Forum Replies Created
-
Sreten Mitrovic i dalje trazi istomisljenike koji ce svojim lazima i prepravljanjem istorije pripomoci njemu da iz sebe izbaci cetnicke frustracije.
Na rogatica.net je objavljen tekst pod naslovom „Bosna srpska od pamtivijeka“ gore navedenog autora.
Nije potreban nikakav komentar jer naslov govori sve. Rogaticki novinar, cetnik, je ponovo u formi i izgleda da je prebolio porodicnu tragediju ili je ovo samo jedan od nacina da nadje opravdanje za to sto mu se desilo. Ako je ovo prvo onda tesko njemu a ako je drugo , tesko njemu jos vise.
Tekst je napisan cirilicnim pismom pa se izvinjavam citaocima koji to ne budu mogli citati. Autor je ili zaboravio ili ne zeli pisati latinicnim pismom. Svi njegovi tekstovi su pisani cirilicnim pismom.[quote=”rogatica.net(citat)”] БОСНА СРПСКА ОД ПАМТИВИЈЕКА
Стево Ђуран (55), професор историје у пензији са егзодусом Срба из Сарајева дошао је у наш град и општину 1996. Са оцем Ђорђом (81), познатим вртларом Земаљског музеја у Сарајеву, и мајком Савком, свили су породично гнијездо у улици Милоша Форцана.
Кад су морали напустити Сарајево и Пионирску долину у којој су имали породичну кућу, Ђурани су оставили многе вриједне ствари. Умјесто њих понијели су више књига. Ђорђо о биљу, а Стево из историје. У Рогатицу су дошли са фондом књига од преко 400 углавном рариретних наслова. Међу њима је и једна која је штампана у Бања Луци давне 1912. године.
– Ријеч је, казује Стево, о књизи „Повеље Матије Нинослава бана босанскога и народност његових поданика“ коју је написао познати професор доктор Васо Глушац. Издала ју је Штампарија С. Угриновић и синови, а ја својевремено купио у једној антикварници у Сарајеву од продавца који вјероватно није ни знао њену вриједност..
– Ово је, додаје Стево, моја најдража књига. Уз то што ће за непуну годину дана са својих осамдесетак пожутјелих страница и факсимилом обје повеље бана Нинослава, навршити вијек живота, што је у овим нашим крајева који су ко зна колико пута разарани и уништавани, велика ријеткост. Она, што је најбитније, доноси историјска факта које неки покушавају да оспоре о томе чија је Босна била у вријеме Кулина бана и његоивих насљедника сина Стефана и унука Нинослава који су владали Босном крајем 12. и у 13. вијеку, односно у годинама прије доласка Турака.
Према оном што пише у овој малој али, по мом схватању, за Србе злата вриједној књижици, нема дилеме: Босна је одвајкада била српска земља. Тако су је словили и у Папској курији за коју је назив Србија био исто што и Босна са својим областима: Врхбосна, данас Сарајево и околина, Соли, чије је сједиште била Тузла, Усора, Борач као простор од Власенице и Сребренице до Вишеграда, Доњи краји који су се простирали између и око Сане и Врбаса, и Завршје (Западне стране) тамо гдје је Гламоч, Ливно и Дувно.
Има Стево и доста других вриједних књига. Међу њима је и „Хомер и Библија“ коју је он написао и издао у нашем граду 2000. године.
– То је, казује он, збирка тумачења грчких митова и Илијаде, а посветио сам је Српско-грчком пријатељству с циљем да се на неки начин одужимо племенитом грчком народу, његовој прошлости и величанственом доприносу који је дао човјечанству.
– Пошао сам од објашњења појма „тројански рат“, преко Орфеја, Ганимеда и Сисифа до Херакла и Илијаде, рече на крају Стево Ђуран.
Сретен МИТРОВИЋPrevod na latinicno pismo
BOSNA SRPSKA OD PAMTIVIJEKA
Stevo Đuran (55), profesor istorije u penziji s egzodusom Srba iz Sarajeva došao u naš grad i opstinu 1996. Sa ocem Đorđom (81), poznatim vrtlarom Zemaljskog muzeja u Sarajevu, i majke Savke, svili su porodicno gnijezdo u ulici Miloša Forcana.
