a ja ništa. Bogami počeše dobijati i oni koji i nisu baš zaslužni.
Elem, navrati me ovaj moj šef Munib (Jahić) da i ja predam papire. Ama ganjaj me vazdan da vozim onu skalameriju, ali nemoj me da vadim papire.
Mrsko mi.Naćerah se.
Skupim papire i tamam kad sam predavo onaj mali Otajagić kaže:
-Hamdija opiši svoj stambenu situaciju, provjeravaće komisija.
Neće ići bez toga.
Lanuh:-E, ’ebi ga!Svi znate moju situaciju, pa nismo u Minhenu. Izađem ljut ko ris.Ovaj Oko za mene popunio.
Zakuhalo se.
Ja radio po vazdan .Nisam ni pratio.Išla ta komisija da provjerava.
Prošlo i dva mjeseca,kad rezultati.Na listi za zajam ja prvi, ali ispod crte.
Joj,krivo meni.
Sve Boga molim da naleti neko iz komisije da mu razgulim jedno sile, pa šta bude.
Nije bolan meni što sam ispod crte, već što će od ovih mojih rabadžija biti zajebancija.
Šta ću?
Pravo šefu Munibu.
-Vidi li ti ono?
-Jesam.
-Reko sam ti da ne predajem.
-Neka polahko, Ide ovo na zbor. Nije ovo konačna. Biće generalni. Reci mu šta ti je na duši.
-Da znaš da hoću.
Ubrzo javiše zbor. Biće i direktor. Kontam, ovi direktori ni dvije godine ljudski kod nas i odmah stan.
Kadar ko biva.
A ja.
Šta sam ja?
Prvi nije šala,ali ispod crte.
Neće moći.
Znate naše zborovanje.Sat filozofije da te izmori, a onda ono što je njima najbitnije proture u zadnjih deset minuta. Izmore bolan narod vazom i on jedva čeka da digne ruku da glasa, ne misleći uopšte za šta je glasano.
Dođe i lista na red.
Taman poslije dobro zamotane priče onaj iz komisije predloži da se glasa a ja vrisnuh:
-Stander malo!
-Šta nije u redu Hamdija? pita ko fol onaj .
-Jeste li vi obilazili i gledali kako ko živi?
-Nego šta smo.
-I kod mene bili.
-Bili Hamdija.
-Ja u to nevjerujem.
Niste vi to dobro.
-Šta sad nije u redu Hamdija? upita me direktor.
-Ama, ova naša komisija druže direktore kod očiju,bez očiju.
-Slijepa!?
Kako sad to?
-Daću ti direktore odgovor, ali kroz pitanje i bez ljutnje.
More li?
-Samo naprijed.
-Bogati direktore, žari li tebe po guzici kad ideš u halu?
Moj burazeru, nasta smijeh, vriska i zbor fertik“.
-Pa šta bi? nakon pola sata smijeha upitasmo Hamdiju.
-Ama da ne bi žare, nikad ja do zajma.
Ostadosmo do kasno u noć sa našim Hamdijom.
Danas nešto mislim “Ožari nas sviju moj Hamdija“.
Sarajevo,kraj maja 2011.godine
Aci Tagor 1414
L O V A Č K A
Jutro u Sarajevu svakom drukčije padne. Od pogleda pa dalje. Drukčije je jutarnju kahvu piti na Sedreniku ili na Babića bašći, a sasvam drugo u nekoj betonskoj birtiji na asfaltu, kraj puta. Oči su prozor duše. Lijepa duša lijepu sliku daje, a hrani je ljepota pogleda. Oni na brdima, iako im je teže do šehera dobaciti, nekako nasmijaniji, valjda zbog pogleda, a ovi dole među onim zgradurinama namrgođeni.
S kim prvu kahvu popiješ, tako haman ode dan. Oni psiholozi što idu na paru kažu da je to aura, energija, zvijezda i šta sve ne. Nešta jes. Al ima izuzetaka. Eto to jutro ja imadoh sreće. Naletih u Vilsonovom šetalištu na Fiku. Sarajče sa Grbavice. Kaže menadžer estradnih umjetnika.Čuj to!
