[Aci Tagor 1414]

in reply to: Price iz sehare #38690

RUMAŠ I DIMIJAŠI

Kakanj. Stoji ime grada, u koji se uputih, na onoj jednoj žutoj i iskrivljenoj plehanoj tabli. Na prvi pogled sav je nakav siv. A tamo je to,kažu tako. Beli, radi one cimentare. Bome se fale da su ugradili prečistače. Hajde ga vjeruj. Ugrađeno, a opet sivo. Ma, mi ti imamo tu boljku, da šta god napravimo je odmah svjetsko, a najmanje evropsko. Sa tim svojim bubicama što vijugaju onom sivom masom svratih sa prijateljima na kahvu u neku osrednju gradsku birtiju.

Bio je pazarni dan. Svjetina sišla sa svih strana. Bosanski pazarni su napobaška priča. Gušteramo i mlatimo onu poznatu bosansku, šuplju. U tom se pojaviše naša dva zemljaka. Ispitasmo se onako reda radi, ko ljuti žiranti. Nešta smo jedni drugima ko garantovali, pa zijanili. Zavičaj valjda. Nejma šta drugo. Sjedoše za susjedni sto i krenuše sa muhabetom o našem kraju. Zagolica me i osluhnuh malkice iz prikrajka.
– Znaš li ti bolan, šta je rumaš?
– Znam! Dodik.
– Ama, rumaš, ko pojam. Kužiš?
– Krupan, nezgrapan.
– Jes. Ali mi smo više kontali da je to naš lokalni izraz za nešto ili nekoga, što je neodmjereno, neotesano, pa i sirovo.
– Jes vala i to. A otkud ti ta priča?
Povuče me na djetinjstvo. Nekako s proljeća, mahale, mejdani i sokaci su bili puni dječije graje. Igralo se klikera. Malo ravne plohe, petom napravljena rupa i igraj. Jal u lovu, jal lovu ili u klikere ili u nešto drugo. A nije se imalo ko danas. A klikeri!!! Joj, milovali smo ih očima ko mladoženja mladu prve bračne noći. Veliki, osrednji, mali. Pa šestoperci. Stakleni, gumeni, a ponekad i gvozdeni. Kuglageri. A i rupa, nije bila rupa, već raša. Znali smo sve vrstre đozgi. Bilo je izbijanja iz raše, a i hinjskog uvaljivanja u rošu. Sad mi to uvaljivanje malo liči, gluhobilo na kurvarluk. Igralo se do akšama, a ponekad ispod drvene bandere i žute sijalice do kasno u noć. Ponekad bi nas prekini neko od starijih. I po adetu bi nam ubacio svoja pravila igre, a najčešće je bio fol u mijenjanju klikera. Kad njega gađaju igra se onim najmanjim, a kad on gađa igra onim velikim.
Taj veliki kliker je pravio pometnju. I kliker i njegov gazda kod raje su se zvali „rumaš“. Ako bi nam porazbijaj naše klikere ili nas ofuči, mi bi ga sačekali u mahali kad ide s curom na korzo, i iza taraba bi uglas dobacivali:
– Rumaš!– Rumaš!
Palilo je. To bi curama bio znak da se radi o neotesanom i posirovom momku. Mi gubili klikere , a on curu.
– Plah vakat!
– A znaš li ko su dimijaši?
– Znam! Tihić.
– Opet on isto. Ama pojam. Pojam hablečino.
Dimijaši su ti bili muški tipovi, koji bi sve živo uradili da spase svoju bijednu kožu. U gustim situacijama su se znali prerušiti u naše nane, navuči dimije i kidnuti sa terena, gdje je trebalo viteštvo pokazati. Kazuju ovi stari da se u onom anamo ratu, svašta događalo. I da je bilo svakojakih vojski koje su vršljale našim krajem. Naročito je bilo gusto na onoj boričkoj plohi. Često bi upadale razne bande u sela. Dovoljno je bilo nekad pripucati i spasiti narod tog sela. Oni hrabri su to odmah radili, a oni drugi bi se dograbili dimija i šamije i kidaj. A i nakon rata, tamo šesetih, kad se penđeralo znalo je doći do gadnih susreta. Dešavalo se da u jednoj kući poslije teferića bude više cura, pa na penđeranje dođe nekoliko grupa momaka. Dođe do svađe, na guranje, pa i marisane. Tražilo se spasa ulijetanjem u domaćinovu kuću, da se ne bi fasovalo. Bunovan domaćin pito bi cure:
– Ko su musafiri?
– Dimijaši, babo.
Desilo se isto i nedavno. Bilo je rumaša i dimijaša. I sada je tako. Živimo njihovo doba. Pogodi onaj. Tamo na Istoku ima jedan rumaš što sve razbija i niko ga ne zaustavlja, a vamo ko da je samit dimijaša. I jedni i drugi samo misle o svojoj guzi. A između je narod. E, na njega niko ne misli.
Dimijaši se sakrili, a ni iza taraba nema više nikoga da povikne:
– Rumaš!

Krajem marta 2012. god. gledajući reklamu sa klikerima
Aci Tagor 1414

[Aci Tagor 1414]

in reply to: Price iz sehare #38320

Jedne prilike, vraćamo se onako tužni za Sarajevo. Šofer Aljo Džambas, a kondukter Džibi. Sve uredno i pomalo dosadno do Jovine stanice. Tu ti na zadnja vrata uđe neki romanijski fićfirić. Tuknuo je na bijeli luk i rakiju. Čim je oturio na sećiju, odmah je krenuo:
– Jel’ ovo za Užice? A!?
Usta Nećko i onako blijed krenu polahko prema sećiji. Prilazeći, vadi blok i olovku i pita:
– Druže, kuda?
– Oću za Užice.
– Pogriješili ste stranu puta. Mi idemo za Sarajevo. Molim vas izađite.
– Nijesam ja pogriješio. Ja oću za Užice. Znam ja…..

Džibi

Novembarsko prohladno bosansko jutro. Uputih se na neku feštu u željezni grad Vareš. Kažu da dalje nema. Uđoh u onaj bus koje sada ova mladež zove “ centro”. Nekako mi ove male kasabe baška prodrmaju damare. Nešta mi se natovari na dušu, pa lijepo davi. Bude se uspomene. Na onu našu. Njoj si mogo doći, a i proći. Imalo je uvijek dalje. I onaj šofer nakav kaharli, kaže da ga duša boli. Ubaci kasetu i krenu sevdalinka „Negdje u daljine pogled mi se gubi“. Kad je naišlo „prolazi mi mladost i u čežnji vehne“…, pustih vrelu suzu muhadžersku. Najtužniji smo ljudski soj. Fizički naizgled čitav, a duša razbijena u hiljadu komada, ko kineska prelijepa keramička vazna. Uz plahu pjesmu luta mi duša po našim mahalama i sokacima i prisjećam se života u rodnom kraju. I ko zna do kada bi ja tako, da me ne prekide stvarnost:

– Doklen ćeš! Ha!

Pita me nakav žuti,pjegavi,omalehni kondukterčić.

– U gradić drvosječa i gvožđara.
– More,pripremi sitna.

Ispoštovah adet. Ja njemu lovu, on meni papir i pići. Postavih sam sebi pitanje.

– A kakva smo mi bili čaršija? Gledajući onaj dvojac poluglasno izustih: – Ama, bili smo i čaršija šofera i konduktera. Oni upućeniji kažu da ih je bilo oko sedamsto, što su hljeb od toga zarađivali po cijelom dunjaluku. Više je bilo šofera. Meni nadođe sjećanje na jednog konduktera. Na Nedžiba Agića – Džibija, kako smo ga mi mlađi zvali. Ima jakih ljudi na dunjaluku, što se šopaju onim vitaminima, pa dižu tegove, pa šta sve ne rade da bi imali mišičnu masu. Al’ ima i onih što bi stari rekli: „ Jak ko zemlja“. Prirodna, urođena snaga. Takav je bio i naš Nedžib. Kažu, da je bilo bolje da dopadneš kovačkih kliješta, nego njegovih šaka. Još ako je ljut. Pored karakteristične face i krupna tijela, vrebala je opasnost da se rastaviš sa životom, ako ga slučajno pogladiš po kosi. To mu je bila bolna tačka. Kosu je slago polukružno u šop, iza uha, što bi rekli iz podruma, pa preko tjemena. I sve je to stajalo ukočeno i onako kako je on anlaiso.

Pošli mi na one malo visočije škole. Fakultete. Bili smo vrijedni. Ganjali smo nauku. Studirali u Sarajevu. Većinom. A za praznike hametice dolazili u naš zavičaj. Najdraži praznik nam je bio „Dan Republike“. Po deset dana smo hojcali po našoj čaršiji. Bruka vanrednih autobusa je išlo za i nazad. Jedne prilike, vraćamo se onako tužni za Sarajevo. Šofer Aljo Džambas, a kondukter Džibi. Sve uredno i pomalo dosadno do Jovine stanice. Tu ti na zadnja vrata uđe neki romanijski fićfirić. Tuknuo je na bijeli luk i rakiju. Čim je oturio na sećiju, odmah je krenuo:

– Jel’ ovo za Užice? A!?

Usta Nećko i onako blijed krenu polahko prema sećiji. Prilazeći, vadi blok i olovku i pita:

– Druže, kuda?
– Oću za Užice.
– Pogriješili ste stranu puta. Mi idemo za Sarajevo. Molim vas izađite.
– Nijesam ja pogriješio. Ja oću za Užice. Znam ja.
– Ama, mi idemo za Sarajevo. Za Užice je u drugom smijeru.
– Ja oću za Užice! Znam ja đe je Užice. Samo ti vozi.
Tutnjimo mi Glasinačkim poljem, a rasprava i dalje traje. Džibiju se počele tresti ruke.
– Slušaj ti, ako ne prestaneš izbacit ću te napolje! Jel jasno!
– Šta ti oćeš? Ja idem u Užice, ćelo!
Znali smo da je gotovo. Tamam smo prilazili raskrsnici na Podromaniji, kad se autobusom prolomi krupan glas:
– Aljo stani! Otvaraj vrata! Odmah!
Zaustavi Aljo bus, otvori vrata, a Nedžib u jednom koraku dođe do „užičanina“, ufati ga za vrh gunja iza vrata, odiže u zrak sa sećije, primače vratima, nabi nogom i zasikta:
– Evo ti tvoje Užice, pijana guzice!

Izleti romanijac ko fišek u livadu kraj puta, a Nećko sa olakšanjem otpuhnu i izbaci iz sebe:
– Zatvaraj Aljo! idemo pravo za šeher. Nećemo svraćati u Užice.

Putovasmo mi sa našim šoferima i kondukterima i za novogodišnje i prvomajske praznike. Tog maja na gradskom igralištu je bilo finale radničkih igara u raznim sportovima, ali i u jednom novijem. Navlačenju konopca. Krenulo to u onim „Jadranskim susretima“ po moru, gdje se dalmoši stokilaši zakače za konopac i tegle svako na svoju stranu, pa ko jači, taj kači. E, tog maja finalna borba između šofera „Tehnotransa“ i „Upitransa“ ljutih rivala. Pola dana su sastavljali timove. Negdje uz jutarnju kahvu u bašti, onaj Filota kaza svojima:

– Ništa bez Nedžiba. Ako njega dobivamo i stavimo na čelo ekipe, garant dobijamo. Sve drugo je čisti zijan i bruka brate. Nego, ja odoh kod Brzog, da odobri dovođenje Nećka sa linije na takmičenje.
I bi tako. Finale negdje u kasno popodne. Pun stadion ko kad je Ribar dovodio Željine veterane.
Donese se mornarski konopac sa zastavicom na sredini. Najavljuju se ekipe. Plave majice „Tehnotrans“, a žute „Upitrans“. Sudija spominje da je navlačenje od dva puta. Ako bude neriješeno ide i treća tura. Navijanje, vriska, galama. Gledamo raspored. Nema Nedžiba naprijed. Komešanje među radnicima plavog tabora. Sudija naredi da se zauzmu pozicije. Podiže se konopac i zategnu. Štela sudija zastavicu na sredinu, sa pištaljkom u ustima. Prolomi se zvuk pištaljke. Ukopaše se stokilaši i na jednoj i na drugoj strani. Niko ne preteže. Tako desetak minuta. Usijalo se na tribinama. Okliznu se onaj jedan rumaš iz plavog tabora, pokleknu. Bi dovoljno da žuti vide šansu, te uz jedan trzaj pređe zastavica na njihovu stranu. Povedoše žuti. Ogorčenje kod plavih. Galama, mahanje rukama, bacanje peškira, šutanje torbi. Haos. Proglasi sudija pauzu od petnaest minuta do druge borbe. Oko ulaznih vrata gradskog stadiona nasta gužva. Pojavi se Filota, sav crven ko rak, a iza njega Nedžib. Stadionom se prolomi aplauz i poče navijanje.: – Plavi! Plavi! Dadoše Nedžibu majicu, koju on polahko navuče preko glave, pazeći da ne pokvari fizuru. Znali smo da bi frizura mogla odigrati glavnu ulogu. I desi se.