Kad su morali napustiti Sarajevo i Pionirsku dolinu u kojoj su imali porodicnu kuću, Đuran su ostavili mnoge vrijedne stvari. Umjesto njih ponijeli su više knjiga. Đorđo o bilju, a Stevo iz istoriji. U Rogaticu su došli sa fondom knjiga od preko 400 uglavnom rariretnih naslova. Među njima je i jedna koja je štampana u Banja Luci davne 1912. godine.
– Riječ je, kazuje Stevo, o knjizi “Povelje Matije Ninoslava bana bosanskoga i narodnost njegovih podanika” koju je napisao poznati profesor doktor Vaso Glušac. Izdala ju je Štamparija S. Ugrinović i sinovi, a ja svojevremeno kupio u jednoj antikvarnici u Sarajevu od prodavca koji vjerovatno nije ni znao njenu vrijednost ..
– Ovo je, dodaje Stevo, moja najdraža knjiga. Uz to što će za nepunu godinu dana sa svojih osamdesetak požutjelih stranica i faksimilom obje povelje bana Ninoslava, navršiti vijek života, što je u ovim našim krajeva koji su ko zna koliko puta razarani i uništavani, velika rijetkost. Ona, što je najbitnije, donosi istorijska fakta koje neki pokušavaju osporiti o tome čija je Bosna bila u vrijeme Kulina bana i njegoivih nasljednika sina Stefana i unuka Ninoslava koji su vladali Bosnom krajem 12. iu 13. vijeku, odnosno u godinama prije dolaska Turaka.
Prema onom što piše u ovoj maloj ali, po mom shvaćanju, za Srbe zlata vrijednoj knjižici, nema dileme: Bosna je odvajkada bila srpski zemlja. Tako su je slovili iu Papinskoj kuriji za koju je naziv Srbija bio isto što i Bosna sa svojim oblastima: Vrhbosna, danas Sarajevo i okolica, Soli, čije je sjedište bila Tuzla, Usora, Borač kao prostor od Vlasenice i Srebrenice do Višegrada, Donji kraji koji su se prostirali između i oko Sane i Vrbasa, i Završje (Zapadne strane) tamo gdje je Glamoč, Livno i Duvno.
Ima Stevo i dosta drugih vrijednih knjiga. Među njima je i “Homer i Biblija” koju je on napisao i izdao u našem gradu 2000. godine.
– To je, kazuje on, zbirka tumačenja grčkih mitova i Ilijade, a posvetio sam je Srpsko-grčkom prijateljstvu s ciljem da se na neki način odužimo plemenitom grčkom narodu, njegovoj prošlosti i veličanstvenom doprinosu koji je dao čovječanstvu.
– Pošao sam od objašnjenja pojma “trojanski rat”, preko Orfeja, Ganimeda i sisif do Herakla i Ilijade, reče na kraju Stevo Đuran.
Sreten MITROVIĆ[/quote]
Sreten Mitrovic i dalje trazi istomisljenike koji ce svojim lazima i prepravljanjem istorije pripomoci njemu da iz sebe izbaci cetnicke frustracije.
Na rogatica.net je objavljen tekst pod naslovom „Bosna srpska od pamtivijeka“ gore navedenog autora.
Nije potreban nikakav komentar jer naslov govori sve. Rogaticki novinar, cetnik, je ponovo u formi i izgleda da je prebolio porodicnu tragediju ili je ovo samo jedan od nacina da nadje opravdanje za to sto mu se desilo. Ako je ovo prvo onda tesko njemu a ako je drugo , tesko njemu jos vise.
Tekst je napisan cirilicnim pismom pa se izvinjavam citaocima koji to ne budu mogli citati. Autor je ili zaboravio ili ne zeli pisati latinicnim pismom. Svi njegovi tekstovi su pisani cirilicnim pismom.[quote=”rogatica.net(citat)”] БОСНА СРПСКА ОД ПАМТИВИЈЕКА
Стево Ђуран (55), професор историје у пензији са егзодусом Срба из Сарајева дошао је у наш град и општину 1996. Са оцем Ђорђом (81), познатим вртларом Земаљског музеја у Сарајеву, и мајком Савком, свили су породично гнијездо у улици Милоша Форцана.
Кад су морали напустити Сарајево и Пионирску долину у којој су имали породичну кућу, Ђурани су оставили многе вриједне ствари. Умјесто њих понијели су више књига. Ђорђо о биљу, а Стево из историје. У Рогатицу су дошли са фондом књига од преко 400 углавном рариретних наслова. Међу њима је и једна која је штампана у Бања Луци давне 1912. године.
