Nešto u toj priči nije štimalo jer je meni izgledalo da se psi čuju mnogo dalje. Zato sam pozvao Sabriju da odemo do Neđine kuće (zaseok Godimilja) i da probamo bliže prići. On je pristao pa smo polahko krenuli. Prošli smo pored Neđina bunara pa putem prema Kutezeru. Odgovaralo nam je što je put bio zarastao u smreku pa nas niko nije mogao primijetiti. Sišli smo u jednu vrtaču i iz nje se počeli polahko od drveta do drveta penjati prema Zečici. Odjednom, otprilike deset metara od nas, pukla je mina. Umirili smo se i čekali. Sabriju je počela da hvata panika i vratili smo se istim putem. Tu smo sreli Merdana i Begu koji su pošli prema nama misleći da smo mi aktivirali minu. Moje mišljenje je bilo da je životinja, najvjerovatnije srna koju smo mi preplašili, aktivirala minu. To sam saopštio njima i rekao sam da mislim da tamo nema nikoga, pa sam predložio Merdanu da probamo ponovo. Pristao je mada je bio malo iznerviran događajima koje je izazvala eksplozija mine.
Krenuli smo istim putem. Stopu po stopu došli smo do mjesta odakle smo se Sabrija i ja vratili. Bila je mrtva tišina. Skinuli smo dvije potezne mine i došli smo na obronak šume. Nepunih deset metara od nas bila je četnička bajta. Bila je tvrdo skovana od balvana i dasaka. Vrata su bila otvorena i ništa se nije micalo. Kraj bajte je prolazio novonapravljeni put koji je povezivao čitavu liniju. Preko puta je bilo malo nogometno igralište, pa obronci Zečice. Pretrčali smo put, zatim igralište i ušli u Zečicu. Rekao sam da se moramo vratiti po ostale, što smo i uradili i svi smo se oko pet sati prebacili u Zečicu. Kad je pao mrak sišli smo do Živaljevića i krenuli preko Boričkog polja. Te večeri smo malo bržim tempom preko Šetića, Junoca i Osova ušli u Kladu, a nisam siguran da se to brdo baš tako zove.
Bili smo mokri od visoke trave koju smo gazili preko Osovskog polja. Od gustog žbunja nismo mogli dalje, pa smo tako dočekali jutro. Malo sam zaspao i opet su mi u san došli žena Mestrefa i sin Rasim. Rano ujutru smo krenuli dalje. Trebao nam je čitav dan da pređemo preko Tmornog dola do Strmca. Svuda oko nas Srbi su sređivali ljetinu i nisu gledali šta je njihovo, a šta nije. Na Strmcu smo malo večerali a odatle smo imali dobar pogled prema Rogatici. Iako nisam mogao vidjeti našu kuću, Rogatica mi se učinila prelijepom. Neobično je vidjeti grad obasjan svjetlom. Kad smo se odmorili, krenuli smo dalje. Za nepunih pola sata došli smo do Šarana i tu smo riješili da prespavamo. Dogovorili smo se da neizmjenično stražarimo, da nas ne bi iznenadili.
Nastavice se