Ranjenika Ramiza na putu prema Srebrenici zarobili su četnici
Srijeda, 14. juni 1995. godina
Sinoć sam obaviješten da su doktori u ratnoj bolnici u Žepi jučer amputirali ranjenu nogu Musi Nuhanoviću. Danas smo ga posjetili. Išao sam sa Samirom i Idrizom. Rana je navodno bila i previše teška, mada se radilo samo o prostrelnoj rani mitraljeskog zrna, ali se noga nije mogla spasiti jer je infekcija već bila uzela maha. Musa je ipak ostao u životu, mada osakaćen zauvijek, ali ipak živ. Od ranjenika Ramiza, kojeg su bili ponijeli u Srebrenicu, ni traga, ni glasa. Četnici su ga zarobili živog i da mu je dragi Allah na pomoći. Njegove šanse su nažalost nikakve. Pokazalo se to mnogo puta do sada. Musa je ostao iza nas u bolnici i provest će još neko vrijeme dok rane ne zarastu. Važno je da se i pored rane i svega što je preživio osjeća ipak zdravo, ali sa jakim bolovima. Ne daj Bože nikom. Mustafa mi je ispričao kako se sve dešavalo i ja sam to zabilježio ovako:
Dana, 30. maja 1995. godine dobio sam naredbu od komandanta Avde Palića da trebam sa svojom četom odnijeti ranjenog Ramiza Paraganliju, zvanog Pero, u Srebrenicu. Usput mi je rekao da ima i neko pismo za doktora Benu Kulovca, koji se nalazio u Srebrenici, te da mu to trebam ponijeti. Osim toga Avdo mi je rekao da ima i povjerljive papire za komandu divizije, te neke šifre za vezu. Narednog dana uspio sam obezbijediti svojih devetnaest vojnika. Dobio sam šest vojnih policajaca i obećano mi je dosta vojnika iz Lučanske čete, sa dogovorom da se okupimo 1. juna 1995. godine na Vukoljinu Stanu u šest ujutro. Toga jutra, 1. juna, dobili smo nekoliko momaka, puno više od obećanih iz Lučanske čete, te smo krenuli oko šest i trideset pravcem Stublića. Pošto nas je bilo malo odlučili smo da idemo cestom. Mislili smo da nećemo biti baš toliko uočljivi. Ako bismo išli Sušicom, kud i kamo je dalje. Imali smo malo problema sa barikadama, koje su bile minirane, na dionici puta kod Stublića. Stigli smo do Bogodola, gdje je bila raskrsnica puteva za Đile i Podravanje.
Tu smo zastali, na samom rubu šume, a trebali smo preći podugačak proplanak. Poslao sam dvojicu u izvidnicu, te šest vojnih policajaca koji su prošli bez problema. Mi smo se malo odmorili i krenuli u koloni po dva da pređemo proplanak. Ja sam bio ispred kolone oko desetak metara u trenutku kad smo došli na sredinu proplanka i kad je počelo da puca. Zalegao sam na zemlju dok je pucalo i u tom trenutku sam vidio trojicu koji su spustili Ramiza na tlo, a zaklonili se za neke trnove. Ostali su isto tako našli sebi prinudne zaklone i počeo je pravi obračun. Ravno ispred nas, na oko sedamdeset metara, osamdeset-četvorka je tukla po nama, a sa naše lijeve strane nas je tukla pedeset-trojka i plus automatske puške. Bilo je teško procijeniti sa koliko njih imamo posla, pa smo neselektivnom paljbom, uzvraćali žestoko. U trenutku kad sam se prebacio do prve trojice mojih, gdje je Ramiz ležao, kad sam probao da ga privučem u zaklon osjetio sam pogodak u lijevo stopalo. Noga mi je počela da trni i osjetio sam jake bolove dok sam gledao skoro raznijetu čizmu. Primijetio sam da nam se približavaju i rekao sam ovoj trojici da se povuku nazad dok još mogu, a sa mnom šta bude.
Dokumente sam odmah dobro maskirao, zarovio u zemlju, dok mi je hiljadu misli jurilo glavom. Zamalo se nisam ubio, ali nisam mogao dići pušku na samog sebe. A ako me uhvate i saznaju da sam komandir manevarske čete, onda je još gore. Zasuo sam četnike jakom vatrom naređujući mojima da se povlače dok ih još štitim. Momci nisu odustajali. Primijetio sam da svi ne uzvraćamo, jer mislio sam da su i ostali u neprilikama, a malo nas je uzvraćalo na vatru. Odlučio sam da četnike sačekam i onda što mogu više da ih povaljam dok mene ne dotuku. Druge nije bilo. Ako ih ima dvadesetak, nemamo šansi obzirom da su neki moji već u rasulu ili su pobijeni.
Nakratko je prestalo pucanje. Mene su izvukli dublje, a njih trojica su pokušali izvući Ramiza, što nije išlo. Četnici su vrebali i zaprečnom vatrom između šume i Ramiza nisu dali prići. Momci su probali još pet-šest puta, ali uzalud. Četnici su ostali pri tome da se neće pomaći i dozvoliti nam da se mi dočepamo Ramiza. Nismo mogli rizikovati dva ili više života, mada je Ramiz naš i bio je možda naknadno teže ranjen, jer se nije javljao, a možda je i mrtav. Mene su iznijeli duboko u šumu gdje smo se našli sa ostatkom grupe koja je imala dvojicu ranjenih. Malo kasnije kad su nas izvukli na sigurnije mjesto (Hadži-begov bunar), u Sušici, saznali smo da su još dvojica ranjena u drugoj grupi. Jedini kome znam ime je Himzo Džebo. Dvojica su iz Luke i jedan momak iz Srebrenice. Sve nas ranjene su ponijeli na Vukoljin Stan, a druga grupa se vratila da ponovo proba izvući Ramiza, u čemu nisu uspjeli, što saznajem kasnije. Na Vukoljinu Stanu su me previli i odvezli kamionom do ambulante u Žepi. Doktor Nijaz Štitkovac je probao da očisti ranu i u tome je nastojao dvanaest dana, a tada je gangrena uhvatila ranu i oko prsta. Trinaesti dan je došao doktor Beno iz Srebrenice, pregledao ranu i konstantovao da se mora odsjeći pola stopala, s ciljem sprečavanja dalje infekcije. Toga 13. juna 1995. godine ostao sam bez dijela tijela. Da smo bar spasili Ramiza bilo bi mi mnogo lakše, ali nije se moglo ništa bolje uraditi. U ambulanti sam bio do 25. juna 1995. godine kad sam izašao kući na štakama.
Komandir Manevarske čete, Mustafa Nuhanović
Nastavice se