Oglasi se sudija po drugi put. Priprema za borbu. Ukopaše se i jedni i drugi. Filota poreda svoje borce, izda im naredbu i na samo čelo stavi Nedžiba. Zastavica se ukoči. Sudija dade znak. Krenu navlačenje. Snaga protiv snage. Stoji zastavica pet minuta na istom mjestu, gdje je i bila. Tajac na tribinama. Samo se čuje stenjanje boraca. Podufati Nećko konop malo bliže, ali mu „bič“ poće polahko da klizi sa glave. Preblijedi. Ako pusti i popravi frizuru izgubiće. Ako doda snage i jače povuče, sletiće bič, „otkravit će se“, obrukat će se. Proba malo da popusti, ali druga ekipa povuče malo jače, i to mu se ne dopade. Odluči. Ukopa se. Sage glavu, uvuče u ramena i popravi frizuru vrhom ramena i podvrisnu. Dobiše i drugi u ekipi dodatne snage i navukoše žute. Izjednači se. Vuče se treća finalna borba. Radnici plave ekipe počeše skandirati “ Nežibe! Nedžibe!“, prifati i ostala raja, vidjevši da nije problem snaga, nego zadati friz. Filota se sa Nećkom izgubio u pravcu auta. Dodo mu češalj i lak da popravi i ukoči šop.

– Ne sikiraj se. Ovo ti je orginal švapski. Donio ga ženi. Super je.

Vratiše se. Krenu i treća runda. Opet isto. Ali nakon nekoliko minuta osjeti Nećko da je suprotna strana zamorena. Povuče jače. Primakoše zastavicu za pola metra. Spade šop. Jednom rukom drži konop a drugom popravlja frizuru. Vrati druga strana na početak. Raja se poče smijati. Nedžib protiv žutih i vlastitog kompleksa. Deset minuta je išlo naprijed-nazad uz namještanje šopa, sve do poznatog vriska i pobjede plavih. Cijeli stadion je stajao na nogama, zaliven u suzama od smijeha i uz aplauz i navijanje:

– Nedžibeeeee!

Filota je kidnuo na vrijeme i puna dva mjeseca nije smio Džibiju na oči, dok ga huja nije prošla. Znao je da je lak dupljak iz Rumunije.

Nedžib je stigao sa Stare Gore. Osnažio nas. Oplemenio nas. Podario vrle sugrađane Amira i Emira. Oljudio nas. A došli su i neki drugi sa tog kraja. Jahači zla. Otrovali nas. Razrušili nas. Ojadili nas. I nas i naš zavičaj. Prve nismo dovoljno cijenili a drugima podilazili. Dobri stari Latini bi rekli: „ Historija je učiteljica života“.

Kako za koga. Ni ova generacija nije položila ispit. Pali smo. Pobijedilo nas zlo. Nekažnjeno i bez pravde. A i spora pravda nije pravda. Bljutava je.

Ili će biti da nam nevalja geografija. A možda smo bili predmet igara slobodnih zidara?!
Kako god.
Koštalo nas glava i zavičaja.

15. januar 2012. na dan vozača.
Aci Tagor 1414

[Aci Tagor 1414]

in reply to: Price iz sehare #38331

Jedne prilike, vraćamo se onako tužni za Sarajevo. Šofer Aljo Džambas, a kondukter Džibi. Sve uredno i pomalo dosadno do Jovine stanice. Tu ti na zadnja vrata uđe neki romanijski fićfirić. Tuknuo je na bijeli luk i rakiju. Čim je oturio na sećiju, odmah je krenuo:
– Jel’ ovo za Užice? A!?
Usta Nećko i onako blijed krenu polahko prema sećiji. Prilazeći, vadi blok i olovku i pita:
– Druže, kuda?
– Oću za Užice.
– Pogriješili ste stranu puta. Mi idemo za Sarajevo. Molim vas izađite.
– Nijesam ja pogriješio. Ja oću za Užice. Znam ja…..

Džibi

Novembarsko prohladno bosansko jutro. Uputih se na neku feštu u željezni grad Vareš. Kažu da dalje nema. Uđoh u onaj bus koje sada ova mladež zove “ centro”. Nekako mi ove male kasabe baška prodrmaju damare. Nešta mi se natovari na dušu, pa lijepo davi. Bude se uspomene. Na onu našu. Njoj si mogo doći, a i proći. Imalo je uvijek dalje. I onaj šofer nakav kaharli, kaže da ga duša boli. Ubaci kasetu i krenu sevdalinka „Negdje u daljine pogled mi se gubi“. Kad je naišlo „prolazi mi mladost i u čežnji vehne“…, pustih vrelu suzu muhadžersku. Najtužniji smo ljudski soj. Fizički naizgled čitav, a duša razbijena u hiljadu komada, ko kineska prelijepa keramička vazna. Uz plahu pjesmu luta mi duša po našim mahalama i sokacima i prisjećam se života u rodnom kraju. I ko zna do kada bi ja tako, da me ne prekide stvarnost:

– Doklen ćeš! Ha!

Pita me nakav žuti,pjegavi,omalehni kondukterčić.

– U gradić drvosječa i gvožđara.
– More,pripremi sitna.

Ispoštovah adet. Ja njemu lovu, on meni papir i pići. Postavih sam sebi pitanje.

– A kakva smo mi bili čaršija? Gledajući onaj dvojac poluglasno izustih: – Ama, bili smo i čaršija šofera i konduktera. Oni upućeniji kažu da ih je bilo oko sedamsto, što su hljeb od toga zarađivali po cijelom dunjaluku. Više je bilo šofera. Meni nadođe sjećanje na jednog konduktera. Na Nedžiba Agića – Džibija, kako smo ga mi mlađi zvali. Ima jakih ljudi na dunjaluku, što se šopaju onim vitaminima, pa dižu tegove, pa šta sve ne rade da bi imali mišičnu masu. Al’ ima i onih što bi stari rekli: „ Jak ko zemlja“. Prirodna, urođena snaga. Takav je bio i naš Nedžib. Kažu, da je bilo bolje da dopadneš kovačkih kliješta, nego njegovih šaka. Još ako je ljut. Pored karakteristične face i krupna tijela, vrebala je opasnost da se rastaviš sa životom, ako ga slučajno pogladiš po kosi. To mu je bila bolna tačka. Kosu je slago polukružno u šop, iza uha, što bi rekli iz podruma, pa preko tjemena. I sve je to stajalo ukočeno i onako kako je on anlaiso.

Pošli mi na one malo visočije škole. Fakultete. Bili smo vrijedni. Ganjali smo nauku. Studirali u Sarajevu. Većinom. A za praznike hametice dolazili u naš zavičaj. Najdraži praznik nam je bio „Dan Republike“. Po deset dana smo hojcali po našoj čaršiji. Bruka vanrednih autobusa je išlo za i nazad. Jedne prilike, vraćamo se onako tužni za Sarajevo. Šofer Aljo Džambas, a kondukter Džibi. Sve uredno i pomalo dosadno do Jovine stanice. Tu ti na zadnja vrata uđe neki romanijski fićfirić. Tuknuo je na bijeli luk i rakiju. Čim je oturio na sećiju, odmah je krenuo:

– Jel’ ovo za Užice? A!?

Usta Nećko i onako blijed krenu polahko prema sećiji. Prilazeći, vadi blok i olovku i pita:

– Druže, kuda?
– Oću za Užice.
– Pogriješili ste stranu puta. Mi idemo za Sarajevo. Molim vas izađite.
– Nijesam ja pogriješio. Ja oću za Užice. Znam ja.
– Ama, mi idemo za Sarajevo. Za Užice je u drugom smijeru.
– Ja oću za Užice! Znam ja đe je Užice. Samo ti vozi.
Tutnjimo mi Glasinačkim poljem, a rasprava i dalje traje. Džibiju se počele tresti ruke.
– Slušaj ti, ako ne prestaneš izbacit ću te napolje! Jel jasno!
– Šta ti oćeš? Ja idem u Užice, ćelo!
Znali smo da je gotovo. Tamam smo prilazili raskrsnici na Podromaniji, kad se autobusom prolomi krupan glas:
– Aljo stani! Otvaraj vrata! Odmah!
Zaustavi Aljo bus, otvori vrata, a Nedžib u jednom koraku dođe do „užičanina“, ufati ga za vrh gunja iza vrata, odiže u zrak sa sećije, primače vratima, nabi nogom i zasikta:
– Evo ti tvoje Užice, pijana guzice!

Izleti romanijac ko fišek u livadu kraj puta, a Nećko sa olakšanjem otpuhnu i izbaci iz sebe:
– Zatvaraj Aljo! idemo pravo za šeher. Nećemo svraćati u Užice.

Putovasmo mi sa našim šoferima i kondukterima i za novogodišnje i prvomajske praznike. Tog maja na gradskom igralištu je bilo finale radničkih igara u raznim sportovima, ali i u jednom novijem. Navlačenju konopca. Krenulo to u onim „Jadranskim susretima“ po moru, gdje se dalmoši stokilaši zakače za konopac i tegle svako na svoju stranu, pa ko jači, taj kači. E, tog maja finalna borba između šofera „Tehnotransa“ i „Upitransa“ ljutih rivala. Pola dana su sastavljali timove. Negdje uz jutarnju kahvu u bašti, onaj Filota kaza svojima:

– Ništa bez Nedžiba. Ako njega dobivamo i stavimo na čelo ekipe, garant dobijamo. Sve drugo je čisti zijan i bruka brate. Nego, ja odoh kod Brzog, da odobri dovođenje Nećka sa linije na takmičenje.
I bi tako. Finale negdje u kasno popodne. Pun stadion ko kad je Ribar dovodio Željine veterane.
Donese se mornarski konopac sa zastavicom na sredini. Najavljuju se ekipe. Plave majice „Tehnotrans“, a žute „Upitrans“. Sudija spominje da je navlačenje od dva puta. Ako bude neriješeno ide i treća tura. Navijanje, vriska, galama. Gledamo raspored. Nema Nedžiba naprijed. Komešanje među radnicima plavog tabora. Sudija naredi da se zauzmu pozicije. Podiže se konopac i zategnu. Štela sudija zastavicu na sredinu, sa pištaljkom u ustima. Prolomi se zvuk pištaljke. Ukopaše se stokilaši i na jednoj i na drugoj strani. Niko ne preteže. Tako desetak minuta. Usijalo se na tribinama. Okliznu se onaj jedan rumaš iz plavog tabora, pokleknu. Bi dovoljno da žuti vide šansu, te uz jedan trzaj pređe zastavica na njihovu stranu. Povedoše žuti. Ogorčenje kod plavih. Galama, mahanje rukama, bacanje peškira, šutanje torbi. Haos. Proglasi sudija pauzu od petnaest minuta do druge borbe. Oko ulaznih vrata gradskog stadiona nasta gužva. Pojavi se Filota, sav crven ko rak, a iza njega Nedžib. Stadionom se prolomi aplauz i poče navijanje.: – Plavi! Plavi! Dadoše Nedžibu majicu, koju on polahko navuče preko glave, pazeći da ne pokvari fizuru. Znali smo da bi frizura mogla odigrati glavnu ulogu. I desi se.

Oglasi se sudija po drugi put. Priprema za borbu. Ukopaše se i jedni i drugi. Filota poreda svoje borce, izda im naredbu i na samo čelo stavi Nedžiba. Zastavica se ukoči. Sudija dade znak. Krenu navlačenje. Snaga protiv snage. Stoji zastavica pet minuta na istom mjestu, gdje je i bila. Tajac na tribinama. Samo se čuje stenjanje boraca. Podufati Nećko konop malo bliže, ali mu „bič“ poće polahko da klizi sa glave. Preblijedi. Ako pusti i popravi frizuru izgubiće. Ako doda snage i jače povuče, sletiće bič, „otkravit će se“, obrukat će se. Proba malo da popusti, ali druga ekipa povuče malo jače, i to mu se ne dopade. Odluči. Ukopa se. Sage glavu, uvuče u ramena i popravi frizuru vrhom ramena i podvrisnu. Dobiše i drugi u ekipi dodatne snage i navukoše žute. Izjednači se. Vuče se treća finalna borba. Radnici plave ekipe počeše skandirati “ Nežibe! Nedžibe!“, prifati i ostala raja, vidjevši da nije problem snaga, nego zadati friz. Filota se sa Nećkom izgubio u pravcu auta. Dodo mu češalj i lak da popravi i ukoči šop.

– Ne sikiraj se. Ovo ti je orginal švapski. Donio ga ženi. Super je.

Vratiše se. Krenu i treća runda. Opet isto. Ali nakon nekoliko minuta osjeti Nećko da je suprotna strana zamorena. Povuče jače. Primakoše zastavicu za pola metra. Spade šop. Jednom rukom drži konop a drugom popravlja frizuru. Vrati druga strana na početak. Raja se poče smijati. Nedžib protiv žutih i vlastitog kompleksa. Deset minuta je išlo naprijed-nazad uz namještanje šopa, sve do poznatog vriska i pobjede plavih. Cijeli stadion je stajao na nogama, zaliven u suzama od smijeha i uz aplauz i navijanje:

– Nedžibeeeee!

