–
Šuma, more, svjetlost,
kameni kućerak.
Sve zgaslo u vidu.
Sve, sad, ovaj miris sto ga žedj bora
iz podzemnih jezera,
srče u ovaj opoj u kome se žmiri.
Ali tog da vidim, i oči otvorih
Tog što odjednom unebi me tanko.
Nigdje ga.
I tražim po zapamćenoj flori
al` samo lebdi miris.
A on, i s njim neznanko.
Možda je zasp`o
k`o sneni lopoči i miriše iz sna.
U lopoču stvorih oči. Ne.
Razmičem travu
i onu po stijeni.
Gle, zar postoji,
karanfil divlji sitan,
nebesni u travi,
no bor u nebu titan.
Zatečeni gledamo se
Ja, i stih nerodjeni.
Skender Kulenović