Fikan kaže da to fino zvuči i mami više para. Ko ona traka za muhe. Bogme su to u Rogi zvali kapela.
A on bi bio ko taj menager te kapele.
Jal narodne, jal zabavne. Svejedno. Lova je u igri.Fiko je podebeo momak. Zovu ga još tri puta l.
Malo je mršaviji od voditelja Tarika.
To mu ne smeta da uvijek bude nasmijan i veseo.
Čehra mu taka.
Voli Bosnu kroz šeretluk, onaj narodni koji se negdje desio.O Rogi je dosta slušo od onog čelavog iz Otriceva.
Mujo se mešćini zove. Gonja i on ovu turbo folkericu.-„Joj super si mi naletio. Sami Bog te poslo. Hajde sa mnom, metere ti. U Zlatnom me čeka Nazif. Ti ga ono zoveš
šampinjon. Biće i legenda Avdo, žuti kompozitor, i onaj Mirso pjevač. Ma znaš ga. Ima dugu kosu i dobro prezime.
Čomaga.“Kako izgovori Čomaga, poče se smijati i tresti sav od smijeha, ama jedva se zaustavi.
Nisam se mogo odbraniti, a sve mi šuhva da znam što me zove.
Da potvrdim priču o Zehrinom babi.
I bi tako.Došli u Zlatni u Skenderiji. Za duplim stolom u samom ćošku sjede svi koje je Fiko pomeno.
Ispitali se, a Nazif nastavio svoju besjedu:-„Mi smo ti lud narod ko struja.
Vidi onog našeg Tunju. Francuska da ga ima bila bi vodeća sila, prije Nijemaca. A mi mu dali nadimak „šeširđija“.
Ma nisu stari ba bili ćvaka. Rekli su davno da će kod nas trojici biti najteže: pametnom, bogatom i lijepom.
Moreš misliti kako je meni?!Hem sam pametan, a i bogat, a o ljepoti da i ne pričam.
Teže mi je nego Tunji“Nije ni dovršio besjedu, a oni okolo se previjaju od smijeha.
-Bogami si ti meni odnekud poznat.
-Mujin kraj, ubaci Fiko.-Aaa. Rogenburg.
Znao sam. Eto vidiš. Mi smo ti bolan najklikerastiji. Nama dati da mi ovo vodimo. Jelde da bih ja bio najbolji predsjednik. Lijep, a još umijem pjevati. Raji bi sa mnom bio teferić povazdan. I oni stranci bi me gurali.
Ne smiju bolan ni oni da nam pomažu.
Isprepadaju se.
Pogledaj onog sa Save.
Ko humanitarna pomoć.
Čim ga vide, oni odmah misle da moraju hazne istresati.
Majke mi, pričo mi ovaj jedan.-A znate li onog iz narodnog orkestra, što je sad ćelav, a navlačio kosu iz podruma?
Znate.
Eh,za njega ću vam još jedan i neću više.
Dosta za danas.
Volio ti je on udariti krivinu od žene, ali se je bojo ko kobre.
Jednom je otišo nekoj svojoj ljubavnici u vojnoj uniformi, a ženi reko da ide u rezervu.
Jedini ba on taj dan u šeheru u uniformi.
Bilo mu dobro kod te njegove pomoćne žene i malo kupio šejtana.
Vračajući se kasno naleti na miliciju.
Poznali ga i pitaju:-Kud si kreno u ovo doba noći?
A on ti odmah:-Na predavanje.
Kaže mu milcioner:
-Daj, ko ba sada drži predavanje?
Naš jaro mu tugaljivo odgovori:-Moja kobra /žena/.Obradovah se Nazifovim kazivanjima i taman kad sam se ponado da će me zaobići moja šuhva, Fiko progovori:
-Daj ba Nazife, Zehrin babo Eso je za tebe Šabo. Avdo hajde ,majketi ispričaj mu one njegove lovačke.