Filota je kidnuo na vrijeme i puna dva mjeseca nije smio Džibiju na oči, dok ga huja nije prošla. Znao je da je lak dupljak iz Rumunije.

Nedžib je stigao sa Stare Gore. Osnažio nas. Oplemenio nas. Podario vrle sugrađane Amira i Emira. Oljudio nas. A došli su i neki drugi sa tog kraja. Jahači zla. Otrovali nas. Razrušili nas. Ojadili nas. I nas i naš zavičaj. Prve nismo dovoljno cijenili a drugima podilazili. Dobri stari Latini bi rekli: „ Historija je učiteljica života“.

Kako za koga. Ni ova generacija nije položila ispit. Pali smo. Pobijedilo nas zlo. Nekažnjeno i bez pravde. A i spora pravda nije pravda. Bljutava je.

Ili će biti da nam nevalja geografija. A možda smo bili predmet igara slobodnih zidara?!
Kako god.
Koštalo nas glava i zavičaja.

15. januar 2012. na dan vozača.
Aci Tagor 1414

[Aci Tagor 1414]

in reply to: Price iz sehare #38039

Cvrk

Sjedim na maloj štokrljici i polahko po terhanluku motam škiju da zapalim uz jutarnju kahvu. Pogled mi doseže do bosanskih brda, a tišinu kvari zvuk radio aparata. Onako udubljen u svoju svakodnevnicu slušam kako onaj sa radija pita narod:

Šta je Bosna za Vas?!

Javi se neki auslender iz one sada ujedinjene Njemačke i kaže: “Apsurdistan!”. Onaj drugi kaže: “Deveruša!”. Treći će ti opet da je to “dronjava ponjava”. Četvrti sarkastično izusti: “Čekaonica smrti”. Svako iz svog čoška mjerka ovu našu jednu i jedinu. Uskoči peti i veli: ”Rudnik zlata za političare i kriminalce”. Šesti će: ”Nagrada za neljude i nesoj, a patnja za dobre i poštene insane”.

– Au! Podvrisnuh.

Odbih dva-tri dima za smirenje.

Dumam.

Demokratski, nema šta. Svako je doživljeva na svoj način.
Meni je ko široko srce. Malo nahevereno na jednu stranu. Ponekad ga ofarbaju, pa mi opet liči na bolesno. Ko da je kroz njeg žešći infarkt protutnjo. A i jeste. Još prije dvadeset godina. Ta ti je srcolika zemlja čudo. Stalno je drmaju infarkti i ostane u životu. Ama, dunjalučki fenomen. E, u toj Bosni ima jedno mjesto, zovu ga Rogatica. A pored tog mjesta ima selo Kovanj. U tom selu za doba Kraljevine Jugoslavije je živio Zajko Cvrk. Bio siromašak, a i onako malo prehlađen od rođenja. Živio sa ženom blizu džamije i imo malu kućicu i frtalj okućnice. Stalno je probo doći do većeg imanja, ali mu vlasti nisu dale, a i hodža ga ružio, da to ne valja. Hodži se svetio, što bi prije njega u rani sabah okusio sa velike kruške pored džamije.
– E nećeš vala. Kad ti meni nedaš, nedam ni ja tebi efendijico!

I tako stalno. Oni ga haklampuci zadirkivali: “ Što se ne žališ kralju?!”
– I hoću. Da znate, uhljupi seoski!

Usta jedno jutro, obuće siromaško odijelo, stavi hranu u tkanicu, pritegnu opanke i pješice za Beograd, ne obazirući se na molbu trudne žene da je ne ostavlja samu. Malo zapregom, višepješice, onako uz priču, dobaci do glavnog grada. Kako je govorio kroz nos i malo zamuckivo, bio interesantan, a i smješan, pa ga narod gotivio. Pito za kralja i tako stigo do rezidencije. Pred ulazom bila garda.

– Kuda?
– Jel ja?
– Jeste ti. Kuda?
– Kod njegovog visočanstva.
– Imaš li najavljeno?
– Samo ti njemu reci da je došo Zajko Cvrk iz Kovanja kod Rogatice, na priču.
– Imaš li pismeni poziv?
– Izgubio sam ga. Kaži ti njemu, da je Zajko, zna on. Kralj je to.
Prenese gardista svom oficiru šta ga je snašlo na dežuranju.
– Đe je taj Bosanac?
– Eno ga sjedi i čeka.
– Uh, majku mu! Ako ga propustim belaj, a ako ga opet ne pustim, dupli belaj.

Zapali cigaru, okrenu broj šefa kabineta i objasni mu šta ga je strefilo. Nakon pola sahata, šef kabineta saopšti: “Dovedi ga kralju!”. Preznoji se oficir, zategnu uniformu i ode po iznenadnog gosta. Odvedoše Zajku kralju, na priču. Primi kralj Zajku i sasluša njegove jade. Vidje u njemu dobročudnog Bosanca. Izda naredbu da ga odvedu u garnizon i obuku u novu vojnu uniformu bez činova. Napisa blagajni odobrenje za isplatu novca za put i za fasungu, a šefu kabineta izdiktira pismenu Naredbu opštini Rogatica, da se Zajki dodijeli zemlja koju je zagradio i da ga ne ometaju u njenom obrađivanju.
Prenoći Zajko u hotelu i onako ko nov bi ispraćen u svoju Bosnu. Vratio se Zajko u svoj Kovanj, pobjedonosno, sav važan. Odnese pismenu naredbu lokalnim vlastima i posrami ih. Utrkivali se ko će prije da izvrši kraljevu volju. Ušuti se i hodža. Ponudi mu, da ponekad okuiše sabah sa munare. Ušutiše se i uhljupi, a žena ponosno nosa svoju trudnoću.
Zajko bi nov sve do porođaja. Proću se od žena da se Zajkinica porađa. Uletiše u sobu. Dovedoše i babicu. Zajku istjeraše u avliju.

Nakon sahatka izleti prva kona i podvrisnu:

– Dobio si dijete! A i drugo je na putu.
– Uh, majko moja!!!
Otrča Zajko po paliju i uleti onako zgranut u porođajnu sobu.
– Evo ga, i drugo mašala!
Zamahnu onom palijom, sav izbezumljen i zagalami: „Zatvaraj se, žalosna ti majka! Kud ćeš vamo sa njima tolikim? Ne rađaj više sirotinje! Zatvaraj se! Ni kralju nije lahko Zajku stalno primat i pisat naredbe!
Nejma više Kraljevine. Nejma ni Zajke.
Osta Bosna. I u Bosni Rogatica. I kod Rogatice Kovanj.
Bosna je ostala bez Republike.
Republiku su dobili i Rogatica i Kovanj.
Do kada? Hoće li biti novih infarkta?
Da li će srcolika zemlja izdržati? Ili će prepući?
Ko zna?
Možda Kisindžer?!

Marta mjeseca 2012. godine slušajući emisiju “Vox Populi”
Aci Tagor 1414

[Aci Tagor 1414]

in reply to: Price iz sehare #38049

Cvrk

Sjedim na maloj štokrljici i polahko po terhanluku motam škiju da zapalim uz jutarnju kahvu. Pogled mi doseže do bosanskih brda, a tišinu kvari zvuk radio aparata. Onako udubljen u svoju svakodnevnicu slušam kako onaj sa radija pita narod:

Šta je Bosna za Vas?!

Javi se neki auslender iz one sada ujedinjene Njemačke i kaže: “Apsurdistan!”. Onaj drugi kaže: “Deveruša!”. Treći će ti opet da je to “dronjava ponjava”. Četvrti sarkastično izusti: “Čekaonica smrti”. Svako iz svog čoška mjerka ovu našu jednu i jedinu. Uskoči peti i veli: ”Rudnik zlata za političare i kriminalce”. Šesti će: ”Nagrada za neljude i nesoj, a patnja za dobre i poštene insane”.

– Au! Podvrisnuh.

Odbih dva-tri dima za smirenje.

Dumam.

Demokratski, nema šta. Svako je doživljeva na svoj način.
Meni je ko široko srce. Malo nahevereno na jednu stranu. Ponekad ga ofarbaju, pa mi opet liči na bolesno. Ko da je kroz njeg žešći infarkt protutnjo. A i jeste. Još prije dvadeset godina. Ta ti je srcolika zemlja čudo. Stalno je drmaju infarkti i ostane u životu. Ama, dunjalučki fenomen. E, u toj Bosni ima jedno mjesto, zovu ga Rogatica. A pored tog mjesta ima selo Kovanj. U tom selu za doba Kraljevine Jugoslavije je živio Zajko Cvrk. Bio siromašak, a i onako malo prehlađen od rođenja. Živio sa ženom blizu džamije i imo malu kućicu i frtalj okućnice. Stalno je probo doći do većeg imanja, ali mu vlasti nisu dale, a i hodža ga ružio, da to ne valja. Hodži se svetio, što bi prije njega u rani sabah okusio sa velike kruške pored džamije.
– E nećeš vala. Kad ti meni nedaš, nedam ni ja tebi efendijico!

I tako stalno. Oni ga haklampuci zadirkivali: “ Što se ne žališ kralju?!”
– I hoću. Da znate, uhljupi seoski!

Usta jedno jutro, obuće siromaško odijelo, stavi hranu u tkanicu, pritegnu opanke i pješice za Beograd, ne obazirući se na molbu trudne žene da je ne ostavlja samu. Malo zapregom, višepješice, onako uz priču, dobaci do glavnog grada. Kako je govorio kroz nos i malo zamuckivo, bio interesantan, a i smješan, pa ga narod gotivio. Pito za kralja i tako stigo do rezidencije. Pred ulazom bila garda.

– Kuda?
– Jel ja?
– Jeste ti. Kuda?
– Kod njegovog visočanstva.
– Imaš li najavljeno?
– Samo ti njemu reci da je došo Zajko Cvrk iz Kovanja kod Rogatice, na priču.
– Imaš li pismeni poziv?
– Izgubio sam ga. Kaži ti njemu, da je Zajko, zna on. Kralj je to.
Prenese gardista svom oficiru šta ga je snašlo na dežuranju.
– Đe je taj Bosanac?
– Eno ga sjedi i čeka.
– Uh, majku mu! Ako ga propustim belaj, a ako ga opet ne pustim, dupli belaj.

Zapali cigaru, okrenu broj šefa kabineta i objasni mu šta ga je strefilo. Nakon pola sahata, šef kabineta saopšti: “Dovedi ga kralju!”. Preznoji se oficir, zategnu uniformu i ode po iznenadnog gosta. Odvedoše Zajku kralju, na priču. Primi kralj Zajku i sasluša njegove jade. Vidje u njemu dobročudnog Bosanca. Izda naredbu da ga odvedu u garnizon i obuku u novu vojnu uniformu bez činova. Napisa blagajni odobrenje za isplatu novca za put i za fasungu, a šefu kabineta izdiktira pismenu Naredbu opštini Rogatica, da se Zajki dodijeli zemlja koju je zagradio i da ga ne ometaju u njenom obrađivanju.
Prenoći Zajko u hotelu i onako ko nov bi ispraćen u svoju Bosnu. Vratio se Zajko u svoj Kovanj, pobjedonosno, sav važan. Odnese pismenu naredbu lokalnim vlastima i posrami ih. Utrkivali se ko će prije da izvrši kraljevu volju. Ušuti se i hodža. Ponudi mu, da ponekad okuiše sabah sa munare. Ušutiše se i uhljupi, a žena ponosno nosa svoju trudnoću.
Zajko bi nov sve do porođaja. Proću se od žena da se Zajkinica porađa. Uletiše u sobu. Dovedoše i babicu. Zajku istjeraše u avliju.

Nakon sahatka izleti prva kona i podvrisnu:

– Dobio si dijete! A i drugo je na putu.
– Uh, majko moja!!!
Otrča Zajko po paliju i uleti onako zgranut u porođajnu sobu.
– Evo ga, i drugo mašala!
Zamahnu onom palijom, sav izbezumljen i zagalami: „Zatvaraj se, žalosna ti majka! Kud ćeš vamo sa njima tolikim? Ne rađaj više sirotinje! Zatvaraj se! Ni kralju nije lahko Zajku stalno primat i pisat naredbe!
Nejma više Kraljevine. Nejma ni Zajke.
Osta Bosna. I u Bosni Rogatica. I kod Rogatice Kovanj.
Bosna je ostala bez Republike.
Republiku su dobili i Rogatica i Kovanj.
Do kada? Hoće li biti novih infarkta?
Da li će srcolika zemlja izdržati? Ili će prepući?
Ko zna?
Možda Kisindžer?!

