EMINA
SINOĆ KAD SE VRAĆAH IZ TOPLA HAMAMA,
PROĐOH POKRAJ BAŠĆE STAROGA IMAMA.
KAD TAMO U BAŠČI, U HLADU JASMINA
S IBRIKOM U RUCI, STAJAŠE EMINA.
JA JOJ NAZVAH SELAM, JEST TAKO MI DINA,
NEĆE NI DA ČUJE LIJEPA EMINA.
VEĆ U SREBREN IBRIK ZAHVATILA VODE,
PA NIZ BAŠČU DŽULE ZALIJEVATI ODE.
S GRANA VJETAR DUHNU PA NIZ PLEĆI PUSTE
RASPLETE JOJ ONE PLETENICE GUSTE.
ZAMIRISA KOSA, K’O ZUMBULI PLAVI,
A MENI SE KRENU BUHURET U GLAVI.
ZAMAL’ NE POSRNUH, MOJEGA MI DINA,
A MENI NE DOĐE LIJEPA EMINA.
SAMO ME JE JEDNOM POGLEDALA MRKO,
AL’ NE HAJE ALČAK ŠTO ZA NJOME CRKO.
PO BAŠČI SE ŠEĆE, A PLEĆIMA KREĆE,
NI HODŽIN MI ZAPIS NIŠTA POMOĆ NEĆE.
JA KAKVA JE PUSTA, MOGA MI IMAMA,
STID JE NE BI BILO DA JE KOD SULTANA.
UMRO STARI PJESNIK, UMRLA EMINA,
OSTALA JE PUSTA BAŠČA OD JASMINA.
SALOMLJEN JE IBRIK, UVELO JE CVIJEĆE,
PJESMA O EMINI NIKAD UMRIJET’ NEĆE.