–
Niko ne zna kad su i za koga su, u davnim vremenima ove brvnarice, ove vodenice nalik na ptice , ove mlinice na vodi Plivi kod Jajca pocele da melju. Mljele i mljele, pa se od okretanja svojih kamenova i kola umorile i stale. Nema vise u njima vodenicara, ni kantara, ni samara na konju, do san nekakav drevni, onaj kojim sanjaju samo vodenice kad prestaju da melju, kad im po tavanu pauci mreze ispletu. Liče na ptice nekakve ogromne, koje su odnekud doletjele, tu na vodu Plivu pale i tu i ostale. Noge su im tanke i mokre. Kad im te nožice oslabe, kad im se krovovi provale, kad se od vjetrova i snjegova navedu da padnu, ljudi dodju i isprave ih, poprave ih, ozdrave ih, pa se čini da su vjecne kao sto je vjecna i Pliva koja ispod njih i pokraj njih šumi i žubori šapćući im: “Spavajte, sanjajte, vi jedine, vi jedinstvene vodenice na svijetu!
( Ćamil Sijarić, Muzeji pod otvorenim nebom: Jajce )
