Dragoje Paunovic – Spiro je osudjen na 20 godina zatvora i time je dokazan i potvrdjen njegov zlocin.
Deset godina poslije zavrsetka rata su dole navedeni svjedoci odbrane stali u odbranu zlocina i zlocinca. Ovim svojim cinom oni su ponovo pucali u vec ubijene ljude i time pokazali da se ne razlikuju od optuzenog.
Obratite posebno paznju na izjave svjedoka o uzrocima pocetka rata u Rogatici. Lazi koje su svakim danom sve ociglednije jos jednom pokazuju da istinu ne prihvataju samo oni kojima je zlocin „normalan kodeks ponasanja“.
[color=#0000FF]Izvođenje dokaza Odbrane
Glavni pretres: 22. mart 2006.
Iuzveštaj: Almir Đozo, IDC, Regionalni tim za praćenje nacionalnih suđenja za ratne zločine
Direktno ispitivanje svedoka Mileta Ujića
Na pitanje branioca optuženog da ispriča šta zna o događaju i optuženom, svedok se najpre predstavio, rekavši da je tokom 1992. bio načelnik vojnog odseka u Rogatici. Prema njegovom mišljenju do poremećaja odnosa u Rogatici došlo je krajem juna 1991, kada se Muslimani nisu odazvali pozivu na mobilizaciju JNA, već su pristupili «Zelenim beretkama» i «Patriotskoj ligi» kao paravojnim formacijama. „Ekstremisti su na brzinu preuzeli stvar u svoje ruke“, a nakon ubistva srpskog vojnika Draženka Mihajlovića, u aprilu 1992, su započeli sukobi. U Rogatici su sve ustanove podeljene po nacionalnoj osnovi, veliki broj građana sa obe strane se iselio i mnoge kuće su zapaljene. Naglasio je da je stanovništvo putem megafona pozvano u srednjoškolski centar u Rogatici, „radi sigurnosti i sprečavanja nasilja“. On je dva puta odlazio tamo, kako bi posetio prijatelje. Nakon toga, bilo mu je zabranjeno da dolazi. Istakao je da se ljudi koji su bili smešteni u srednjoškolskom centru nisu žalili na uslove. Svedok je o streljanju civila na Duljevcu saznao istog dana ili sutradan po izvršenju zločina. Pokušao je da sazna nešto više, ali mu je načelnik policije rekao „da ne pita puno, jer bi mogao loše proći“. Optuženog poznaje kao Špiru, a tek kasnije je saznao njegovo pravo ime. U tom periodu optuženi je po njegovim rečima bio u seoskoj straži.
Direktno ispitivanje svedoka Gorana Kozića
Ovaj svedok je rekao da su „incidenti“ u gradu počeli u aprilu 1992, kada je ubijen Srbin Draženko Mihajlović. On je optuženog upoznao na Izborinama. Optuženi je na sebi imao civilnu košulju, vojničke pantalone, čizme i pušku M-48. U nastavku svedočenja, Kozić je napomenuo da je srpska vojska sredinom avgusta 1992. zauzela selo Borač i kotu Jarčen. Razlog za tu akciju je bio taj što su Muslimani pre toga zauzeli to selo i pobili neke civile. Optuženi Paunović je nakon te akcije, kada ga je svedok video, imao tufer na glavi. Govoreći o predmetu optužnice i streljanju 24 bošnjačka civila na Duljevcu, svedok je naglasio da je za taj događaj čuo tek u septembru, na Radiju BiH. „ O tom događaju se malo, gotovo nikako nije pričalo na našoj strani“, rekao je na kraju Kozić.
Direktno ispitivanje svedoka Zorana Bojevića
Svedok je bio policijski rezervista u selu Kozići. Držali su straže. Njegov brat je poginuo na kućnom pragu. On je optuženog Špiru upoznao u Izborinama. Po njegovom sećanju, optuženi je došao u februaru i dobio je zaduženja kao i ostali. Sredinom avgusta 1992. došao je čovek iz vojne policije i odredio četvoro mlađih ljudi, među kojima su bili svedok i optuženi, da se priključe grupi od 60 ljudi radi osvajanja kote Jarčen i sela Borač“. Njihova grupa, u kojoj su bili svedok i optuženi, brojala je 15 ljudi i imala je pomoćnu ulogu. „Napali smo u popodnevnim satima i došlo je do razmene vatre. Špiro je pri tome ranjen u predelu glave, a ja u nogu i evakuisani smo u ambulantu od strane meštana.“ Svedok je napomenuo da je prvo optuženom ukazana lekarska pomoć i da misli da je „nemoguće da se on (Špiro) nakon saniranja povrede vratio na položaj“. Po svedokovim rečima, optuženi je ostao sa njim do večernjih sati. U ambulanti ih je bilo 4-5. Pošto je svedokova povreda bila ozbiljnija, on je prebačen u Rogaticu zajedno sa Duškom Šticom. Potom je otišao na Zlatibor, a kad se vratio čuo je za streljanje 24 bošnjačka civila na Duljevcu – Jarčen. On misli da su civili ubijeni posle akcije.
Direktno ispitivanje svedoka Miroslava Obradovića
Kada je počeo rat svedok je živeo u selu Trnovo, opština Rogatica. Prvi sukob je počeo u zaseoku Vodice, kad su Srbe napale bošnjačke snage. Njegova tri rođaka su ubijena, a on je ranjen. Pored toga, kuća mu je spaljena, a imovina opljačkana. Svedok je optuženog Špiru upoznao u selu Izborine. Jednom prilikom, došao je čovek iz vojne policije i zatražio da 4-5 ljudi krene na Jarčen. Otišli su svedok, Zoran Bojević, Duško Štica i optuženi Špiro. On je video kad su tokom akcije ranjeni optuženi, Bojević i Duško Štica. Po njegovim rečima, optuženi je ranjen među prvima. Na kraju, svedok je istakao da tokom akcije nije video bošnjačke civile koji su kasnije streljani. Tek u septembru 1992. čuo je šta se desilo.
Komentar posmatrača:
Svedoci Odbrane, Bojević i Obradović, su osporavali navode optužnice, navodeći da je optuženi prilikom napada na kotu Jarčen ranjen, te da nije naredio i učestvovao u izvršenju zločina. Svedok Bojević je tvrdio da j bio ranjen, kao i optuženi, i da su obojica bili zbrinuti u ambulanti u isto vreme..
Direktno ispitivanje svedoka Duška Štice
Svedok je izbegao u Izborine, gde je upoznao optuženog Paunovića. Zajedno su učestvovali u akciji na koti Jarčen, i tom prilikom, prema rečima svedoka, ranjeni su optuženi i Bojević, a potom i sam svedok. On se povukao do najbliže ambulante u Mokrom lugu. Tamo je zatekao optuženog, koji je imao povredu na potiljku. Nakon toga su svedok i Bojević prebačeni u Rogaticu, dok je optuženi ostao u Mokrom lugu. Svedok je za streljanje bošnjačkih civila na Duljevcu saznao u drugoj polovini septembra 1992, preko radija.
Direktno ispitivanje svedokinje Vesne Behlilović
Svedokinja, inače kuma optuženog Paunovića,istakla je da optuženog poznaje od 1975. iz Zenice, da je optuženi dobar čovek i da „ne veruje da je on to mogao da uradi“, da se optuženi pre rata družio sa prvim komšijama Muslimanima i da je bio svestran čovek.[/color]