On je to kazivo ozbiljno, ako bi slučajno posumnjo ili se nasmijo,odmah bi se naljutio.
Ponekad bi i sijelo napustio.
-A ,Zehra.Šta ona?
-A šta će žensko čeljade.Babo joj.Nije hripa.Nakon upornog ubjeđivanja Avdo kaza da je zapamtio njegove četiri kratke lovačko-radničke priče i poče:
„Došli oni lovci iz Rogatice da love po ovom našem kraju. Kažu ganjaju sitnu divljač. Uključili i mene. Ponio ja
onu dvocjevku.
Organizovasmo hajku.
Pofino hodasmo.
Kad nešta šušnu iza jednog grma.
Brzo zakoračih,kad lisica.
Preblijedila ko krpa.
Podiže šapu i pokaza mi da šutim i kaza:-Poštedi mi život!
-Hoću,ako mi ostaviš koke na miru.
Pustih je.Nikad više nije prilazila mom kokošinjcu.A i tvorka ubjedila da i on ne dolazi.“-Eto to vam je bila prva Esina koju nam je ispričo, a izlazili smo u hodnik i na terasu da se smijemo.
-Hajde drugu.
Ja ovih šveđana.„Radio sam ti ja u ponajboljoj firmi.
U TPR-u.
Bio referent za bezbjednost. Dobra mi plata.
Kupio sam i motor
i to najnoviji.
Završio smjenu i kući. Pićim onim sokakom, dodam malo gas i onaj me šodor izbaci.
Bubnem u neke tarabe.
Trehnem i razbijem se. Ugruho sam se. Pješice kući. Hramajući. Ja u avliju,a motor parkiran.Stigo prije
mene. Eto kakav sam ja imo motor“.-To vam je bila druga,a treća je bila o zecu.
„Kreno ja na poso u drugu.
Zafati me kiša.
Mokar ko miš.
Cigare ostale čitave, a šibica sva mokra.
Šta ću majko.
Da mi je zapaliti, ali čim.
Taman ja da vratim cigaru kad izleti zec.
Do mene stijena.Prepo se zeko i zagrebe uz onu stijenu.
Sve frcaju varnice ispod šapa.
Priđem i pripalim cigaru. Zafalim se zeki i na poso“-Četvrta je bila o medi.
„Ponovo mi u hajci.
Ovog puta ganjamo divlje krmke.
Dugo smo išli.
Kad niz neki proplanak vidim ja nekoliko pomahnitalih krmaka pravo trče na me.
Prepadoh se i na drvo.
Popeh se i sjedoh na jednu granu.
Protutnjaše.
Taman otpuhnuh, kad me nešto potapša po ramenu.
Pogledam iznad sebe, kad na grani iznad sjedi medo i gorko plače.
Lije suze ko gušćija jaja.
Pokazuje mi šapu.
Pogledam, a u šapi zabodena rajsnegla.
Izvadim mu rajsneglu, a on mi se zafali, siđe i ode.
Kasno ja kući krenem i jedva nekako prije mraka dođem do avlije.
Vidim nešto ostavljeno na pragu hambara.
Priđem, kad ono kanta od 30 kila meda .Na njoj stoji cedulja „Fala“ od Mede.“Smijući se Nazif reče da mu je tek sada jasno što je bard sevdalinke Safet dolazio na naša lovačka sijela.
Ima tu nešta.
Babo volio lovačke,a Zehra pjesmu.
Otišo je Eso, a ostadoše priče i lijepa Zehrina pjesma.14.juna 2011.godine
Aci Tagor 1414L O V A Č K A
Jutro u Sarajevu svakom drukčije padne. Od pogleda pa dalje. Drukčije je jutarnju kahvu piti na Sedreniku ili na Babića bašći, a sasvam drugo u nekoj betonskoj birtiji na asfaltu, kraj puta. Oči su prozor duše. Lijepa duša lijepu sliku daje, a hrani je ljepota pogleda. Oni na brdima, iako im je teže do šehera dobaciti, nekako nasmijaniji, valjda zbog pogleda, a ovi dole među onim zgradurinama namrgođeni.
