Cetvrtog oktobra u zoru u selo Satorovice iznenada upada cetnicka ceta Obrena Kosorica. Mi im nismo pruzili otpor, pa su mene svezali i pohvatali oko 15 ljudi – mojih najboljih saradnika, a zatim nas odveli do jedne velike rupe na streljanje. Tamo su nas maltretirali trazeci da im predamo oruzje. Mi smo odugovlacili sa priznanjima, pa je jedan po jedan priznavao, a oni ga sa patrolom slali da donese puske. Na taj nacin smo se nadali da ce nam stici pomoc od neke partizanske jedinice, pogtovu sto su neki nasi ljudi uspjeli da pobjegnu iz sela. I zaista, Adil Mulaosmanovic i Asim Hodzic su uspjeli da u selu Okruglom pronadju Radomira Neskovica, komandira cete Sjemeckog_bataljona, koji se odmah odazvao molbi da dodje u pomoc Satorovicima. Njih trojica su stigla do mjesta gdje su nas cetnici cuvali i energicnom intervencijom Radomira Neskovica mi smo bili pusteni, uzeli nase oruzje i vratili se u selo. Cim su nas cetnici vidjeli naoruzane zajedno sa Radomirom Neskovicem, oni su zurno napustili selo. Dok su bili u selu, pljackali su, vise ljudi su tukli, ali nikog nisu ubili. Odnijeli su nam nekoliko pusaka, nesto municije i bombi. Ovo je bila kriticna situacija za nase selo. Teskom mukom smo uspijeli da zadrzimo ljude u selu da ne pobjegnu ustasama u Rogaticu.
Sestog oktobra, poslije pokolja koji su ustase izvrsile u srpskim selima Klisuri i Kocarimu, jedna veca grupa cetnika dosla je u Sjemecki bataljon da pobije Camila, Rasima i Ragiba Dzindu i Salku Durmisevica. Komandant Sjemeckog bataljona Nikola Prodanovic i ostali drugovi iz staba uspjeli su da ih na vrijeme sklone, ali su ih iste veceri uputili da se jave Cici na Romaniji, jer nisu mogli dalje ostati u Sjemeckom bataljonu, na ciju teritoriju su dosle cetnicke bande.
Nocu izmedu 6. i 7. oktobra Camil i Rasim Dzindo i ja odrzali smo sastanak u Camilovoj kuci i donijeli odluku da iste veceri ja idem na Romaniju, a da Camil i Rasim sutradan sa jednom grupom boraca iz nasih sela dodju za mnom. Tako su 7. oktobra u Podromaniju stigli: Camil i Rasim Dzindo i Sejfo Durmisevic iz sela Okruglo, te Asim i Osman Hodzic i Mehmed Konakovic iz sela Satorovica. Ja sam ih sacekao u Podromaniji, pa smo svi skupa otisli u Bijele Vode, gdje smo se javili drugu Cici, kornandantu Romanijskog odreda. Drugovi iz Staba odreda su nas vrlo srdacno primili.
Odlucili su da Camil Dzindo i ja tu ostanemo radi prihvata ostalih Muslimana iz nasih sela, Rasim Dzindo da ide na duznost ljekara u jedan bataljon, a da Asim i Osman Hodzic, Sejfo Durmisevic i Mehmed Konakovic idu u cetu Djure Djukica. Ta ceta je drzala polozaj na brdu Lucevnik na Ravnoj Romaniji. Medjutim, drugi dan se u toj ceti dogodio ozbiljan incident sa ovim nasim mladicima. Dok su borci poslije rucka lezali i odmarali se u sumi, pukla je puska i dva borca su ranjena. Jedna grupa boraca iz cete, na celu sa komandirom, odmah je opkolila i razoruzala cetiri novodosla Muslimana, psujuci ih i govoreci da su oni opalili metak. Ali, ubrzo je stigao komandant bataljona, postrojio cetu i pregledom oruzja ustanovio da je jedan borac Srbin nehotice opalio metak. Posto je toga dana ta ceta isla u pretres sume, gdje je primijecena neka ustaska patrola, to je povratkom iz akcije ovaj borac zaboravio da zakoci pusku, metnuo je na zemlju, stavio na nju torbicu kao jastuk i legao da spava. Obarac je zakacio za nesto i puska je opalila, tako da on nije ni znao da je metak opalio. Iako se stvar brzo razjasnila, ovo je ostavilo vrlo mucan utisak u ceti. Mladici Muslimani su traizli da ih premjeste u drugu cetu, ali to im nije dozvoljeno.
(nastavice se)