Odlomak priče – Jesti kamenje
——————————————————————————–
JESTI KAMENJE je priča Vojčeka Tokmana o bosanskim muslimankama koje 2003, osam godina posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, i dalje obilaze masovne grobnice koje se otkopavaju po Bosni, u nadi da će među identifikovanim kostima pronaći svoje davno nestale muževe i sinove.
Knjigu je sa poljskog vešto prevela Antonia Lojd-Džons, a čini je niz kratkih i bolnih poglavlja u kojima bezimeni narator predstavlja ove žene, daje kratki pregled ratnih događanja u njihovim varošima i selima, a onda ih pušta da same govore.
Kao i mnogi drugi muslimani u Bosni, i ove žene su u proleće 1992. bile zatečene događajima. Njihovi prijatelji Srbi, drugovi iz osnovne i srednje škole, poznanici iz kafića, krenuli su od kuće do kuće, izvodili ljude i na mestu ih ubijali, ili ih odvodili da se više nikada ne vrate. Otimali su im novac, nakit, televizore, traktore, alat, pa čak i posuđe. Gradili su logore u kojima su držani bogati ljudi i zarobljeni vojnici. Zatvorenike su tukli čuvari i lokalni Srbi, koji su dolazili u logor, birali zatvorenika i onda sa njim radili šta god im je volja. Dolazili su noću i silovali žene. Palili su džamije i sela i jako se razbesneli kada su se muslimani naoružali i krenuli da se svete. Sve su to radili nekažnjeno, sigurni da ih pravda nikada neće stići.
Neverovatnom brzinom, za svega par meseci, bosansko društvo se pretvorilo u živi pakao. Sada znamo da su nasilje podsticali srpski nacionalisti iz Bosne i Beograda, kao deo nakaznog projekta konačnog razdvajanja dveju pomešanih etničkih zajednica. Ono što i dalje ne razumem je zašto su Srbi iz tih gradova i sela tako lako pristajali da čine zlo. Zlostavljanje nemoćnih izgleda ima privlačnost droge. Ljudi se navuku, a onda se čude zašto treba da odgovaraju za svoje postupke. Srbi koje Tokman sreće nemaju da kažu mnogo toga. Žene se žale, a muškarci se kriju iza njih i ćute, u strahu da će ih neka preživela žrtva prepoznati i prijaviti Haškom sudu. Ti ljudi i dalje veruju u laži svojih vođa i još uvek, uprkos svim dokazima, žive u uverenju da su oni najveće žrtve rata.
Oni se ne suočavaju sa surovom realnošću ekshumacija. Poljska forenzičarka Eva Klonovski govori o svom iskustvu iskopavanja dečije masovne grobnice kod Prijedora:
Svejedno mi je da li ekshumiram dete ili starca. Kosti su kosti. Jedina razlika je u tome što su dečije kosti sitnije i trošnije od kostiju odraslih. Kada sam naišla na sitne kosti, znala sam da su dečije. To sam i očekivala. Pored njih je bila igračka – figurica Supermena. Trebalo je da je stavim u odvojenu plastičnu kesu. Nisam mogla. Držala sam figuricu u ruci, a otac deteta je stajao iznad mene. Nisam više mogla da izdržim. Bila sam na ivici plača. Ubeđivala sam sebe: „Eva, ovo neko mora da uradi. Kosti su kosti. Ovo je igračka koja je nađena pored nekih kostiju. Moraš da je staviš u kesu i nastaviš da radiš.“