Marta mjeseca 2012. godine slušajući emisiju “Vox Populi”
Aci Tagor 1414

[Aci Tagor 1414]

in reply to: Price iz sehare #37728

Č o l a j a

Učilo nas po školama o svemu i svačemu.Pa i o filozofiji.Nekako mladosti ne priliči da filozofira,astarost to haman podrazumjeva.Bitna je za život,ali na balkanskim gudurama nija našla plodno tlo i ozbiljnost.Ovdje je to predmet šprdnje .Kažu profe da je istorija znala dosta filozofa,a i njihovihškola i učenja.E,ona jedna škola zastupa tezu da se život vrti oko četiri elementa:vode,zemlje,zraka i vatre.Ono i nije tako,a opet kad malo dublje zaroniš i jeste tako.Bez vazduha i vode život je gotovo,pa nezamisliv,a zemlja zahiru daje.Al vatra?Što baš vatra?Osim ako je prokontamo kao energiju koja nastaje sagorjevanjem i služi svrsi,onda ima rezona,pa i filozofskog. Suprotno proizvodi štetu, ali i daje novu profesiju.Vatrogasce.

Bilo kod nas i vatri i požara,a imali i vtrogasce.I to duple.One dobrovoljne,što su kod karanskog mosta imali svoj dom,a i one uposlene,što su to radili u drvnoj industriji zvanoj „Sjemeć“.Dešavale se male vatre,a bilo i onih povelikih.Ona najveća se desila za vrijeme majskih praznika osamdeset i neke,kad nam je gorjela fabrika deka,koju je spašavao cijeli grad.Biti vatrogasac je bila čast.Najbrojniji su bili iz Pohrida,a gotovo cijele familije su stajale u vatrogasnom stroju.S vatrom su se borili:Kazići,Čolići,Kusture, Vukasi,Čurevci,Škaljići,Muftići,Musići,Alići i mnogi,mnogi drugi.Imali su i svoj orkestar limene glazbe.Sviro i onjednom kad su bile one sandžačke igre.Kažu da je tad najbolji muzikant bio Macan Avdin.A nama opetviše nekako ličio onom profesoru Baltazaru iz crtanih filmova.Dvojica su se isticala.Asim Ćurevac zvani Duvel i Halid Čolić zvani Čolaja.Osim trojice kovača,Roga je imala i trojicu Halida Čolića.Halida iz Lepenice,šofera i trgovca.Halida sa Koljenca,radnika stolarije i Halida Čolajuelektričara i vatrogasca.A narod ko narod.Slušo na pola uha i pičio svoje.S jeseni po njivama spaljivo suhu
travu,a i blizu kuća.Tako to radili i oni iznad Štracinih kuća.Nepažnjom zapališe štalu nakog Omera u po bijela dana.Naš Čolaja dežuro u električnom kad su mu bahnuli i dohaberili da je krenula vatra u Omerovojštali i tražili da se javi Omeru.-Dobro,saću ja.A jel sikirljiv?
-Ma, i jes i nije.Ali je nakav suhonjav,pa bi mu to trebalo dohaberiti onako izokola.
-Izokola veliš.
-Jah,baš izokola.
-Saću ja to.
Nasmiješi se Čolaja i okrenu broj stolarije.Zamoli portira da zovne Omera.
-Reci mu da ga zove Čolaja,dežurni u električnom.I pohiti.
Dođe Omer i javi se:
-Jah!Šta ste trebali?
-Omere,Čolaja je.
-Jesi vala.A šta hoćeš?
-Ama da te nešto pitam.
-Pa pitaj više!
-Puši li ti krava?
-Ma jok!Hajvan,a da puši.A jesi li me bogati zato zvao?
-E onda ti gori štala!
Spasiše Omerovu štalu,ali osta u narodu Čolajino pitanje,izokola:-Puši li ti krava?
A nastale su i priče o spašavnju štale.Cijeli filmski scenariji i velike rasprave.Prave filozofske.Naši postaše
jači filozofi od onih grčkih.Pojedinim raspravama prisustvovo i Čolaja.Ibretio se šta je sve raja ispredala
oko malog požara iznad Štracinih kuća.Uključili bi ponekad i njega pitajući onako značajno:
-Jel tako Čolaja?
-Pajam! odgovori bi on.
Kad bi kod Frnde u kafani krenulo filozofiranje,električari bi naglas prokomentarisali:-Pajam!
Naš je dobri Čolaja dobio orden rada u bivšoj Jugi.Veliko i važno priznanje.Toliko je bilo značajno da su ga
pozvali kao gosta TV SA u centralni dnevnik kod urednice Mirjane Jančić.Postavila Mirjana nekoliko pitanja
našem nagrađenom sugrađaninu,a svaki odgovor na njeno pitanje,Čolaja je počinjao sa:-Čujte Mirjana!
Narednih nekoliko mjeseci glavni pozdrav u čaršiji je bio –Čujte Mirjana!
Kako god da su nas učili, bilo vatre i vatrogasaca,nagrada,a i drvenih filozofa.Eno ih i sad u našoj Rogi.
Filozofiraju i gase vatrogasno društvo,umjesto vatre.
Ono u „Sjemeću“ je davno ugašeno.
Pajam!

Novembar, 2011 godine
Aci Tagor 1414

[Aci Tagor 1414]

in reply to: Price iz sehare #37737

Č o l a j a

Učilo nas po školama o svemu i svačemu.Pa i o filozofiji.Nekako mladosti ne priliči da filozofira,astarost to haman podrazumjeva.Bitna je za život,ali na balkanskim gudurama nija našla plodno tlo i ozbiljnost.Ovdje je to predmet šprdnje .Kažu profe da je istorija znala dosta filozofa,a i njihovihškola i učenja.E,ona jedna škola zastupa tezu da se život vrti oko četiri elementa:vode,zemlje,zraka i vatre.Ono i nije tako,a opet kad malo dublje zaroniš i jeste tako.Bez vazduha i vode život je gotovo,pa nezamisliv,a zemlja zahiru daje.Al vatra?Što baš vatra?Osim ako je prokontamo kao energiju koja nastaje sagorjevanjem i služi svrsi,onda ima rezona,pa i filozofskog. Suprotno proizvodi štetu, ali i daje novu profesiju.Vatrogasce.

Bilo kod nas i vatri i požara,a imali i vtrogasce.I to duple.One dobrovoljne,što su kod karanskog mosta imali svoj dom,a i one uposlene,što su to radili u drvnoj industriji zvanoj „Sjemeć“.Dešavale se male vatre,a bilo i onih povelikih.Ona najveća se desila za vrijeme majskih praznika osamdeset i neke,kad nam je gorjela fabrika deka,koju je spašavao cijeli grad.Biti vatrogasac je bila čast.Najbrojniji su bili iz Pohrida,a gotovo cijele familije su stajale u vatrogasnom stroju.S vatrom su se borili:Kazići,Čolići,Kusture, Vukasi,Čurevci,Škaljići,Muftići,Musići,Alići i mnogi,mnogi drugi.Imali su i svoj orkestar limene glazbe.Sviro i onjednom kad su bile one sandžačke igre.Kažu da je tad najbolji muzikant bio Macan Avdin.A nama opetviše nekako ličio onom profesoru Baltazaru iz crtanih filmova.Dvojica su se isticala.Asim Ćurevac zvani Duvel i Halid Čolić zvani Čolaja.Osim trojice kovača,Roga je imala i trojicu Halida Čolića.Halida iz Lepenice,šofera i trgovca.Halida sa Koljenca,radnika stolarije i Halida Čolajuelektričara i vatrogasca.A narod ko narod.Slušo na pola uha i pičio svoje.S jeseni po njivama spaljivo suhu
travu,a i blizu kuća.Tako to radili i oni iznad Štracinih kuća.Nepažnjom zapališe štalu nakog Omera u po bijela dana.Naš Čolaja dežuro u električnom kad su mu bahnuli i dohaberili da je krenula vatra u Omerovojštali i tražili da se javi Omeru.-Dobro,saću ja.A jel sikirljiv?
-Ma, i jes i nije.Ali je nakav suhonjav,pa bi mu to trebalo dohaberiti onako izokola.
-Izokola veliš.
-Jah,baš izokola.
-Saću ja to.
Nasmiješi se Čolaja i okrenu broj stolarije.Zamoli portira da zovne Omera.
-Reci mu da ga zove Čolaja,dežurni u električnom.I pohiti.
Dođe Omer i javi se:
-Jah!Šta ste trebali?
-Omere,Čolaja je.
-Jesi vala.A šta hoćeš?
-Ama da te nešto pitam.
-Pa pitaj više!
-Puši li ti krava?
-Ma jok!Hajvan,a da puši.A jesi li me bogati zato zvao?
-E onda ti gori štala!
Spasiše Omerovu štalu,ali osta u narodu Čolajino pitanje,izokola:-Puši li ti krava?
A nastale su i priče o spašavnju štale.Cijeli filmski scenariji i velike rasprave.Prave filozofske.Naši postaše
jači filozofi od onih grčkih.Pojedinim raspravama prisustvovo i Čolaja.Ibretio se šta je sve raja ispredala
oko malog požara iznad Štracinih kuća.Uključili bi ponekad i njega pitajući onako značajno:
-Jel tako Čolaja?
-Pajam! odgovori bi on.
Kad bi kod Frnde u kafani krenulo filozofiranje,električari bi naglas prokomentarisali:-Pajam!
Naš je dobri Čolaja dobio orden rada u bivšoj Jugi.Veliko i važno priznanje.Toliko je bilo značajno da su ga
pozvali kao gosta TV SA u centralni dnevnik kod urednice Mirjane Jančić.Postavila Mirjana nekoliko pitanja
našem nagrađenom sugrađaninu,a svaki odgovor na njeno pitanje,Čolaja je počinjao sa:-Čujte Mirjana!
Narednih nekoliko mjeseci glavni pozdrav u čaršiji je bio –Čujte Mirjana!
Kako god da su nas učili, bilo vatre i vatrogasaca,nagrada,a i drvenih filozofa.Eno ih i sad u našoj Rogi.
Filozofiraju i gase vatrogasno društvo,umjesto vatre.
Ono u „Sjemeću“ je davno ugašeno.
Pajam!

Novembar, 2011 godine
Aci Tagor 1414

[Aci Tagor 1414]

in reply to: Price iz sehare #37420

Č A M P R I J E Z

Nekada su zime bile prave zime. Stariji se sjećaju da se prije četrdesetak godina i bez televizije,radia ili novina,tačno znalo kada koje godišnje doba nastupa. Ko žiletom da odrežeš.Tako i na našem kraju. Oni koji su imali prilike muhabetiti sa dervišima, će vam reći da zemlja koja ima četiri godišnja doba je božiji dar. Kažu da su to dunjalučke dženetske bašće. I bili u pravu.

Zima na našem kraju je bila duga,sa puno snijega i za malu raju doba stalne kuletarice.Ovi danas se
bubaju tabletama,puše travu i svašta nešta,a mi smo se zimi drogirali kuletaricom.Svaka mahala je imala svoju plazu.Kuletalo se od Jeftinih kuća,Navijala,Živaljevine,pa niz Biljinovac,Holuč,Šuplju,Dvorsku,Krušćicu,Zakulu.
Da bi uživo ,moro si imati kuleta.Nije svako znao napraviti kuleta.Najbolja kuleta je pravio Halimaga iz Vrbanje.
Tihi čova.Umjetnik koji je od drveta pravio prava remek djela.Ako si imo Halimagina kuleta bio si frajer.Potkove
je najbolje pravio Coto.Po želji.Za snijeg ili za led.Neki su kuleta farbali.Ukrašavali halkama.Velika halka bila naprijed.Ona što se stavlja na ulazna drvena avlijska vrata.I kožice stavljali.Janječe ili zečije.Najbolja i najljepša kuleta sa osunčanog dijela Roge je imao Hari Sokolović.Ofarbana,brza,sa halkicama sa strane.Kožica uređena,a potkovi ko iz Solingena.Nisu plaho zaostajali ni drugi.Uređena i brza kuleta su imali i Meša,Juka i Senći. Oni su najspremniji izlazili na kuletaricu.Teta Ifeta ih opremala ko askere.Milina ih je bilo gledati u jednoj džimi. Mala raja koja nije imala kuleta,furala je na rodlama.Metalni proizvod sa drvenim podom.Najteže i
najbrže je imo Zijo-Košćo sa Mejdana.Imo Halimagina kuleta i rodle.Mala raja na rodle,a Košćo naprijed.

