Kroz izvodjenje dokaza tuzilastva u optuzbi protiv Dragoja Paunovica – Spire mozete se upoznati sa mnogim sudbinama ljudi koji su bili zatvoreni u rogatickim logorima. Ovim izvodjenjem dokaza potvrdjeno je strijeljanje Bosnjaka na Duljevcu poslije akcije u kojoj su Bosnjaci koristeni kao zivi zid u napadu na polozaje Armije BiH.
Prezivjeli svjedoci iznose sudbine ljudi koji su tom prilikom strijeljani.
[color=#0000FF]Izvodjenje dokaza tuzilastva:
Glavni pretres: 6. decembar 2005.
Izveštaj: Mirza Huseinović, IDC, Regionalni tim za praćenje domaćih suđenja za ratne zločine
Direktno ispitivanje svedoka Age Kapo
Na pitanje tužioca da opiše šta se događalo nakon što je svedok sa grupom civila napustio svoje selo u avgustu 1992. svedok je ispričao da je grupu, njih 13, zarobila srpska vojska kod Sokoca i da su ih srpski vojnici kombijem odvezli u ”Rasadnik”, gde su bili zatvoreni pet dana. Petog dana su ih manjim autobusom odvezli na Duljevac, sa izgovorom da nešto moraju raditi. Međutim, tamo su ih dočekali srpski vojnici, vezali ih i postavili ih kao živi štit prema snagama Armije BiH. Tako su proveli dva sata.Tom prilikom ranjena su dva čoveka. Kada su se vratili na Duljevac, svedok je čuo kako jedan srpski vojnik doziva Špiru (optuženog). Optuženi je potom naredio jednom srpskom vojniku da strelja zatočene civile. Tom prilikom ubijeno je 24 ljudi, a tri su preživela streljanje, među kojima i svedok.
Unakrsno ispiitivanje svedoka Age Kapo
Prilikom ispitivanja od strane branioca optuženog svedok je rekao da je bilo 12 vojnika na mestu gde je izvršeno streljanje, ali da on nikoga nije prepoznao jer su svi nosili čarape na glavi. Optuženi Špiro nije bio maskiran. Svedok je video da je optuženi pucao zajedno sa vojnikom kome je naredio da izvrši streljanje.
Direktno ispitivanje svedoka Armina Baždara
Svedok je isprišao da je 1992. živeo u mestu Seljani u opštini Rogatica. On i ostali meštani Bošnjaci su čuli 4. avgusta 1992. da će selo biti napadnuto te su svi otišli u Srednjoškolski centar u Rogatici. U tom sabirnom centru, proveli su izvesno vreme, dok im nije rečeno da treba da idu u ”razmenu”. Veći deo ljudi je transportovan, a svedok je sa poslednjom grupom, manjim autobusom odvežen u “Rasadnik”. Tamo su bili do 15. avgusta 1992, kad je Radislav Ljubinac (Pjano) došao i obavestio ih da treba da nameste neki stan. Pred kraj posla, Pjano je ostavio četvoricu zatočenih da nastave sa radom, a ostale, njih oko 27, je odveo minibusom na Duljevac, gde su ih dočekali oko 50 srpskih vojnika, od kojih su neki imali žute poveze. Neko im je naredio da izađu iz autobusa, a vojnici su im potom vezali ruke. Nakon toga, vojnici su uzimali po jednog ili dvojicu zatočenih i sa njima isperd sebe išli su prema linijama Armije BiH. Posle izvesnog vremena, kada su se ponovo vratili na Duljevac, optuženi je naredio jednom vojniku da pobije zatočenike, a potom počeo i sam da puca. Metak je svedoka pogodio u levu nadlakticu i on je pao. Nakon toga, čuo je pojedinačne pucnjeve, a jedan metak kojim je ubijen njegov rođak, pogodio ga je u desnu ruku. On se sve vreme pravio da je mrtav. Čuo je kako neko poziva na motorolu i pita ko to tamo puca, a optuženi Paunović odgovara “Špiro puca”. Nakon izvesnog vremena, svedok je ustao i vidio Agu Kapa i još jednog momka koji su preživeli streljanje. Dok je bežao, videla su ga trojica vojnika. Dvojica su počela da pucaju za njim, a treći je potrčao da ga uhvati. Međutim, on je uspeo da pobegne.