S kim prvu kahvu popiješ, tako haman ode dan. Oni psiholozi što idu na paru kažu da je to aura, energija, zvijezda i šta sve ne. Nešta jes. Al ima izuzetaka. Eto to jutro ja imadoh sreće. Naletih u Vilsonovom šetalištu na Fiku. Sarajče sa Grbavice. Kaže menadžer estradnih umjetnika.Čuj to!
Fikan kaže da to fino zvuči i mami više para. Ko ona traka za muhe. Bogme su to u Rogi zvali kapela.
A on bi bio ko taj menager te kapele.
Jal narodne, jal zabavne. Svejedno. Lova je u igri.Fiko je podebeo momak. Zovu ga još tri puta l.
Malo je mršaviji od voditelja Tarika.
To mu ne smeta da uvijek bude nasmijan i veseo.
Čehra mu taka.
Voli Bosnu kroz šeretluk, onaj narodni koji se negdje desio.O Rogi je dosta slušo od onog čelavog iz Otriceva.
Mujo se mešćini zove. Gonja i on ovu turbo folkericu.-„Joj super si mi naletio. Sami Bog te poslo. Hajde sa mnom, metere ti. U Zlatnom me čeka Nazif. Ti ga ono zoveš
šampinjon. Biće i legenda Avdo, žuti kompozitor, i onaj Mirso pjevač. Ma znaš ga. Ima dugu kosu i dobro prezime.
Čomaga.“Kako izgovori Čomaga, poče se smijati i tresti sav od smijeha, ama jedva se zaustavi.
Nisam se mogo odbraniti, a sve mi šuhva da znam što me zove.
Da potvrdim priču o Zehrinom babi.
I bi tako.Došli u Zlatni u Skenderiji. Za duplim stolom u samom ćošku sjede svi koje je Fiko pomeno.
Ispitali se, a Nazif nastavio svoju besjedu:-„Mi smo ti lud narod ko struja.
Vidi onog našeg Tunju. Francuska da ga ima bila bi vodeća sila, prije Nijemaca. A mi mu dali nadimak „šeširđija“.
Ma nisu stari ba bili ćvaka. Rekli su davno da će kod nas trojici biti najteže: pametnom, bogatom i lijepom.
Moreš misliti kako je meni?!Hem sam pametan, a i bogat, a o ljepoti da i ne pričam.
Teže mi je nego Tunji“Nije ni dovršio besjedu, a oni okolo se previjaju od smijeha.
-Bogami si ti meni odnekud poznat.
-Mujin kraj, ubaci Fiko.-Aaa. Rogenburg.
Znao sam. Eto vidiš. Mi smo ti bolan najklikerastiji. Nama dati da mi ovo vodimo. Jelde da bih ja bio najbolji predsjednik. Lijep, a još umijem pjevati. Raji bi sa mnom bio teferić povazdan. I oni stranci bi me gurali.
Ne smiju bolan ni oni da nam pomažu.
Isprepadaju se.
Pogledaj onog sa Save.
Ko humanitarna pomoć.
Čim ga vide, oni odmah misle da moraju hazne istresati.
Majke mi, pričo mi ovaj jedan.-A znate li onog iz narodnog orkestra, što je sad ćelav, a navlačio kosu iz podruma?
Znate.
Eh,za njega ću vam još jedan i neću više.
Dosta za danas.
Volio ti je on udariti krivinu od žene, ali se je bojo ko kobre.
Jednom je otišo nekoj svojoj ljubavnici u vojnoj uniformi, a ženi reko da ide u rezervu.
Jedini ba on taj dan u šeheru u uniformi.
Bilo mu dobro kod te njegove pomoćne žene i malo kupio šejtana.
Vračajući se kasno naleti na miliciju.
Poznali ga i pitaju:-Kud si kreno u ovo doba noći?
A on ti odmah:-Na predavanje.
Kaže mu milcioner:
-Daj, ko ba sada drži predavanje?