Džima pionira. Startalo se sa Biljinovca,pa preko Holuča do Avdine (Macanove)kuće i dalje.Bilo takmičenje džima.
Gračanićku raju predvodili Memo i Juka,holučku Šilja i Fajc,a tekijsku Džike.
Živjelo se u doba vanjskih ćesmi,sijela i ćetenija.Velika raja bi naredila nama maloj raji da poljevamo
stazu uveče kada je znalo biti i do -30.Kante i šerpe ,na ćesme i poljevaj.Sve je sutra bila ledena ploha.
Bob staza na otvorenom.Džima je bilo raznih.Od dvojice pa dalje.Što je bila vaća,bio je jači zveket halki.
Uveče si mogo čuti samo zveket halki ili glasan vrisak „Čamprijez“!!!To je brža džima šišnula sporiju.
Prvi koji je vozio džimu je obično bio najjači u raji.Cijelu stazu je moro voziti savijenih nogu i držati u rukama noge drugog iz džime.Zadnji je naizgled bio rahat,ali je zbog njega džima mogla izgubiti.Odmah bi ispo i teško je mogo naći drugu džimu.Kaletarica je bila po vazdan.A najveći merak su bile noćne.Kuletarica iz snova.
Svi su se kuletali.I staro i mlado.Generacijski u svemu je u Rogi bio red i u svakoj mahali isto.Velika
raja koja je upravljala „slobodnim aktivnostima“,srednja raja koja je to pripremala,a mala raja izvršavala.
Poštovao se stariji.Fer se živjelo.Mi mala raja smo imali dodatnih problema sa šoferom Jovanom.Vozilo njih nekoliko šticara:Košćin stari,Hajrga,Žara,Jovan.Ovi nas trpili, a Jovan ganjo da išiba.
Mi smo mu se rugali onom“-Eto Jovana,vozi vreću g…..!Ko djeca .Bezazleno,iz svog ćejfa.
Noćna kuletarica je imala draž što smo mi mali morali znati gdje je žensko sijelo.Stariji bi išli da ašikuju.
Znak da ima ašikluka je bila ćetenija.Ako smo mi pred vratima na starom hamer papiru našli ćetenije,značilo je da su cure raspoložene za ašikluk.Ko bi donio tu vijest starijoj raji ,dobio bi dozvolu da pojede onu ćeteniju.
Mogo je podijeliti sa drugom rajom.Adet je bilo dijeliti.Znaš, ko izda p…..
Za početak kuletarice moro se izabrati glasonoša,koji će galamiti:“Proradio Biljinovac“,“Proradio
Holuč“,“Proradila Šuplja“.Šilja je izabro Memu-Grgu.Grga je zamuckivo kad se uzbudi.Znao to Šilja,ali draža mu ćorotinja.Sve su se džime puštale po naredbi glavnog iz mahale i onda njegova ide zadnja.Tako u svakoj raji i
svakoj mahali.Šilja ubacio Grgu u sredinu sa zadaćom,kad profura pored Alagine kuće ,da glasno galami
„Proradio Holuč“!!!Zafuralo se naših desetak džima.Prošli Alaginu kuću i krenu Grga „Pppppp“.Pićimo pored Katica kuća ,Grga izgovori „roradio“ i krenu „Hooooo“,a tek kod Avdine (Macanove)kuće ,kad smo stali završi „oooluć“.
-E jebi ga Grga.Mogli smo do Mesića dok ti javiš raji da je Holuč propradio.,kaza Šilja.
A on ga odabro.Eto to smo ti bili mi.Šalili se na svoj račun.Nismo imali puno,ali imali smo sve.
Puno nam bilo srce ,a i duša.A danas.Eh ,danas!?
Internetsko doba.Virtualni dunjaluk.
Mi smo opet u prednosti.Moremo zaviriti u svoju seharu i naći svoje djetinjstvo u svom voljenom zavičaju.
Sve dok nam život ne uvali „Čamprijez“!

Zenica,07.06.2011.godine
Aci Tagor 1414

P.S. Pisano na dan kada smo dva puta dali čamprijez Albancima na Bilinom Polju.

Kuleta :)

[Aci Tagor 1414]

in reply to: Price iz sehare #37419

DULDUNG /varagica/

Završio se rat. Potpisa se mir u nekoj dobro čuvanoj vojnoj bazi kod Jenkija u Dejtonu. Jedino kauboji znaju kako sa indijancima. Negdje u februaru nakon toga, dobih poziv da dođem sa ekipom saradnika u SR Njemačku. U Dojčland ,ko biva. Baza nam je određena-Keln. Ovaj grad sam znao po najstarijoj katedrali u Evropi, po Fordu i radiu „Dojče-vele“ i naravno istoimenom fudbalskom prvoligašu.Treba da ide poveća grupa. Šest domaćih i jedan stranski čojo. Papiri me odredili za vođu puta.

Popunih bukadar obrazaca i upitnika i poslah onim nadležnim. Još se u Bosni nije znalo, hoće li to biti pravi mir ili je zatišje pred još veću buru. Stvarni vođa je bio neki Njemac. Kufer se prezivo, a prihvatio islam kao novu vjeru.

Čudan tip. Penzionisani atomski fizičar.Doktor. Nosio riđu rijetku bradu, poganu vala i onu afganistansku kapu. Kažu ovi trebaće nam u ambasadi u Zagrebu. On je bio zadužen za sviju i napobaška za ekipu iz Zenice. Mi smo opet imali za vođu nekog Milovana sa Sokoca koji je proučio kelimeit šehadet kod onog ef.Klance i posto Safet.

Puno je svašta mlatio i djelovo mi ko da nije sav svoj. Al’ ozgo naredilo da ga pripazim. Sve nešto kontam, pored silne muhadžerske muke, još i ovo. A štaš? Izbor nikakav. Duraj. Dobismo mi papire. Skuckasmo po nekih tristotinjak maraka po glavi. Nismo više mogli. Meni neki Ibrahim donese tri hiljade maraka da ponesem, kaže onaj Safet mu obećo dovući mercedesa „dedu“ za taksiranje. Koja sam ja hablećina, mislim u sebi, kad ga nađe, kad ga dogovori, a opet idemo na put.

Neka love.
Ona će i gvozdena vrata otvoriti.
Ušijem lovu u kaiš.
Krenemo krajem marta busom preko Splita do Zagreba.
Bili smo među prvim putnicima koji su prošli kninskom krajinom, nakon „Oluje“.
Slike već poznate.
Onog vođu Babića stigla ona narodna „Ko sije vjetar,žanje oluju“.

Eto što ti je usijana balkanska glava. Tjerala zeca, a istjerala vuka.Njih se ticalo.
U Zagrebu odsjedosmo kod Zukinog brata Hašima.
Bivšeg pilota.
Zmaj od insana.I danas isti.Nas dosta,a mali stan.U tri ujutro stali u red u Vukovarskoj, za vize.
Osjećao sam se jadno, ko i većina vas kojiste ovo prošli, a sad ste po bijelom dunjaluku.
Isto mi bilo ko onom Šećanovom teletu kad čeka da ga utovare u onaj mesarski kamion. Hladno. Puše vjetar,odnese.
A oni evropejci tek počinju oko osam sa radom.
Negdje oko sedam pojavi se onaj Kufer.
Ode u ambasadu.
Nakon pola sata izađe sa nekim kravatiranim ozbiljnim činovnikom.Pročita naša imena i uvede nas. Onaj narod nam spominje majke i svu familiju. Stid nas, ali šta Bože? Svi dobili vizu ,ali onaj Safet jok. Brzo reagovasmo. Za sat vremena smo bili kod ambasadora Trnke.

Sa nekim je obavio razgovor, ali nam reće da će teško ići, jer slabo uvaže ičiju žalbu.
Ragibu, današnjem advokatu, dadosmo zadatak da piše žalbu.
Onaj sokolački benevrek u onom kartonu naveo da je živio u Njemačkoj ko izbjeglica.
Švabo provjerio.
Nema ga.Ovaj laže i crveni karton.
Srećom uz sebe je imo dokumentaciju kad se zvao Milovan.
Jedva usvoili žalbu.Moro onaj Njemac sa afganistanskom kapom dati garanciju za njega.

Tu našoj muci nije bio kraj.
Trebala nam i Austijska prolazna viza.
Ambasada ne radi.
Neki državni praznik.Jedan pametnjakovć spomenu da idemo preko Madžarske i Slovačke. Ne trebaju vize.
Kupili karte i krenuli „vlakom“.
Ušli u Madžarsku.
Dvadesetak kilometara od granice,na nekoj staničici uđoše dva vojnika.
Original oni ruski.Sa onim šinjelima i paletama na ramenima,ko tabakera.Pogledaše pasoše i kazaše:
-Hajmo bosanska armija napolje!

Skinuše nas sa voza i u neku stanicu.
Ista ona na Bistriku.
Oronula,nikakva.
Ubaciše nas unutra.
Kad tamo moldavske i ukrajinske prodavačice ljubavi.
Ovi se moji zijanili. Brk im se posmjehkuje, a nama glava u torbi.

Na onom prašnjavom redu vožnje vidjeh da iz tog mjesta ide voz za Niš.Skontah.Prodaće nas.Izađem u pratnji policajca i kod carinika i policajaca iz Hrvatske.Objasnim situaciju.Odnijeli nam pasoše.Onaj jedan što je ličiona mog amidžu, ode sa mnom u kafanu.

Naručih pile i pive da ga odobrovoljim. Kaza mi da smo obični ludaci.
„U Slovačkoj bi vas opljačkali i sami Bog zna šta bi sa vama bilo“.
Fukara žešća.Sad su u Evropi.Otud je i onaj Lajčak, što nam prodaje ubudžalu priču.
A vidi kakvi su bili.
Jedva se isčupasmo.Vratili nas oni carinici u Zagreb.

Samo što nismo počeli ljubiti one kolodvorske pragove od sreće.
Zuko izusti:
-Zamalo nam one moldavke ne dođoše glave.
Sedam dana mi u Zagrebu.Zuko poludio,a mati mu kaže:
-„Neka te sine,ovdje ti još nafaka vri,ko ona voda za kahvu na šporetu“
.Bogami i one pare gotovo potrošili.
Šta da radimo?
Predloži ruđanin da idemo u grad.

Na kolodvoru svratili na kahvu.Pogledamo u jedan izlog i vidimo poveću maketu aviona.
Piše „avio karte za Minhen“.
U tom će ti moj pametni Zuko:-Misliš li ti što i ja!

Uđemo unutra kod neke prelijepe hrvatice. Upita kako nam može pomoći.
Objasnismo.Ima ponudu za nas i to najpovoljniju. Kao grupa imamo popust, još povratna i eto ga.
Elem sjećam se da je sve bilo oko hiljaduipo dojče maraka.Sa svim taksma.

-„Nemamo para“,reče Zuko.-„Ne muči se ti hanuma.Odosmo mi u onu svoju gizdavu.
Pišaš ti Zagreb“.Zbunjena ona ljepotica sa šesnes upitnika iznad glave.Upitah za toalet.
Uđoh, izvadih kaiš i iz njega pare.

Vratih se i platih karte.
Kad smo silazili niz stepenice Zuko reče:-„Ja jeste vi namazani.Haman ko Fočaci“.

Vratismo se i naredismo pokret.
Pošli busom,a uletićemo u dojčland aeroplanom.
Nana će:-„Sad vam je tamo provrela nafaka.Vidiš kada je čist nijet,bog te primakne sebi“.
Prije samog polaska provedoh prelijepo popodne sa našim Kenom,uz sjećanja na naš rodni zavičaj i njegove pitome i vrijedne ljude.Bilo je i gorčine i suza.
Bogami mi sa avionom, sa crvenom šahovnicom doletismo u Minhen.

Oni carinici vidjeli od kuda je avion i samo naređuju prolaz, a onaj sokolački bahsuz trznu onaj naš paseporte.

Iste sekunde sve stade.Ko da je izvadio lpg. Sve nas pokupše i u neku sobu.Podosta se vremena objašnjavalo.
Ispitivo nas neki genter, isti onaj her Flik iz serije „Alo,alo“.
Pita za neki duldung.Svakih deset minuta.“
-Šta ovaj više hoće“?pitam novokomponovanog.
A ovaj naš Ajnštajn objašnjava šta je to ,ali nikad kraja objašnjenju.

Vidim da i on potvrdi, da ljudi prave fabike gdje ima sirovina.Nije ni čudo što je kod vas onaj veseli brijeg.

Kud mene zapade ,majko moja? Efendijama je lahko.Oni odmah kažu:-„Kušnja.“-„Bolan Milovane,Safete,šta li si ,to je boravište na trošak zemlje koja te je primila.Trpi te.Ti meni od evila do ahira razvuko.Hoće da nas
ćorkiraju .“
Nekako nas pustiše, ali mi sumnjivi i dalje visimo na aerodromu, nigdje nekog čove sa Ivana da dođe po nas. On nam bio veza za dalje.Tri minute prije marice stigo.U sami akšam.Za bobu eskivirasmo bajbuk.Trideset godina u Minhenu,a kaže da je prvi put na aerodromu.
Nije znao doći.
Estakfirulah!
Bio je kail da nas primi na konak, al kad je vidio koji smo, odvuče nas na željezniču stanicu u Minhenu. Nahrani nas i napoji, kupi karte, ali sve uz uslov da to po izlasku refundiramo.
Obećasmo, sa željom da ga se što prije kutarišemo,onakog smotana.
“Gdje god nema bistre rijeke, nema ni bistra uma“.
Moj dobri Meša. Svaka ti je zlatna ko u imenjaka iz Tuzle. Pokaza nam voz ka sjeveru Njemačke. Hodamo onim hladnim peronima,kad neko zagalami:

-Halo beduini! Palestina!
Pogledasmo u pravcu onog voza,kad neki krupan čova maše rukom prema nama.
-Halo Palestina ! Beduini! Vamo!
Zgledasmo se i dumamo ko bi mogo biti grlati zemo.
Kad će ti moj Nusret:
-Rizo Hamidović!?

