Evo jedne lijepe i poučne priče. Svi bi se trebali pridržavati a oni koji to nerade onda zapitati kada je pročitaju. Priča ovako glasi.
Čovjek je pozivao svog poznanika u džamiju. Bio je petak i odjekivao je džumanski ezan.“Pođi sa mnom u džamiju.“ reče mu. “Petak je, trebamo klanjati džumu. “ “Ti znaš da ja ne idem u džamiju “, reće mu poznanik. “Znam, ali baš me interesuje koji je razlog?“ “Šta ja znam“, reće.“Možda malo utiče okolina, a i svakako izbjegavam da mi se pegla na pantalonama ne pokvari prilikom saginjanja u namazu.“
Čovjek se nasmija. Rece:“Vjerovatno se šališ. Zar zbog toga odustaješ od odlaska u džamiju?““Potpuno sam ozbiljan“;odgovori mu poznanik.“Znaš da mnogo vodim računa o odjeći i da mnogo volim zelenu odjeću.“I zaista je bilo tako. Čisto i lijepo bi se nosio, a na sebi bi uvijek imao nešto od zelene odjeće koja je bila ispeglana. “Dobro“ ,rekoh.
“Da li si ikad išao u džamiju?“ “Dok sam bio dijete išao bih ponekad sa dedom, ali tada nisam mislio na pantalone, no sada čisto sumnjam da bih otišao.“ Čovjek je bio razočaran i poražen zbog ovog što je čuo. Pokajao se što je uopšte započinjao razgovor. Medutim, dva mjeseca kasnije, čovjek je čuo da mu je poznanik, ipak, došao u džamiju, te odmah ode tamo. Uistinu, poznanik je bio u džamiji, ispred svih poredanih safova i opet na sebi imade zeleno odjelo. Čovjek mu se polako približi i tihim glasom ga upita: “Rekao si da nećeš doći u džamiju?“ Poznanik mu ništa ne odgovori. Ležao je na tabutu prekriven zelenim prekrivaćem, pripremljen za dženazu