Naš jaro mu tugaljivo odgovori:-Moja kobra /žena/.Obradovah se Nazifovim kazivanjima i taman kad sam se ponado da će me zaobići moja šuhva, Fiko progovori:
-Daj ba Nazife, Zehrin babo Eso je za tebe Šabo. Avdo hajde ,majketi ispričaj mu one njegove lovačke.
On je to kazivo ozbiljno, ako bi slučajno posumnjo ili se nasmijo,odmah bi se naljutio.
Ponekad bi i sijelo napustio.
-A ,Zehra.Šta ona?
-A šta će žensko čeljade.Babo joj.Nije hripa.Nakon upornog ubjeđivanja Avdo kaza da je zapamtio njegove četiri kratke lovačko-radničke priče i poče:
„Došli oni lovci iz Rogatice da love po ovom našem kraju. Kažu ganjaju sitnu divljač. Uključili i mene. Ponio ja
onu dvocjevku.
Organizovasmo hajku.
Pofino hodasmo.
Kad nešta šušnu iza jednog grma.
Brzo zakoračih,kad lisica.
Preblijedila ko krpa.
Podiže šapu i pokaza mi da šutim i kaza:-Poštedi mi život!
-Hoću,ako mi ostaviš koke na miru.
Pustih je.Nikad više nije prilazila mom kokošinjcu.A i tvorka ubjedila da i on ne dolazi.“-Eto to vam je bila prva Esina koju nam je ispričo, a izlazili smo u hodnik i na terasu da se smijemo.
-Hajde drugu.
Ja ovih šveđana.„Radio sam ti ja u ponajboljoj firmi.
U TPR-u.
Bio referent za bezbjednost. Dobra mi plata.
Kupio sam i motor
i to najnoviji.
Završio smjenu i kući. Pićim onim sokakom, dodam malo gas i onaj me šodor izbaci.
Bubnem u neke tarabe.
Trehnem i razbijem se. Ugruho sam se. Pješice kući. Hramajući. Ja u avliju,a motor parkiran.Stigo prije
mene. Eto kakav sam ja imo motor“.-To vam je bila druga,a treća je bila o zecu.
„Kreno ja na poso u drugu.
Zafati me kiša.
Mokar ko miš.
Cigare ostale čitave, a šibica sva mokra.
Šta ću majko.
Da mi je zapaliti, ali čim.
Taman ja da vratim cigaru kad izleti zec.
Do mene stijena.Prepo se zeko i zagrebe uz onu stijenu.
Sve frcaju varnice ispod šapa.
Priđem i pripalim cigaru. Zafalim se zeki i na poso“-Četvrta je bila o medi.
„Ponovo mi u hajci.
Ovog puta ganjamo divlje krmke.
Dugo smo išli.
Kad niz neki proplanak vidim ja nekoliko pomahnitalih krmaka pravo trče na me.
Prepadoh se i na drvo.
Popeh se i sjedoh na jednu granu.
Protutnjaše.
Taman otpuhnuh, kad me nešto potapša po ramenu.
Pogledam iznad sebe, kad na grani iznad sjedi medo i gorko plače.
Lije suze ko gušćija jaja.
Pokazuje mi šapu.
Pogledam, a u šapi zabodena rajsnegla.
Izvadim mu rajsneglu, a on mi se zafali, siđe i ode.
Kasno ja kući krenem i jedva nekako prije mraka dođem do avlije.
Vidim nešto ostavljeno na pragu hambara.
Priđem, kad ono kanta od 30 kila meda .Na njoj stoji cedulja „Fala“ od Mede.“Smijući se Nazif reče da mu je tek sada jasno što je bard sevdalinke Safet dolazio na naša lovačka sijela.
Ima tu nešta.
Babo volio lovačke,a Zehra pjesmu.
Otišo je Eso, a ostadoše priče i lijepa Zehrina pjesma.14.juna 2011.godine
Aci Tagor 1414
M U R G A
Subotnje jutro ljeti mi je budilo baška merak. Prirodno buđenje Lakša, neformalna gardaroba i pravac čaršija. Štampa za jutarnje listanje i obavezna kahva ,jal’ pred gradskim hotelom, jal’ u Ruži, bašti ili u nekom od kafića. Kako se zadesi. Lijep adet, a i ćejf brate. Većina nas je tako radila. Poslije kući neobavezno,sve onako nogu za nogom.
