CRGE I MRGE
[i]
U obdaništu je od vaspitačice dobio nadimak Cakan i nosio ga sve do četrnaeste kada se iz izbjeglištva u razred vratio Mrge. Kao da se nisu ni razdvjali, iznova su bili nerazdvojni. Nakon nekoliko mjeseci stari nadimak koji je nosio sasvim prirodno, kao osmjeh, izgubio se. Svi su ga počeli zvati Crge.
Mrge se baš i nije dopadao Crgetovoj nani.
– Neozbiljan je, nekako prost, inostranstvo kvari ljude, sublesasto se smije. Što ne nađe nekog ozbiljnog i pametnog nebi li i na tebe nešto dobro nakalemio? – gunđala je.
– Znam da to nije pravi razlog nego što me navukao na ribolov – prkosno je dobacio Crge..
– Pašče jedno, dobro me znaš. Ma šta vam rade jadne ribe da ih ubijate?
– Ne ubijamo ih, nano. To je sport.
– Koji sport? Ko da ja ne znam šta je sport. Lopta.
– Ne, ne, to nije ubijanje nego nadmudrivanje. Dajemo im šansu da odaberu hoće li zagristi ili ne.
– Ma nemoj. Mudro ti je to.
– A mudro je što se ti sladiš ribama iz ribnjaka.
– To je nešto drugo. Nisu žive.
– Žive su sve dok me ne pošalješ da ih kupim. Tada čiko zabaci onu mrežicu i gotovo. Nemaju ni izbora ni šanse.
– Ne pametuj mi, čuješ li.
Mrge je osjećao da ga nana baš ne voli i pokušavao joj se dodvoriti. Kad je jedne nedjelje došao po Crgeta, donio joj je tople čarape pletene od čiste vune.
– Da se ne prehladite, nano.
– Baš si našao kad da mi ovo doneseš. U sred ljeta. Nisam ti ja, dijete, još đuturum.
– Nisam ni mislio da ste stari. Vi ste meni ono baš kul.
– Šta?
– Mislim super.
– A šta ti je to?
– Ko bomba ste.
– Džukelo jedna, ja ti ko bomba. Sram da te bude. Znaš li ti koliko su belaja bombe donijele?
– Nisam mislio na pravu bombu. Znate da mi je tatu ubila. Mislio sam da se dobro držite.
– Ubila je i Crgetovog. Đe ti je obraz da meni govoriš da sam ko bomba?
– Nas dvojica smo ko braća rođena. Ako njega volim, normalno je da volim i vas.
Nani oči zasuzile.
– Samo se vi volite i pazite. Kako ti je mati?
– Mama je lošić.
– Šta?
– Mislim, ono nikad nije baš super,… mislim dobro. Pravi starčić.
– Opet ti budalesaš. Ni ja nisam starčić, a ti tako ružne riječi govoriš za svoju mamu.
– Samo sam se šalio.
– Kako god bila, samo nek je imaš. Crgetova se, otkad je u onoj Ameriki, skoro i ne javlja. Baško da je i nema.
Od toga dana nanin odnos prema Mrgetu se promijenio. Dočekivala ga je s osmjehom, kolačem, voćkom, mahala obojici dok su zamicali iza vrbika.
Jednog jutra poranili i nana i Crge. Nakon doručka nana je u ruksak spremala uštipke, sir, sokove, Crge pripremao štap i ostali pribor za pecanje. Oboje su završili posao, a Mrgeta nema pa nema. Onda je zazvonio telefon. Crge je gotovo potrčao, javio se, slušao pola minute pa tresnuo slušalicu i stisnutom šakom mahnuo uvis glasno kazavši:
– Šit!
– Šta ćeš šit? – upitala je nana.
– Vražiju mater, eto šta – ljutito je odgovorio.
– Pazi šta govoriš dok si u ovoj kući. A sad mi kaži šta ćeš šit?
– Ma, bona nano, mi tako kažemo, kako da ti objasnim, kad nešto pođe kako ne treba.
– A šta je to pošlo kako ne treba? Je li to bio Mrge?
– Nije. Njegova mama. Javila mi je da ne čekam Mrgeta. Njemu je došao Edžel.
Nana je samo nemoćno klonula sasvim problijedivši i boreći se za dah.
– Nano, koji je sad tebi vrag? Jesi li dobro?
– Ma đe ću, jadan ne bio, biti dobro? Sačuvaj nas dragi Bože zla časa. Siroto dijete. I to je tebi šit? Imaš li imalo duše?
– Ne kontam.
– Ne kontaš ti, Boga mi, ama baš ništa. Ako je tebi edžel samo šit, šta ja više imam pričati s tobom?
– Opet ne kontam.
– Znaš li ti uopšte šta je edžel? To ti je, dijete drago, smrtni čas. Makar znam da je smrt bliža od jake za vratom, ne mogu vjerovati da je bila tako blizu Mrgetu.
Crge je zagrcnuo od smijeha. Uhvatio se rukama za stomak, oči su mu zasuzile od silnog smijeha.
– E, nano moja, varaš se ovaj put. Edžel je Mrgetov rođak. Preziva se Edželović pa je dobio takav nadimak.
Nana ga je gledala pogledom u kome su se miješali ljutnja i radost.
– E, djeco, djeco, dok ja vas u pamet, vi ćete mene iz pameti.
Nura Bazdulj Hubijar