Anonymous
Taj trenutak koristim bacam se na pod,i kao pacov sam se zastekao,pokusavajuci cudo napraviti da me ne uhvate.Svi su vec izasli,a onda i mozda jos jedna greska,dolazi moj babo i kaze meni,hajde izadji ovi su iz Rogatice,naravno i dalje naivno razmisljajuci,tako sto je on posten,da i oni nama nece nista uraditi.Naravno izlazim nerado,rondajuci u sebi jer mene tu nebi nasli.Izlazim napolje,prvog kojeg sam vidio nisam ga poznavao,bio je mladji i bio je smracen ko tama,a na glavi je imao crni sesir bez ikakvih oznaka.Uperenih pusaka u nas,tu prepoznadoh i Motiku Slavisu onog fudbalera kovrdjave kose.Zamotan mu lakat zelenim zavojem,i prica nam kako mu neki stariji covjek bacio bombu pod noge,pa ga malo zakacilo.Nastao je neki kosmar,jer su svi htjeli u tom trenutku nesto reci,necim se opravdati,neki su i plakali,pomazuci zbunjivali su i nas ostale koji smo bili ionako van sebe,puni straha.Moja tetka podje nesto reci onom crnom smracenom,a on je onako drsko in grubo odgurnu, i rece bjezi od mene negrli me ni rodjena majka.Mina pomaze i place spominje Bucu rahmetli,bilo je strasno i napeto,jer takvo ponasanje od nas je bilo sigurno produkt straha koji nas je razarao.Ali onda…Twin Peaks