Priđemo bliže, kad Rizo.
Pozno Zuku. Kemal Malovčić ga zvao „Odron“. Mogo nekoliko tepsija pite spucati.

-Hajte,šta se tegiljate po tom peronu ko pometina?
Upadajte!

Uđosmo u kupe.
Toplo.
Rizo pozva konobara.
Časti,šta ko pije duplo i još zapjeva“Lijepa žena bješe Vera“

-A veliš sa rajom si iz Rogatice.
Ja što sam se bojo tamo ići pjevati.
Po tri dana sam se spremo.Čak i jaja pio.
A da tamo jadan u njiha ima deset koji pjevaju ko ja, a možda i bolje.
Mogli su odmah u studio.Tamo Zuko ako prođeš na sevdalinci, moreš je pjevati đe hoćeš.
Diplomiro si kad te oni prifate ko pjevača.
A i namazani.Joj!
-Znam, kaza Nusret uz osmjeh, misleći na avionske karte.
-Eto, jednom ja pjevo u njihovom hotelu.
Bio vakat onih velikih nestašica.Kad kreno, žena me zamoljela da vidim ima li kahve.
Otpjevo ja jedan blok i na recepciju.
Kad tamo nakav bos traži od recepcionera da mu naruči čaj za sto preko puta.
Šapčući,upitah starijeg čovu da nema negdje kahve za nabaviti. Dobro bih platio. Kad onaj bosonogi to čuo upita me:
-„Imam ja rumaš.
Naruči tamo dupli čaj, pripremi repa,saću ja.“

Sigurno se zadržo pola sata, kad se vrati.
Nosi nešta u „Oslobođenju“ zamotano. Sjede za sto i odmota.
Kad ono dvije kese kahve C, mljevene od po dvjesta grama.
Uredno sve.
Pomirišem pri vrhu.
Osjetih miris kahve.
Naručim mu još dvije pive ,dam koliko je tražio para i odem pjevati.

Tu noć sam pjevo ko lud.
Idem bolan sa obrazom kući.
Kasno stigo i spustio onu kahvu na kuhinjski sto i u bešu.
Usto vala oko podne.
Horan.Kažem hanumi:
-Dajder kahvu stara.Vidim ona smrknuta ko penzioneri pred prvi ,pa ponovim:
-Pa hoće li ta kahva?
Šta je?
-Onu sinošnju?
-Ja vala.
-Popićeš!?
-Što jadna?
-Eno je u saksiji. Ja bacila.
-A da što govoriš?
-Eno pa ti napravi. I ode ljuta ko horgoška paprika.
Ja u saksiju,kad ono zemlja.Moj Zuko,em platih pive, em dadoh lovu,e m pjevah svu noć ko lud.
Nikad skuplje nisam platio četirsto grama zemlje.
Znali smo autora.Minci.
-Pa kako bolan,reko si da miriše.
-Jes.Rekla mi žena kasnije,kad je otvorila,po vrhu prosuo par kašikica friške,zbog mirisa.
-Kako se zove onaj bosonogi?
-Minci.
Rekosmo uglas smijući se našem „odronu.“
-Ja varage žešće,majko moja.
-Namazani,kažem ti ja.
Furajući kroz dojčlandsku mrklu noć u onom njihovom brzom vozu ,ICE mešćini ,smijući se Miletu, pomislih:
„Ma moj Rizo, Minci je bio varagica, prema ovim današnjim varagama.Ti si bar kupio nešta. Rogatičku zemlju.
Eto, mogla je u saksiju“.
Ovi danas prodaju maglu,a gotovo svi je kupuju.
I uvijek na isti fol.
Do kada???
Do novih duldunga?
Sami Bog zna.

19.juna 2011.godine
Aci Tagor 1414

P.S.
Ovu dužu priču sam posvetio dvojici sugrađana,koje je rat zatekao u Zagrebu.Kemi Koliću i Enveru-Keni
Hadžihasanoviću.Našli ste se pri ruci kome je pomoć trebala u tom gradu Zagrebu.Naravno u granicama
svojih mogućnosti.Fala vam od srca.Volio bih da imam i one druge moći,pa da Vama uplatim boravak u
Brazilu za vrijeme mundijala.Zlužili ste svakako.Svako dobro i sreća neka vas prati.Bog dečki!

Aci Tagor 1414

[Aci Tagor 1414]

in reply to: Price iz sehare #36821

B I J E L A Č O K O L A D A

Telefon zazvoni. -Izvolite, rekoh.-Traži vas Hasan Šehić, da dođete kod njega u kafić. Dobro bi bilo, ako možete odmah. -U redu .Dolazim. Spustih slušalicu. Pogledah kroz prozor. Siv, tmuran dan se valjo Rogaticom.
Utorak, popodne oko dva sahata. Uzeh izlaz i pravo kod Šehe u Grand prix. Prvi kafić u Rogi. Njegovo otvaranje tada je bila mala senzacija za našu ćaršiju. Ulaz pored šanka , desni zid sav u ogledalima, a stepenicu niže tri velike kifle za goste i jedna manja sa lijeve strane. Na zidovima slike iz auto svijeta, rađene rukom meštra Galiba. Sam naziv, a i slike su govorile o vlasniku objekta. Ljubitelj benzina i velikih brzina.

Naš Šeha. Sin Ibrahima, koji je imo još četiri brata: Galiba, Hajragu, Smaju i Asima.
Još dva šofera, majstor i električar.

Familija koju život nije mazio. Ali sva takmičarskog duha. Potomci su imali i sportskog.Haso se takmičio u bivšoj Jugi, za njen šampionat u najjačoj auto klasi, sa Kadićem iz Visokog. Mirso Smajin bio dobar fubaler. Centafor. Igro sa onim Desnicom iz Rijeke za reprezentaciju gluhonijemih ex Jugoslavije. Bili i na evropskim takmičenjima. Irfo bio talentiran rukometaš. Krilo. Da je otišo u veći klub imo bi odličnu karijeru. Ali, Roga kome uđe u krv, sve zaustavi.

Sjedoh u prvu kiflu, kad se na vratima pomoli Sabaha sa malim Ibrom u naramku.Tek prohodo i pomalo progovaro. Pusti Ibru da se igra sa nekim autićem i kaza:
-Saće on.
Trebate u Sarajevo.
Zvali vas.Otišo da traži bjelu čokoladu kod Radenka u supermarket.
Kaže trebaće.

Nakon desetak minuta, uleti ko vjetar na vrata.
Spusti neke sokove na šank i odmah zagalami:
-Hajmo!

Zvali su nas.
Ponesi one papire.
Evo nam i energije.
Pokaza na čokoladu.
Zagrli malog Ibru,poljubi i protepa:

-Babin šampion.
Vidićeš.

-Akobogda, izustih.
Pred kafićem je bio parkiran crno-sivi reno šesneska.
Tada, dobar auto za one „zastavine „pokretne konzerve.
Šeha ubaci čokoladu u kasetu.
Navi Tomu Zdravkovića i upita:

-Bojiš li se brze vožnje?
-Sa blentavim šoferom mi je šuhva, a sa majstorom vožnje razonoda.

-Super.A najavili su kišu.
-Što pitaš?
-Hoću da startam vrijeme i da vidim za koliko smo u Sarajevu.
Nisam odavno.
Povuklo me.
Zadnji put je bilo 49.

Kontam, ako bude kiša skloniće se plavi drugovi.Trebo bih probati.Vidićemo.

Upali auto, uze pola čokolade, pojede.
Ostatak da meni i krenu.
Na samom izlazu,kod sladare ufati nas prolom oblaka.
Haso se usturi i kaza:-Sad ću ga.Ubaci u veću brzinu i doda gas.Po prvi put sam se osjećo ko oni suvozači sa televizije.

Kako kiša dodaje, tako i Šeha.Želi da pobjedi vrijeme.Želi da pokori prirodu i njene zakone.
U očima sam mu vidio fanatizam.
Samo bi povremeno progovorio dodaj čokolade.
Do Vijećnice smo stigli za 46 minuta.
Kucnu desnom rukom o plastiku iznad volana,obliza jezikom zadnja tri prsta nekoliko puta i kaza:
-Znao sam.
Osjećo sam ovo u sebi već deset dana.
Idemo po zvrk bureka klepiti na ćaršiji.
Super.

-Dobro more.
A bogati da te nešto upitam, ali pravo da mi odgovoriš.
-Reci slobodno.
Pa sam znaš da od tebe ništa ne krijem?
-Otkud želja za bijelom čokoladom?
Nasmija se.
-To ćemo u kafani u bečkom restoranu.Svakako smo stigli dva sahata ranije.
-Što u bečkom?
-E, pa tamo kahvu piju šampioni.
-Dobro maestro.

Jedosmo i polahko niz čaršiju, kroz brusabezistan pa u Evropu.
Dođe kahva.Iz svog sivog sakoa izvadi nekoliko kocki čokolade i nasmija se.

-Ovo smo mi trkači koristili prije trke.
Daje energiju i povećava budnost.
Nakon trka to ušlo u život.
Naviko se.

-Znaš li ti, prije nego sam otvorio kafić,gdje sam radio.
-Nešto sam načuo.
-Šta?
-Sa ovim što grade dalekovode.

-Jes.“Dalekovodizgradnja“Blažuj.
Vozio sam autobus.
Crtani.
Znaš bili su i kod nas.
E,crtani kojeg sam ja vozio je naprijed imao čekrk i duplu sajlu.

Radili mi u Crnoj Gori. One ogromne stubove, što izgledaju ko šestar, gdje se monteri biciklom voze po kablovima. Mi dobili tren nikakav. Planina bolan. A na samom vrhu projektovan stub.
Treba izvući i raju, prese, alat.
Od šofera dosta zavisi.
A i on od montera.
On ti dobije prosjek njihove plate. Stalo mu da dobro rade.
Dovozio ih ja stotinjak metara od stuba. Ali dok oni iznesu prese, alat, izgube dosta vremena.
Jedan dan ja izvidim teren. Uzmem sajlu, razvučem i zapnem za najdeblje drvo na vrhu. Dovučem crtanog blizu stabla.Vidjeli monteri i traže da počnem i njih izvlačiti. Sklopimo dil. Paket bijele čokolade mjesečno i dio terenskog dodatka.Izutra spucam dvije čokolade i bez problema na mjesto gdje smo se dogovorili.
A para ko na oluk.
Čini mi se da nije bilo bijele čokolade ne bih ni kafić napravio.
Ne znaju oni šta je poljunska zumba.
-A kako su vas ono zvali ona baglauzčad iz Gračanice?
-Ha,ha.Poljunčad cigančad.
Al’ bila je i kontra.
-Koja?
-Naša mahala vašu jahala.Naša viša vašu piša.

Popismo kahvu i odosmo za poslom.
Majstore bio si u pravu.Tvoj Ibro je odavno šampion .
Brani boje Bosne, ko što si i ti branio boje Roge.
Ponosno i prkosno.
Leteći golman.Bez Red bula.

Na Grbavici,15.06.2011.godine
Aci Tagor 1414

[Aci Tagor 1414]

in reply to: Price iz sehare #36837

B I J E L A Č O K O L A D A

Telefon zazvoni. -Izvolite, rekoh.-Traži vas Hasan Šehić, da dođete kod njega u kafić. Dobro bi bilo, ako možete odmah. -U redu .Dolazim. Spustih slušalicu. Pogledah kroz prozor. Siv, tmuran dan se valjo Rogaticom.
Utorak, popodne oko dva sahata. Uzeh izlaz i pravo kod Šehe u Grand prix. Prvi kafić u Rogi. Njegovo otvaranje tada je bila mala senzacija za našu ćaršiju. Ulaz pored šanka , desni zid sav u ogledalima, a stepenicu niže tri velike kifle za goste i jedna manja sa lijeve strane. Na zidovima slike iz auto svijeta, rađene rukom meštra Galiba. Sam naziv, a i slike su govorile o vlasniku objekta. Ljubitelj benzina i velikih brzina.

Naš Šeha. Sin Ibrahima, koji je imo još četiri brata: Galiba, Hajragu, Smaju i Asima.
Još dva šofera, majstor i električar.

Familija koju život nije mazio. Ali sva takmičarskog duha. Potomci su imali i sportskog.Haso se takmičio u bivšoj Jugi, za njen šampionat u najjačoj auto klasi, sa Kadićem iz Visokog. Mirso Smajin bio dobar fubaler. Centafor. Igro sa onim Desnicom iz Rijeke za reprezentaciju gluhonijemih ex Jugoslavije. Bili i na evropskim takmičenjima. Irfo bio talentiran rukometaš. Krilo. Da je otišo u veći klub imo bi odličnu karijeru. Ali, Roga kome uđe u krv, sve zaustavi.

Sjedoh u prvu kiflu, kad se na vratima pomoli Sabaha sa malim Ibrom u naramku.Tek prohodo i pomalo progovaro. Pusti Ibru da se igra sa nekim autićem i kaza:
-Saće on.
Trebate u Sarajevo.
Zvali vas.Otišo da traži bjelu čokoladu kod Radenka u supermarket.
Kaže trebaće.