Direktno ispitivanje svedokinje Jasmine Delija
Kada je počelo granatiranje Rogatice, ona se sa svojim suprugom i dvoje dece sklonila u srednjoškolski centar, gde je bilo oko 50 ljudi. Nakon čišćenja grada od bošnjačkog stanovništva, “četnici su napravili još jedan logor, Sladaru”, dok su u srednjoškolski centar doveli još 300 Bošnjaka. Svedokinja je sa svojom porodicom bila u logoru sve do 5. avgusta 1992, kada je neko došao i rekao da se žene i deca spreme jer će ići u razmenu. Svi radno sposobni muškarci, među kojima i njen suprug, su zadržani u logoru. U novembru 1992. ona je saznala da su muškarci, među njima i nejn suprug, iz logora najpre korišćeni kao živi štit, a nakon toga pobijeni. Čula je da su žrtvama bile vezane ruke, da im je nakon streljanja pucano u glavu, a da su potom njihovi leševi zapaljeni. Takođeje čula da je optuženi Špiro naredio streljanje i učestvovao u njemu.
Direktno ispitivanje svedoka Zaima Ćatića
Svedokov brat, Midhat, je 9. ili 10 avgusta 1992, u grupi od 20-ak ljudi napustio Rogaticu i preko šuma krenuo za Olovo. Uhapšeni su negde kod Sokolca, a odatle vraćeni u Rogaticu. Tamo su bili zatvoreni do 15. avgusta 1992, kada su pod izgovorom da idu da kupe seno odvedeni prema sangama Armije BiH, korišćeni kao živi štit a potom streljani. Svedok je naveo da je od jednog preživelog svedoka čuo da su zatočenicima bile vezane ruke dok su korišćeni kao živi štit. Svedok je 1995. ili 1996. čuo za nadimak optuženog ”Špiro”. Brata su prepoznalili on i majka po odeći i zubima.
Direktno ispitivanje svedokinje Behije Pašić
Sa mužem Mujom i dvoje dece živela je u selu Borač, opština Rogatica. Kada je počeo rat, otišli su u selo Rakitnicu, da bi potom pobegli u šumu i krenuli prema selu Kozadre. Na tom putu, Srbi su ih granatirali i ranili oba deteta. Tom prilikom ona i ostali Bošnjaci koji su izbegli u šumu su zarobljeni. Ona je potom prebačena u Rogaticu, gde su je zatvorili u srednjoškolski centar, a potom odveli u razmenu. Njen suprug Mujo Pašić je ostao u Rakitnici, gde je i zarobljen. Od Alije Isakovića saznala je da su zatočeni muškarci jednog dana odvedeni i streljani. Ona je od Isakovića čula za nadimak optuženog “Špiro”, dok je ime optuženog čula od Muhameda Heća. Prisustvovala je identifikaciji svog supruga, koga je prepoznala po zubima.
Direktno ispitivanje svedoka SinanaTanković
Svedok je o sudbini svog oca Mustafe saznao od prijatelja i ljudi koji su preživeli zločin. Njegovi roditelji su zarobljeni u Rogatici 23. jula 1992.i odvedeli u srednjoškolski centar, gde su bili zatvoreni sa ostalim Bošnjacima sve do 5. avgusta 1992. Njegova majka je tada razmenjena, a otac, koji je imao 61 godinu je ostao u grupi muškaraca. Svedok je od Muniba Miftića saznao da su muškarce, nakon toga svakodnevno tukli i terali da obavljaju fizičke poslove. Te ljude su srpski vojnici 15. avgusta 1992. odveli na Duljevac, koristili ih kao živi štit, a potom streljali. Njegov otac nije odmah ubijen i kad se podigao i rekao ”Mene niste ubili, molim vas ubijte i mene” , optuženi Paunović je pucao u njega. Na pitanje tužioca da li zna zašto je ubijen njegov otac, svedok je odgovorio ”Iz samo jednog razloga, a to je zato što je bio Bošnjak.” On je oca identifikovao po vilici i zlatnom satu, koji je nađen kod njega kada je ekshumiran.
Direktno ispitivanje svedokaPurka Šefika
Svedok je živeo u Rogatici sa ženom i dvoje dece. On je 14. avgusta 1992. godine zatvoren u srednjoškolski centar. Idućeg dana, 15. avgusta 1992. godine, kad je počinjen zločin na Duljevcu, u srednjoškolski centar su automobilom “golf” došli Miće Andrića, gde su ga maltretirali vojnici, koji su se vratili sa Duljevca. Posle toga su ga vratili u srednjoškolski centar u Rogaticu. Svedok je zaključio da su zatočenici koji su odvedeni na Duljevac, pre toga bili smešteni u „Rasadniku.“
Direktno ispitivanje svedokinje Mevlide Zimić
Njena sestra Almasa Hodžić je poginula prilikom bega iz sela Kozadre, kada su ih srpske snage granatirale. Njen sin, Elvir Hodžić je potom uhvaćen na Sokolcu i vraćen u Rogaticu, gde su ga zatvorili u srednjoškolski centar. Od Muhameda Heća je saznala da je njen sestrić Elvir ubijen zajedno sa grupom bošnjačkih civila, koja je odvedena na Duljevac. Telo njenog sestrića još uvek nije pronađeno..