– Ријеч је, казује Стево, о књизи „Повеље Матије Нинослава бана босанскога и народност његових поданика“ коју је написао познати професор доктор Васо Глушац. Издала ју је Штампарија С. Угриновић и синови, а ја својевремено купио у једној антикварници у Сарајеву од продавца који вјероватно није ни знао њену вриједност..
– Ово је, додаје Стево, моја најдража књига. Уз то што ће за непуну годину дана са својих осамдесетак пожутјелих страница и факсимилом обје повеље бана Нинослава, навршити вијек живота, што је у овим нашим крајева који су ко зна колико пута разарани и уништавани, велика ријеткост. Она, што је најбитније, доноси историјска факта које неки покушавају да оспоре о томе чија је Босна била у вријеме Кулина бана и његоивих насљедника сина Стефана и унука Нинослава који су владали Босном крајем 12. и у 13. вијеку, односно у годинама прије доласка Турака.
Према оном што пише у овој малој али, по мом схватању, за Србе злата вриједној књижици, нема дилеме: Босна је одвајкада била српска земља. Тако су је словили и у Папској курији за коју је назив Србија био исто што и Босна са својим областима: Врхбосна, данас Сарајево и околина, Соли, чије је сједиште била Тузла, Усора, Борач као простор од Власенице и Сребренице до Вишеграда, Доњи краји који су се простирали између и око Сане и Врбаса, и Завршје (Западне стране) тамо гдје је Гламоч, Ливно и Дувно.
Има Стево и доста других вриједних књига. Међу њима је и „Хомер и Библија“ коју је он написао и издао у нашем граду 2000. године.
– То је, казује он, збирка тумачења грчких митова и Илијаде, а посветио сам је Српско-грчком пријатељству с циљем да се на неки начин одужимо племенитом грчком народу, његовој прошлости и величанственом доприносу који је дао човјечанству.
– Пошао сам од објашњења појма „тројански рат“, преко Орфеја, Ганимеда и Сисифа до Херакла и Илијаде, рече на крају Стево Ђуран.
Сретен МИТРОВИЋPrevod na latinicno pismo
BOSNA SRPSKA OD PAMTIVIJEKA
Stevo Đuran (55), profesor istorije u penziji s egzodusom Srba iz Sarajeva došao u naš grad i opstinu 1996. Sa ocem Đorđom (81), poznatim vrtlarom Zemaljskog muzeja u Sarajevu, i majke Savke, svili su porodicno gnijezdo u ulici Miloša Forcana.
Kad su morali napustiti Sarajevo i Pionirsku dolinu u kojoj su imali porodicnu kuću, Đuran su ostavili mnoge vrijedne stvari. Umjesto njih ponijeli su više knjiga. Đorđo o bilju, a Stevo iz istoriji. U Rogaticu su došli sa fondom knjiga od preko 400 uglavnom rariretnih naslova. Među njima je i jedna koja je štampana u Banja Luci davne 1912. godine.
– Riječ je, kazuje Stevo, o knjizi “Povelje Matije Ninoslava bana bosanskoga i narodnost njegovih podanika” koju je napisao poznati profesor doktor Vaso Glušac. Izdala ju je Štamparija S. Ugrinović i sinovi, a ja svojevremeno kupio u jednoj antikvarnici u Sarajevu od prodavca koji vjerovatno nije ni znao njenu vrijednost ..
– Ovo je, dodaje Stevo, moja najdraža knjiga. Uz to što će za nepunu godinu dana sa svojih osamdesetak požutjelih stranica i faksimilom obje povelje bana Ninoslava, navršiti vijek života, što je u ovim našim krajeva koji su ko zna koliko puta razarani i uništavani, velika rijetkost. Ona, što je najbitnije, donosi istorijska fakta koje neki pokušavaju osporiti o tome čija je Bosna bila u vrijeme Kulina bana i njegoivih nasljednika sina Stefana i unuka Ninoslava koji su vladali Bosnom krajem 12. iu 13. vijeku, odnosno u godinama prije dolaska Turaka.
