U putu dok su me vozili prema Han-Pijesku, rekli su mi da će mi presuditi za sva vremena šumar Milan Kavaza. Nikad čuo za njega. Vozili smo se dugo i zastali smo pred nekom prodavnicom. Skinuli su mi povez sa očiju, ali i dalje nisam poznavao teren. Tu je čekala grupa četnika. Pozvali su tog Milana Kavaza govoreći mu da je žrtva stigla, pokazujući na mene. Naredio mi je da idem ispred njega i skrenuo me u neki šumski put sa asfalta. Nosio je uperen pištolj i govorio mi da požurim još u dubinu šume. Najednom sam čuo da je tresnuo o zemlju pošto se bio okliznuo. Okrenuo sam se i vidio da se sa velikom mukom pridiže i razgleda gdje mu je pištolj. Nisam ništa drugo pomislio osim da bježim. Potrčao sam koliko sam mogao, a u tom trenutku kako mi se učinilo, i pored toga što sam bio zgažen, bio sam brži nego ikad. Mile se bio podigao i počeo pucati za mnom kad sam ja već bio odmakao duboko u šumu.
Nakon lutanja, u kome sam se uspio odvezati, cijeli taj dan i noć sam bio oko Han-Pijeska. Drugi dan ispod samog grada, na putu prema Žepi, pošto sam išao cestom, uhvatila me milicija iz Han-Pijeska. Rekao sam im da me je sokolačka policija dovezla do Han-Pijeska i da su me uputili prema Žepi, a da sam išao iz Sarajeva. Naravno, slagao sam im. To mi je jedino preostalo da bih se mogao izvući. Kako sam i očekivao, nisu povjerovali, počeli su da vrte radiostanice da bi stupili sa sokolačkom milicijom u kontakt. Poslije pola sata njihovih pokušaja da stupe u kontakt, nisu uspjeli, nego su mi rekli da ako su me oni pustili, pustit će me i oni, skrenuvši mi pažnju da isključivo idem cestom prema Žepi. Pomislio sam da je dragi Allah konačno i meni pritekao u pomoć. Nastavio sam cestom gdje sam, nedaleko odatle, udario na barikade, na kojima su me ponovo dočekali sa uperenim puškama. Rekao sam im da me milicija pustila. I oni su pozvali patrolu, a ja sam mogao čuti:
-Pusti ga slobodno, neka ide!
Mojoj sreći nije bilo kraja. Neposredno pored barikada sustigao me četnik i rekao mi:
-Ja sam Miodrag Borovina. Ako te iko do Žepe od Srba zaustavi, reci da sam te ja poslao i nema problema. Pozdravi mi doktora Benu Kulovca, mog školskog druga i evo ti dvije kutije cigara. Pričaj da postoje i dobri Srbi!
Odatle sam ostavio još jednu noć u putu, da bih naredni dan, navečer, stigao u Ljubomišlje. Nije niko mogao da povjeruje mojoj priči, ali kad sam se skinuo, nije bilo boje tijela. Izgledao sam kao poliven plavim i crnim mastilom. Prepukla koža, rane. Ispričah ti sve. Istina je. Mnogi ne povjerovaše mojim riječima nikad. Izgleda malo nemoguće, pa se i ja dosta puta pitam da li je to bilo moguće. Jeste burazeru, istina je, pa ti ako hoćeš vjeruj, a ja se ne bojim i ne libim se ničega da ispričam jer sam nevina žrtva, koja nikad do groba neće zaboraviti ni oprostiti. Namučih ja tebe, ali nemoj da ti je mrsko. Neka zna narod širom svijeta, kad to već pišeš. Davno bilo, ne ponovilo se!»
Nastavice se