Direktno ispitivanje svedoka Alije Isaković
Svedok i njegov sin Faruk uhapšeni su 9. juna 1992, kao i brojni drugi bošnjački civili. i zatvoreni u srednjoškolski centar. Žene i deca iz srednjoškolskog centra su 5. avgusta 1992. prebačeni za Sarajevo, dok su muškarci prebačeni u zatvor “Rasadnik”, koji je obezbeđivala civilna policija. Dana 15. avgusta 1992. godine, srpski vojnici su pokupili većinu zatvorenika sa izgovorom da idu kupiti seno, dok je svedok ostao u zatvoru. Kad je shvatio da se zatvorenici, među kojima je bio i njegov sin, nisu vratili u uobičajeno vreme, počeo je da se raspituje šta se desilo. Dobio je odgovor da su otišli za Borike, da popravljaju cestu. On je tek 1993. saznao da mu je sin, koji je tad imao 20 godina, streljan na Duljevcu. Od nekih ljudi je čuo da je osoba sa nadimkom Špiro naredila streljanje.
Direktno ispitivanje sudskog veštak dr. Hamza Žujo
Naveo je podatke iz svog nalaza, da je smrt žrtava ovog zločina nastupila nasilnim putem ”uzrokovanim dejstvom vatrenog oružja”. On je rukovodio ekshumacijom, kada su ekshumirane a potom identifikovane žrtve za čije se streljanje tereti optuženi: Ćatić Edisa, Kazić Sulejman, Hodžić Eldin, Kapo Asim, Hošić Mujo, Pašić Mesud, Ćatić Mevludin, Isaković Faruk, Omeragić Šukrija, Šetić Fuad, Kazić Nedžad, Jašarević Hamdija, Čatić Midhat, Jašarević Husein, Ćatić Vahidin, Delija Mehmed, Tanković Mustafa, Jašarević Sulejman, Solak Osman, Kazić Fuad, Kurčehaić Besim, Halilović Halil, Salihić Zajko i Pašić Derviš.
Direktno ispitivanje svedoka Amora Mašovića
Predsednik državne Komisije za nestala lica izneo je da je na području opštine Rogatica u periodu od 1992. do 1995. nestalo 553 osobe, od kojih 98% Bošnjaka. Od 1998. pronađeno je i ekshumirano 337 osoba iz sedam masovnih i 136 pojedinačnih grobnica. Svedok je izneo da je u slučaju ljudi streljanih na Duljevcu, preživeli svedok pokazao mesto gde se to desilo. Ekshumacija je trajala od 15. do 17. septembra 1998.
Direktno ispitivanje zaštićenog svedoka A
Zaštićeni svedok A je svedočio iz posebne prostorije, a slika i ton u sudnici su bili modifikovani. Na početku rata on je živeo sa porodicom u jednom selu na području opštine Rogatica. Kada su 2. avgusta 1992. Srbi granatirali njegovo selo, oko 23 meštana među kojima je bio i on, pobegli su u obližnju šumu. Na putu su naišli na zasedu srpske vojske, koja ih je zarobila i odvela u mesto Žljeb. Odatle su odvedeni na Sokolac, da bi sa Sokolca bili prebačeni u Rogaticu. Dana 10. avgusta 1992, njih 13 muškaraca je odvedeno u “Rasadnik”, gde su bili zatvoreni pet dana. Tamo je ukupno bilo 35 zarobljenika, a upravnik zatvora je bio Nada Rajak, Mile Đerić i još jedan vojnik. Svedok je mislio da ih vode negde da rade. Međutim, oni su makadamskim putem došli do mesta gde je bilo 10 do 15 srpskih vojnika. Jedan vojnik je odmah rekao da ih sve treba pobiti, ali je optuženi odgovorio da on o tome odlučuje. Vojnici su ih vezali i potom poveli ka nekom sokaku. Kad je počela pucnjava iz pravca snaga Armije BiH, ranjen je Hamdija Jašarević. Vojnici su ostale zarobljenike naterali da idu dalje prema koti Jačen i tada je ranjen Mustafa Tanković.
Kad su se vratili, dočekao ih je optuženi Špiro sa dva vojnika i pitao koliko ih je ranjeno. Jedan od zatočenih je rekao trojica, na šta je optuženi odgovorio da kod njega ima puno više ranjenih. Nakon toga, optuženi je rekao vojniku koji je stajao sa strane da pobije zatočene. Mirsad Čatić, koji je imao samo 15 godina, zamolio je optuženog da ga poštedi, ali ovaj na to nije obračao pažnju, već je sa dvojicom vojnika počeo da puca po zatočenima. Svedok je naveo da je u stroju za streljanje bilo 27 zatočenih, a da su trojica preživela streljanje. Svedok je kasnije saznao da je optuženi Špiro pre rata živio u Zenici.[/color]