Prema onom što piše u ovoj maloj ali, po mom shvaćanju, za Srbe zlata vrijednoj knjižici, nema dileme: Bosna je odvajkada bila srpski zemlja. Tako su je slovili iu Papinskoj kuriji za koju je naziv Srbija bio isto što i Bosna sa svojim oblastima: Vrhbosna, danas Sarajevo i okolica, Soli, čije je sjedište bila Tuzla, Usora, Borač kao prostor od Vlasenice i Srebrenice do Višegrada, Donji kraji koji su se prostirali između i oko Sane i Vrbasa, i Završje (Zapadne strane) tamo gdje je Glamoč, Livno i Duvno.
Ima Stevo i dosta drugih vrijednih knjiga. Među njima je i “Homer i Biblija” koju je on napisao i izdao u našem gradu 2000. godine.
– To je, kazuje on, zbirka tumačenja grčkih mitova i Ilijade, a posvetio sam je Srpsko-grčkom prijateljstvu s ciljem da se na neki način odužimo plemenitom grčkom narodu, njegovoj prošlosti i veličanstvenom doprinosu koji je dao čovječanstvu.
– Pošao sam od objašnjenja pojma “trojanski rat”, preko Orfeja, Ganimeda i sisif do Herakla i Ilijade, reče na kraju Stevo Đuran.
Sreten MITROVIĆ[/quote]
Cudne su ljudske sudbine. Zivotni vijek je dovoljno dug da svaki covjek na kraju iza sebe ostavi trag po kome ce ga cijeniti ili imati sasvim suprotno misljenje o njemu. Nekome Bog podari kratak I plodonosan zivot a opet nekom dugovjecan zivot u kome je tesko sakriti pravo lice.
Sreten Mitrovic je dugogodisnji novinar koji je cijeli svoj radni vijek proveo u Rogatici. Od 1960. godine se bavi novinarstvom I za to vrijeme je napisao veliki broj tekstova koji su objavljivani u dnevnoj stampi I ostalim casopisima. Pa I danas, iako je po godinama vec odavno penzioner, redovno salje svoje tekstove kao dopisnik. Najcesce u novinama “Glas srpske”. Dakle Sreten je citav svoj zivot posvetio novinarstvu I od njega skrbio hljeb za sebe I svoju porodicu. Ako bi se zeljelo analizirati sa kakvim uspjehom je ovaj novinar pisao onda ima sasvim dovoljno materijala na osnovu koga se moze doci do zakljucka .
Naime ovaj novinar je rogatickoj bibliteci podario oko 2200 tekstova koje je napisao od davne 1960. godine pa do danas . Uz to je prilozio I oko 1000 negativa fotografija koje je napravio prilikom obilazaka terena na rogatickoj opstini. Naravno za sve to je ovaj novinar bio placen pa je upitno kome bi stvarno ta arhiva trebala pripadati. Ovo pitanje se s pravom postavlja posto je ovaj novinar odbio da ucestvuje u izradi Monografije Rogatice koja je izasla prosle godine.
Postavlja se pitanje zasto?
Zasto je ogromna gradja koja bi po pravilu trebala pripadati arhivi Opstine uskracena autorima nove Monografije? Je li se htjela sakriti istina o kojoj je dugo godina pisao ovaj novinar koji je uz to za to bio placen I uzivao privilegije u nasem gradu. Je li se to Sreten pokajao zbog ranijeg pisanja . Ovo pitanje postavljamo s pravom jer posljednji tekstovi koje pise ovaj autor pokazuju njegovo sasvim drugo lice. Moze se s pravom reci da on u zadnje vrijeme velica cetnistvo I pokusava sebe time rehabilitirati od ranijeg pisanja za vrijeme komunistickih vremena kada je I postao to sto jeste. Da li se autor tih svojih ranijh tekstova stidi i ne zeli ih bas dati u javnost. Svakako ova gradja postoji I vjerovatno ce se neko naci ko ce na osnovu toga dati mjerodavnu ocjenu.
Na ovom linku mozete procitati jedan tekst objavljen u Glasu srpske u kome Sreten velica cetnike I njihovog dzenerala Drazu I vojvodu Mitrovica koji bi trebao biti njegove gore list. Trebao je ove otadzbinske borce intervjuisati 70-tih godina mozda bi se sjetili vise detalja jer su bili mladji a autoru bi vjerovatno ovaj tekst u to vrijeme donio veliku “slavu”http://www.glassrpske.com/vijest/5/krozrs/49492/lat/Sela-solunskih-dobrovoljaca.html
U zadnje vrijeme vecina Sretenovih tekstova je obojena I nigdje se ne moze iz njih izvuci ni tracak motiva za uspostavljanje normalnijih komunikacija izmedju gradjana Rogatice a koji su usput receno razlicite nacionalnosti. Ovaj 70-ogodisnjak svojim tekstovima nastavlja i dalje sijati mrznju I pitanje je dokle ce to trajati. Ocigledno, sve dok mu bude omoguceno da svoje otrovne stijelice odapinje preko javnih medija u sluzbi nakaradnih politika.
