Moje đačko doba u Sarajevu 9. dio
Drugo upozorenje vaspitača
Džeparoši
Drugo upozorenje vaspitača bilo je «Čuvajte se džeparoša u tramvaju», a prvo je bilo «Čuvajte se lokalnih bandi u Ulici Porodice Foht.»
Naravno to je nama bio znak da odemo i vozimo se tramvajima i uvjerimo se zašto je bitno ovo upozorenje vaspitača.
Sarajavski tramvaji koji su tada vozili su bili češke proizvodnje u početku koliko se sjećam bila je ona kao samouplata, baciš lovu na neki automat a šofer samo pritisne dugme i ta sića upada unutra. To se nije pokazalo efikasno pa su ubacili automate za poništavanje karti…
I od tada su po gradskom saobraćaju poćeli da rade revizori, koji su bili ovlašćeni da kontrolišu karte.
Oni što su se švercali držali bi se bliže izlaznim vratima.
Po tramvajima se vozilo dosta penzionera bez ikakvog cilja ne znajući šta će sa svojim vremenom. Često bi uzeli nepoznatog prvog do sebe i prepričavali im svoje živote. I tako bi okreatali runde i runde sa svojim mjesečnim kartama.
Mlađa raja bi čitala novine, knjige ili bi gledala kroz prozor ili pak uspostavljala nova poznanstva i kontakte. Domaćice bi rondale kako svaki dan nešta poskupljuje, te da se više nemere durat.
Pošto se povećao broj putnika u tramvajima, tako je i rastao broj bunarđija po tramvajima. Nepogrešivo bi namirisali žrtvu i sa zadivljujućom vještinom ”operisali”.
Mi učenici nismo imali baš pretjerano novca da bi ga ”gubili” po tramvajima, pa smo se dobro pazili pošto smo upozoreni na ovu opasnost. Bunarđije su bile toliko dobro ispraksirane, da ih je bilo teško uhvatiti na djelu.
Da su odradili dobro posao ukazivao je samo jauk onoga koji je nakon izvjesnog vremena zagalamio: Ukardoše mi novčanik. Lopovi!!!
A oni su već daleko sabirali koliko je taj nastradali imao novca u novčaniku…
Bilo je i nekih anegdota vezano za upozorenje vaspitača: Čuvajte se džeparoša.
Jedan naš jaran našao stari novčanik, napunio ga papirima i onako ga stavio da mu viri iz zadnjeg džepa. Onako se malo nageo da se vidi novčanik i čekao je džeparoša da mu ga uzme. Mi se valjali od smijeha, a on sav ozbiljan nas ušutkavao jer mu kvarimo ”posao”.
Naravno i ako su džeparoši i bili u tramvaju vidjeli su da mi pravimo šprdnju od toga, pa nam jarana nisu ni ”operisali” mada se svojski trudio.
Vožnja tramvajem tada u ta stara vremena je bila mnogo više od obične vožnje, bio je to doživljaj jer film je bio skoro uvijek isti ali su glumci uvijek bili različiti.
Nastaviće se…