Tog sam se dana baš izištahio.Bez plahog srkleta dođoh pred novi minimarket „Prometov“ u finoj Gračanici. Nikad mi nije bilo drago što je napravljen na ranijem, istina dosta starom groblju .A i osnovna škola u Tekiji,pa i neke kuće gore po Rudom. I sad me to nešto proganja. Sam sebi ne znam objasniti zašto. Al’ eto proganja me.zbog onog krvavog devetnestog juna devedeset druge.
Na samom ulazu naletih na Murgu. Muris Garagić je bio vrsni rogatički mesar.
Biti čaršija poznata po velikom i malom hajvanu, a nejmati dobre mesare, nejde.
E imali smo i to pofin broj.Nakon uobičajenog mahalskog propitivanja, predloži da odemo kod Dine na kahvu.
Prifatih.
Nemereš takvog čoju odbiti.
Nije adet, a nagelo bi ka papanluku.
Kod dobrog Dine zatekosmo doktore za hajvan Pinju i Besima.Spremaju se da idu na neku intervenciju. U prolazu se ispitasmo uz neku usputnu Pinjinu zajebanciju.Murga mi je jedno pola hatasa, što bi kazo naš dobri Hazim-Školjkaš, pričo o tom dijelu našeg grada.
Jedan dio djetinjstva me veže za taj dio, a i za našeg Murgu.
Poslije lijepa kazivanja, a prije polaska, uvijek smo se rastajali sa sjećanjem na neki hašarijast događaj.
Nešto što je obilježilo život te generacije u našem zavičaju.Upitah ga kako su oni tada uspostavljali kontakte sa curama. Nisu se tada bili rodili ni tviter ni fejsbuk.
A ni babe njihove.Smješkajući se, kaza mi da će biti jedno kratko sjećanje na njegov lični doživljaj.
Obradovah se.Krenu.„-Zapala meni jena plaha cura za oko.
Sve nekako da mi je da dođem do nje,a nikako da uđem u šemu.
Elem bilo jedno sretanje, ali ono znaš standardno ispitivanje i ništa više.
Ko neki plamičak se zapali na obje strane.
Ja sam ti radio ovdje preko puta.Otkupljivo kožice ,solio,slago i slao dalje đe firma proda.
Pojavi se ona cura.
Donijela kožicu za nekoga.Ja izvago i trebam dati blok da ide u čaršiju da naplati kod blagajnika Kasima
Omanovića, na onom „Prometovom“ ćošku, na Tabhanama.
Pišući blok razvi se muhabet, ali ja vidim nešto njoj smeta,nešta je koči.
Kaza mi.
-Fin si ti.Čula sam ja.Vrijedan.Al’,eto znaš!?
-Šta bona.
Reci.
Ko da ti je nešto na duši.
– Ma,eto nezgodno mi.
-Ama reci.Nećemo se sudovati zbog toga.
-Reći ću.
Što si ti ćelav? I zacrveni se.Ja sam se grohotom smio,kaza Murga. A i odgovorio:
– E moja hanumice. Ja sam ti bio ko djete veliki šejtan.
Oni moji akrami,kad dođe zima,klizali se na nogama.
Meni dosadno, a ja na glavi.
Valjda zbog toga ostah bez kose.Zbog tog mog šejtanluka.“Murga nije bio kompleksaš.Radio je sa sličnim sebi: Pezo Muhamedom iz Pohrida i Omerom sa Pašić Kule.
Uvijek se sjetim naših mesara, kad kupujem ono visočko gumeno meso. Niti znaš je li pečenica ili pršuta, niti znaš
da li je možda osušeni kengur.Sa našim vrijednim mesarima si znao.
Juni,Vilsonovo šetalište,Sajam“Kupujmo domaće“
Aci Tagor 1414
- You must be logged in to reply to this topic.