U potvrdu tome evo jos jedan link u kome tvrdi da je dolaskom Turaka na ove prostore srusena crkva pa od tog materijala napravljena dzamija u selu Godimilje. Ovaj tekst nije slucajan jer se upravo obnavlja dzamija u selu Godimilje koja je srusena u njihovom “otadzbinskom ratu”1992. godine. Mozda ne bi bilo lose da procita sta su cetnici, stanovnici tog kraja, radili stanovnicima sela Godimilje u prvom I drugom svjetskom ratu. Ista ih je sudbina zadesila I u agresiji na BiH 1992-1995. godine.http://www.glassrpske.com/vijest/5/krozrs/42247/lat/Ivanjdanski-sabor-na-Crkvinama.html
S pravom se postavlja pitanje ko je ustvari Sreten Mitrovic? Je li to komunista koji je sirio Bratstvo i jedinstvo kroz svoj dugogdisnji rad kao opstinski novinar u vrijeme komunizma ili je to cetnik koji cetnistvo velica krojeci pri tome historijske cinjenice onako kako to odgovora „srpskoj istini“, a sve u cilju odbrane srpstva i Republike srpske , stvorene u krvi i zlocinu.
Ipak se na kraju moze konstatovati da je Sreten Mitrovic oduvijek bio ono sto je danas, samo sto mu je kao i mnogima drugima uspijevalo prikriti svoje pravo lice u jednom duzem periodu. Klica koja mu je bila usadjena ostala je a onda se u svom pravom svijetlu prikazala kada je za to doslo vrijeme. Njegov sin, pokojni dr Zoran Mitrovic je skoro citavog svog zivota vazio za djecaka i covjeka kome se tesko moglo pripisati nesto negativno. Da li pod uticajem oca ili je nesto drugo bilo u pitanju on se pocetkom devedestih godina preobratio u svoju suprotnost. Koje je njegovo pravo lice to mozda moze odgovoriti njegov otac koji je I odgovoran za formiranje takve licnosti.
Naime Zoran se od pocetka ukljucuje u SDS-i aktivno radi na naoruzavanju i pripremama za rat. U ulozi ljekara sa puskom o ramenu je vidjen i na mjestu genocida u Srebrenici i Zepi. Nije se libio svojim bivsim kolegama psovati i posprdno prizivati Aliju da im pomogne. U Sarajevu je savjetovao krvnike kako da tuku zarobljenike a da se to ne moze dokazati jer su oni bili evidentirani kod crvenog krsta. Rahmetli Senad Redzo, koji je bi zarobljenik na Grbavici je svojim svjedocenjem upravo potvrdio gore napisano, identifikujuci doktora pomocu slika na kojima se on nalazio. Nazalost ovaj svjedok je uspio da posvijedoci i identifikuje ovog doktora a zatim je podlegao od nanesenih povreda iako je bio veoma mlad (1969. godiste). Za doktora se vezu i glasine ucestvovanja u silovanjima u skoli i jos mnogim drugim dogadjajima.
Da li je sin bolji od oca ? Istine radi Zoran je izvrsio samoubistvo vjesanjem a ne kako je to porodica prezentirala da je umro od srcanog udara. Cemu lazi. Je li to proradila Zoranova savjest pa se u Doboju, na radnom mjestu, gdje se sklonio da vise ne susrece svoje bivse sugradjane koje valjda nije vise mogao pogledati u oci, objesio i okoncao svoj zivot ne videci izlaz iz onog sto je uradio. Ocigledno je tim cinom iznevjerio svog oca koji je nastojao da to prikrije u javnosti falsifikujuci smrt vlastitog sina.
Dalje necemo i ostavljamo Sretenu da nastavi onako kako on misli da treba. Ocigledno je da ce se ovaj covjek suociti sam sa sobom na onom svijetu gdje ce mu istina biti bacena u lice.
Ovozemaljska pravda moze biti nedostizna ali Bozija ce stici svakog.