Nakon desetak minuta, uleti ko vjetar na vrata.
Spusti neke sokove na šank i odmah zagalami:
-Hajmo!

Zvali su nas.
Ponesi one papire.
Evo nam i energije.
Pokaza na čokoladu.
Zagrli malog Ibru,poljubi i protepa:

-Babin šampion.
Vidićeš.

-Akobogda, izustih.
Pred kafićem je bio parkiran crno-sivi reno šesneska.
Tada, dobar auto za one „zastavine „pokretne konzerve.
Šeha ubaci čokoladu u kasetu.
Navi Tomu Zdravkovića i upita:

-Bojiš li se brze vožnje?
-Sa blentavim šoferom mi je šuhva, a sa majstorom vožnje razonoda.

-Super.A najavili su kišu.
-Što pitaš?
-Hoću da startam vrijeme i da vidim za koliko smo u Sarajevu.
Nisam odavno.
Povuklo me.
Zadnji put je bilo 49.

Kontam, ako bude kiša skloniće se plavi drugovi.Trebo bih probati.Vidićemo.

Upali auto, uze pola čokolade, pojede.
Ostatak da meni i krenu.
Na samom izlazu,kod sladare ufati nas prolom oblaka.
Haso se usturi i kaza:-Sad ću ga.Ubaci u veću brzinu i doda gas.Po prvi put sam se osjećo ko oni suvozači sa televizije.

Kako kiša dodaje, tako i Šeha.Želi da pobjedi vrijeme.Želi da pokori prirodu i njene zakone.
U očima sam mu vidio fanatizam.
Samo bi povremeno progovorio dodaj čokolade.
Do Vijećnice smo stigli za 46 minuta.
Kucnu desnom rukom o plastiku iznad volana,obliza jezikom zadnja tri prsta nekoliko puta i kaza:
-Znao sam.
Osjećo sam ovo u sebi već deset dana.
Idemo po zvrk bureka klepiti na ćaršiji.
Super.

-Dobro more.
A bogati da te nešto upitam, ali pravo da mi odgovoriš.
-Reci slobodno.
Pa sam znaš da od tebe ništa ne krijem?
-Otkud želja za bijelom čokoladom?
Nasmija se.
-To ćemo u kafani u bečkom restoranu.Svakako smo stigli dva sahata ranije.
-Što u bečkom?
-E, pa tamo kahvu piju šampioni.
-Dobro maestro.

Jedosmo i polahko niz čaršiju, kroz brusabezistan pa u Evropu.
Dođe kahva.Iz svog sivog sakoa izvadi nekoliko kocki čokolade i nasmija se.

-Ovo smo mi trkači koristili prije trke.
Daje energiju i povećava budnost.
Nakon trka to ušlo u život.
Naviko se.

-Znaš li ti, prije nego sam otvorio kafić,gdje sam radio.
-Nešto sam načuo.
-Šta?
-Sa ovim što grade dalekovode.

-Jes.“Dalekovodizgradnja“Blažuj.
Vozio sam autobus.
Crtani.
Znaš bili su i kod nas.
E,crtani kojeg sam ja vozio je naprijed imao čekrk i duplu sajlu.

Radili mi u Crnoj Gori. One ogromne stubove, što izgledaju ko šestar, gdje se monteri biciklom voze po kablovima. Mi dobili tren nikakav. Planina bolan. A na samom vrhu projektovan stub.
Treba izvući i raju, prese, alat.
Od šofera dosta zavisi.
A i on od montera.
On ti dobije prosjek njihove plate. Stalo mu da dobro rade.
Dovozio ih ja stotinjak metara od stuba. Ali dok oni iznesu prese, alat, izgube dosta vremena.
Jedan dan ja izvidim teren. Uzmem sajlu, razvučem i zapnem za najdeblje drvo na vrhu. Dovučem crtanog blizu stabla.Vidjeli monteri i traže da počnem i njih izvlačiti. Sklopimo dil. Paket bijele čokolade mjesečno i dio terenskog dodatka.Izutra spucam dvije čokolade i bez problema na mjesto gdje smo se dogovorili.
A para ko na oluk.
Čini mi se da nije bilo bijele čokolade ne bih ni kafić napravio.
Ne znaju oni šta je poljunska zumba.
-A kako su vas ono zvali ona baglauzčad iz Gračanice?
-Ha,ha.Poljunčad cigančad.
Al’ bila je i kontra.
-Koja?
-Naša mahala vašu jahala.Naša viša vašu piša.

Popismo kahvu i odosmo za poslom.
Majstore bio si u pravu.Tvoj Ibro je odavno šampion .
Brani boje Bosne, ko što si i ti branio boje Roge.
Ponosno i prkosno.
Leteći golman.Bez Red bula.

Na Grbavici,15.06.2011.godine
Aci Tagor 1414

[Aci Tagor 1414]

in reply to: Price iz sehare #36820

P E N D R E K

Prvo su je zvali narodna milicija. Pošto je pofino izlemala ono prvo, ostala milicija. Bivša zemlja je imala miliciju na čitavoj svojoj teritoriji. Između sebe su se dijelili na prašinare, saobraćajce i specijalce. Prema vrsti posla, valjda. Bila kod nas ova prva, a druga je bila regionalnog tipa. Treću je država imala zbog sebe. Oni stariji se sjećaju i narodne, a i milicije.

Znali su i komandire Vojina Kovačevića i Aliju Smajlovića. Kasnije komandovo Jakup Hodžić. Hakijin. Milicioneri su bili: Bekteš, Kezun, Malović, Ranko, Meho.

Teta Leta se volio odmjeriti sa njima. I sa čitavom maricom. U Jakupov vakat u plavoj uniformi ste mogli sresti Lutvu, Dajdžu, Kaltaka, Muju, Fureta, Mišu ,a onda i one mlađe: Alagića, Šemsu ,Edu, Vatu, Vladu, Kuleta, Ragiba. Svu miliciju bio je glas slabo klikerastog esnafa.

Kažu zbog slabog dotoka krvi u mozak, što je počesto izazivalo kuršlus fazu u radu. Nije toga manjkalo ni na našem
kraju. Sikirali su se o miru i redu. Težak poso u belajsuz nahiji. Kod nas možda po teferićima i vašarima. U gradu se
nešto nisu morali dokazivati.
Pofina raja bila.
Domaća.
Pridošla, kako koja.

Jakup jednom ostavio Šukriju da dežura, ali mu zaprijetio da se malo uozbilji. Odlučio Šule da će ovu dežuru odraditi po PS-u. Negdje na pola dežuranja uleti ona Marija što je sjedila pred hotelskim WC-om:

– Uh!
Pomagaj dobri si!
-Šta je Mare?
-Nema mi Joce!
-Kako sad nema?
-Još juče otišo da kupi kupus,još se nije vratio.
-Ama, napravi prženi krompir, bogati!
Ih!

Obori Marija glavu i ode sva zbunjena. Šuki znao da je Jozo negdje zaglavio u nekoj od lokalnih toplana.

Nekoliko godina kasnije, ponovi mu se slična dežura.
Taman se spremo da preda dužnost onom Kaltaku, kad dođe dojava da je neko prodo ciganima motor od nekog seljaka iz Gučeva. Cige puhnule, a sa njima i motor.

Sumnja pade na Mincija i Čebu malog.

Pozva Šuki dežurnu patrolu. Zadesili se Edo i Kule u smjeni. Prenese im njihov jaro,šta je po srijedi.
Šta će?
Krenu tražiti onu dvojicu.
Nema ih nigdje.
Posumnjaju da bi moglo i da bude istinito.
Mincija niko nije vidio.
Krenu tražiti Čebu.
Pravo pred stan.
Pozvone.
Ništa.
Pokucaju na vrata.
Opet ništa.
Krenu jače lupati po vratima,kad sa druge strane poznaju Ćebin glas:

-Ko je?
–Milicija!

-Ama ko?
–Dvojica milicionera!

-Šta hoćete?
-Da malo popričamo!

-Pa popričajte, šta mene budite.

Osmjehnuše se i zaključiše da je motor otišo nekom drugom linijom.

Naš straiji Mujaga je kasnije otišo u saobračajce.
Obučavo i mlađe kolege.
Vodio ih sa sobom u patrolu.
Dopadne ga jednom Halčo ,Džambegov.
Jako kreno sa radom na rodnom kraju.
Mujo ga uvodio u poso.
Naredba bila da se obrati pažnja na teške kamione i privatne prevoznike.

Kontrolišući tako,Halćo zaustavi Miliju Krsmana.
Pregleda kamion i papire i upita:
-Milija,šta imaš od zimske opreme?
–Imam duge gaće i gunj. Odgovori Milija ,sav ozbiljan.

-Ma pusti ga.Lahko je sa vakim.
Kako sa hrsuzima, ko što je onaj Hapac što drži kafić.

Mujo se volio šaliti i na svoj račun.
Širokogrud bio. Moro jednom pričekati svoju hanumu kod gradskog obdaništa.
Naišla neka, jako pridošla gospođa, u naš kraj, i upita Muju:

-Izvinite,da li i vi čekate djete?
–Ma jok, ovo je od pive.

Ona gospođa ode sva izgubljena, a naš ti Mujo prokomentarisa dobar bi komandir bila.
Klikera.
Dajdža je završio u politici.
Tek onda je vidio,gdje je pendrek trebo raditi prekovremeno.
Danas ima i četvrta policija.Sudska.
I zaštitari pride.
A gdje je puno baba,djeca su napredna.

Nakon Željine pobjede nad Šerifom,
jula 2011.godine
Aci Tagor 1414

[Aci Tagor 1414]

in reply to: Price iz sehare #36835

P E N D R E K

Prvo su je zvali narodna milicija. Pošto je pofino izlemala ono prvo, ostala milicija. Bivša zemlja je imala miliciju na čitavoj svojoj teritoriji. Između sebe su se dijelili na prašinare, saobraćajce i specijalce. Prema vrsti posla, valjda. Bila kod nas ova prva, a druga je bila regionalnog tipa. Treću je država imala zbog sebe. Oni stariji se sjećaju i narodne, a i milicije.

Znali su i komandire Vojina Kovačevića i Aliju Smajlovića. Kasnije komandovo Jakup Hodžić. Hakijin. Milicioneri su bili: Bekteš, Kezun, Malović, Ranko, Meho.

Teta Leta se volio odmjeriti sa njima. I sa čitavom maricom. U Jakupov vakat u plavoj uniformi ste mogli sresti Lutvu, Dajdžu, Kaltaka, Muju, Fureta, Mišu ,a onda i one mlađe: Alagića, Šemsu ,Edu, Vatu, Vladu, Kuleta, Ragiba. Svu miliciju bio je glas slabo klikerastog esnafa.

Kažu zbog slabog dotoka krvi u mozak, što je počesto izazivalo kuršlus fazu u radu. Nije toga manjkalo ni na našem
kraju. Sikirali su se o miru i redu. Težak poso u belajsuz nahiji. Kod nas možda po teferićima i vašarima. U gradu se
nešto nisu morali dokazivati.
Pofina raja bila.
Domaća.
Pridošla, kako koja.

Jakup jednom ostavio Šukriju da dežura, ali mu zaprijetio da se malo uozbilji. Odlučio Šule da će ovu dežuru odraditi po PS-u. Negdje na pola dežuranja uleti ona Marija što je sjedila pred hotelskim WC-om:

– Uh!
Pomagaj dobri si!
-Šta je Mare?
-Nema mi Joce!
-Kako sad nema?
-Još juče otišo da kupi kupus,još se nije vratio.
-Ama, napravi prženi krompir, bogati!
Ih!

Obori Marija glavu i ode sva zbunjena. Šuki znao da je Jozo negdje zaglavio u nekoj od lokalnih toplana.

Nekoliko godina kasnije, ponovi mu se slična dežura.
Taman se spremo da preda dužnost onom Kaltaku, kad dođe dojava da je neko prodo ciganima motor od nekog seljaka iz Gučeva. Cige puhnule, a sa njima i motor.

Sumnja pade na Mincija i Čebu malog.

Pozva Šuki dežurnu patrolu. Zadesili se Edo i Kule u smjeni. Prenese im njihov jaro,šta je po srijedi.
Šta će?
Krenu tražiti onu dvojicu.
Nema ih nigdje.
Posumnjaju da bi moglo i da bude istinito.
Mincija niko nije vidio.
Krenu tražiti Čebu.
Pravo pred stan.
Pozvone.
Ništa.
Pokucaju na vrata.
Opet ništa.
Krenu jače lupati po vratima,kad sa druge strane poznaju Ćebin glas:

-Ko je?
–Milicija!

-Ama ko?
–Dvojica milicionera!

-Šta hoćete?
-Da malo popričamo!

-Pa popričajte, šta mene budite.

Osmjehnuše se i zaključiše da je motor otišo nekom drugom linijom.

Naš straiji Mujaga je kasnije otišo u saobračajce.
Obučavo i mlađe kolege.
Vodio ih sa sobom u patrolu.
Dopadne ga jednom Halčo ,Džambegov.
Jako kreno sa radom na rodnom kraju.
Mujo ga uvodio u poso.
Naredba bila da se obrati pažnja na teške kamione i privatne prevoznike.

Kontrolišući tako,Halćo zaustavi Miliju Krsmana.
Pregleda kamion i papire i upita:
-Milija,šta imaš od zimske opreme?
–Imam duge gaće i gunj. Odgovori Milija ,sav ozbiljan.

-Ma pusti ga.Lahko je sa vakim.
Kako sa hrsuzima, ko što je onaj Hapac što drži kafić.

Mujo se volio šaliti i na svoj račun.
Širokogrud bio. Moro jednom pričekati svoju hanumu kod gradskog obdaništa.
Naišla neka, jako pridošla gospođa, u naš kraj, i upita Muju:

-Izvinite,da li i vi čekate djete?
–Ma jok, ovo je od pive.

Ona gospođa ode sva izgubljena, a naš ti Mujo prokomentarisa dobar bi komandir bila.
Klikera.
Dajdža je završio u politici.
Tek onda je vidio,gdje je pendrek trebo raditi prekovremeno.
Danas ima i četvrta policija.Sudska.
I zaštitari pride.
A gdje je puno baba,djeca su napredna.

Nakon Željine pobjede nad Šerifom,
jula 2011.godine
Aci Tagor 1414

[Aci Tagor 1414]

in reply to: Price iz sehare #36818

H I T N A

Na haber kutiji javljaju da je temeratura četrdeset dva u hladu. Na asfaltu pedeset. Gadno. Kažu da će u džehenemu biti još gore. Bolje vjerovati, nego provjeravati. Krenuh niz Drinsku, u pravcu onog zelenog nadvožnjaka. Moro ići. Taman što sam učinio par koraka, prenu me jako zavijanje sirene. Pogledam. Hitna.

Sjetih se upozorenja ljekara, da je doba moždanih i srčanih udara. Vrijeme damli .Poslije onako poganog rata,

to za ovaj narod postalo haman i normalno. Oguglo ,a i saživio se sa tim. Nisam ljudski ni sto koraka, kad opet onaj

jezivi zvuk. Druga profura niz ulicu u pravcu Buća potoka.

Zamislih se.

Bi mi nekako žao naroda, a i onog osoblja u hitnoj.

Bore se sa Džebrailom?

Ko će prije.

Tako mu nekako dođe.

Hodajući onim zelenim nadvožnjakom, prolomi se opet.

Drukčiji pisak.

Lokomotiva.

Što ti je temperatura.

Sve vri.

I ovi veliki gradovi.

Ko u mravinjcu.

Ama, čini mi se da je u onoj našoj plahoj, nekako bilo durkčije.

Ili mi se samo činilo.

Pojaviše mi se slike naših junaka u ovom humanom poslu.

Osman, Hasan, Ćazim , a kasnije i onaj Ratko.

Ljudi,čiji svaki dan na poslu je i borba za nečiji život.

Valja njima ostati u vinklu.

A, ovi naši su još i veseljaci bili.

Šala im je bila hobi.

Odmarala ih.

Prenosili je i nama.

Pričo mi jednom Fale, da se zadesio kod „Slatkog“ za šankom, a odmah do njega za stolom, da je sjedio

njegov babo Osman, sa nekom ekipom.

“Znalo ga je zapasti da sjedi ponekad sa našim intelektualcima.

Sa onim učevnim.

On ih je trpio, iako su mu bili podosadni.

Okrenut leđima, opustih uho i prisluškivah razgovor, a preko oka nadgledah situaciju.

-Znaš, nije lako.

Ovo ti je vrijeme miroljubive aktivne koegzistencije.

Mudruje starom onaj jedantek svršeni školarac.

-Valja obaviti ove reogranizacije, sistematizacije, klasifikacije i izdati publikacije.

Tupi starom sekretar. Mahnu onu jednu ispred sebe i namršti se. Na priču.

-Mi moramo drugovi primjeniti inovativnu percepciju u koegzistenciji.

Kazuje pomoćnik direktora.

Šiljili su sa onim stranim izrazima, a starog to tangiralo.

Izvinu se, nakašlja i krenu prema toaletu. Nit otići, a niti ostati.

Skužim i pred njega: -Stari, kako ide sijelo?

-Fale sine,otkud ti!

Kako?

SKRMZ i opet SKRMZ.I odmahnu rukom.“

Smijali smo se.

Priča naših „učevnih“ ljudi, koji su se utrkivali, ko će više upotrijebiti onih ni njima znanih

izraza, je kod našeg finog čoje Osme lijepo prevedena, SKRMZ.

U jutarnjim satima u petak, pozva Ćazima direktor dr.Nihad i zamoli ga da nekog čiču sa Borika odveze

na preglede u regionalni centar u Foči.

-Odvedi ga i dr.Azizu, da ga pregleda. Usput, vodi računa o njemu, priglup je i nepismen.

Vidi kako ćeš?

-Dobro.

Nije mi prvi. Biće valjano, ko i do sada.

Uze uputnice od doktora ,spodbi ispod ruke onog čiču i u hitnu.

Usput su nako,o svemu pomalo.

Čim je stigo na prijemno, one sestrice uzeše papirologiju i čiču, al zamoliše Ćazima da se nađe pri ruci.Vrijeme godišnjih odmora. Nahoda ga čiča od doktora do doktora i na kraju završiše kod dr.Aziza ,koji napisa zbirni nalaz.

Sav srajban ufati čilagera i fraknu ga na cic svoje hitne.

Pravac Rogatica.

Malo su šutili i prebirali događaje tog dana u svojim glavama, kad će čiča:

– Kuku, šta sve iksana neće zadesiti!

-Jah, život nije šala ljudino.

-Ma čini mi se ,kad bi se ponovo rađo, bolje bi mi bilo da budem konj.

-E, nemereš vala dvaput biti isto.

Izbaci iz sebe nasikirani Ćazim.

To nedeljno dežurstvo su imali dr.Suad Ajanović, nekoliko sestara i Hasan Zec.

Naš Zeko.Nakon uobičajene kahve, Zeko kaza doktoru da će do garaža da malo pregleda kola.

Nedelja im se učinila tiha i bez gužve.

Doktor ga zamoli da i njegov auto malo pogleda. Prihvati Zeko i ode u krug bolnice.

Sa druge strane, preko parka, od apoteke išla je nova profesorica Nevenka Savić. Razboljela se ,a tek došla da radi u naš kraj.

Sve joj novo i o svemu mora da pita.Tako prilazeći našem Zeki, snishodljivim glasom progovori:

-Molim Vas gospodine, rade li sestrice?

-Rade.

-A gdje se daju injekcije nedeljom?

-Ja kolko znam u guzicu, ko i ostalim danima.

I ode prema garažama.

Osta Nevenka zbunjena, sa mislima u glavi:“Gdje sam ovo došla“?

Došla u grad pametnih, vrijednih i veselih ljudi,

I nagrade su dobijali za svoj rad.

Danas je nešto drugo.

Promijenilo se sve.

I naš dobri Ćazim ,sada je hadži Kjazim efendija.

Ma bitno je da je osto dobar insan,

Za onog četvrtog ne znam.

Juli,doba vrelina,2011.godine.

Aci Tagor 1414

[Aci Tagor 1414]

in reply to: Price iz sehare #36833

H I T N A

Na haber kutiji javljaju da je temeratura četrdeset dva u hladu. Na asfaltu pedeset. Gadno. Kažu da će u džehenemu biti još gore. Bolje vjerovati, nego provjeravati. Krenuh niz Drinsku, u pravcu onog zelenog nadvožnjaka. Moro ići. Taman što sam učinio par koraka, prenu me jako zavijanje sirene. Pogledam. Hitna.

Sjetih se upozorenja ljekara, da je doba moždanih i srčanih udara. Vrijeme damli .Poslije onako poganog rata,

to za ovaj narod postalo haman i normalno. Oguglo ,a i saživio se sa tim. Nisam ljudski ni sto koraka, kad opet onaj

jezivi zvuk. Druga profura niz ulicu u pravcu Buća potoka.

Zamislih se.

Bi mi nekako žao naroda, a i onog osoblja u hitnoj.

Bore se sa Džebrailom?

Ko će prije.

Tako mu nekako dođe.

Hodajući onim zelenim nadvožnjakom, prolomi se opet.

Drukčiji pisak.

Lokomotiva.

Što ti je temperatura.

Sve vri.

I ovi veliki gradovi.

Ko u mravinjcu.

Ama, čini mi se da je u onoj našoj plahoj, nekako bilo durkčije.

Ili mi se samo činilo.

Pojaviše mi se slike naših junaka u ovom humanom poslu.

Osman, Hasan, Ćazim , a kasnije i onaj Ratko.

Ljudi,čiji svaki dan na poslu je i borba za nečiji život.

Valja njima ostati u vinklu.

A, ovi naši su još i veseljaci bili.

Šala im je bila hobi.

Odmarala ih.

Prenosili je i nama.

Pričo mi jednom Fale, da se zadesio kod „Slatkog“ za šankom, a odmah do njega za stolom, da je sjedio

njegov babo Osman, sa nekom ekipom.

“Znalo ga je zapasti da sjedi ponekad sa našim intelektualcima.

Sa onim učevnim.

On ih je trpio, iako su mu bili podosadni.

Okrenut leđima, opustih uho i prisluškivah razgovor, a preko oka nadgledah situaciju.

-Znaš, nije lako.

Ovo ti je vrijeme miroljubive aktivne koegzistencije.

Mudruje starom onaj jedantek svršeni školarac.

-Valja obaviti ove reogranizacije, sistematizacije, klasifikacije i izdati publikacije.

Tupi starom sekretar. Mahnu onu jednu ispred sebe i namršti se. Na priču.

-Mi moramo drugovi primjeniti inovativnu percepciju u koegzistenciji.

Kazuje pomoćnik direktora.

Šiljili su sa onim stranim izrazima, a starog to tangiralo.

Izvinu se, nakašlja i krenu prema toaletu. Nit otići, a niti ostati.

Skužim i pred njega: -Stari, kako ide sijelo?

-Fale sine,otkud ti!

Kako?

SKRMZ i opet SKRMZ.I odmahnu rukom.“

Smijali smo se.

Priča naših „učevnih“ ljudi, koji su se utrkivali, ko će više upotrijebiti onih ni njima znanih

izraza, je kod našeg finog čoje Osme lijepo prevedena, SKRMZ.

U jutarnjim satima u petak, pozva Ćazima direktor dr.Nihad i zamoli ga da nekog čiču sa Borika odveze

na preglede u regionalni centar u Foči.

-Odvedi ga i dr.Azizu, da ga pregleda. Usput, vodi računa o njemu, priglup je i nepismen.

Vidi kako ćeš?

-Dobro.

Nije mi prvi. Biće valjano, ko i do sada.

Uze uputnice od doktora ,spodbi ispod ruke onog čiču i u hitnu.

Usput su nako,o svemu pomalo.

Čim je stigo na prijemno, one sestrice uzeše papirologiju i čiču, al zamoliše Ćazima da se nađe pri ruci.Vrijeme godišnjih odmora. Nahoda ga čiča od doktora do doktora i na kraju završiše kod dr.Aziza ,koji napisa zbirni nalaz.

Sav srajban ufati čilagera i fraknu ga na cic svoje hitne.

Pravac Rogatica.

Malo su šutili i prebirali događaje tog dana u svojim glavama, kad će čiča:

– Kuku, šta sve iksana neće zadesiti!

-Jah, život nije šala ljudino.

-Ma čini mi se ,kad bi se ponovo rađo, bolje bi mi bilo da budem konj.

-E, nemereš vala dvaput biti isto.

Izbaci iz sebe nasikirani Ćazim.

To nedeljno dežurstvo su imali dr.Suad Ajanović, nekoliko sestara i Hasan Zec.

Naš Zeko.Nakon uobičajene kahve, Zeko kaza doktoru da će do garaža da malo pregleda kola.

Nedelja im se učinila tiha i bez gužve.

Doktor ga zamoli da i njegov auto malo pogleda. Prihvati Zeko i ode u krug bolnice.

Sa druge strane, preko parka, od apoteke išla je nova profesorica Nevenka Savić. Razboljela se ,a tek došla da radi u naš kraj.

Sve joj novo i o svemu mora da pita.Tako prilazeći našem Zeki, snishodljivim glasom progovori:

-Molim Vas gospodine, rade li sestrice?

-Rade.

-A gdje se daju injekcije nedeljom?

-Ja kolko znam u guzicu, ko i ostalim danima.

I ode prema garažama.

Osta Nevenka zbunjena, sa mislima u glavi:“Gdje sam ovo došla“?

Došla u grad pametnih, vrijednih i veselih ljudi,

I nagrade su dobijali za svoj rad.

Danas je nešto drugo.

Promijenilo se sve.

I naš dobri Ćazim ,sada je hadži Kjazim efendija.

Ma bitno je da je osto dobar insan,

Za onog četvrtog ne znam.

Juli,doba vrelina,2011.godine.

Aci Tagor 1414

[Author]

Posts