Fahro je poginuo
Crni Vrh je u decembru mjesecu ’92.godine bio meta stalnih napada cetnika i mjesto pravog herojstva nasih sezdesetak boraca koji su ga branili iz jednog uskog okruzenja, naizgled bezizlazne situacije, ali za borce bataljona “Cole” koje je predvodio Fahro Racic, onaj isti Fahro, koji je prve metke ispucao za Bajram 11.06.92. iz Plistina gadjajudi cetnike na Kosi pored mog rodnog sela Drokana.
Fahro je napredovao jako brzo i u oktobru vec je vodio cetu iz Kostica koja je bila problematicna u pogledu discipline. Ustrojio je tu jedincu, izvodio sa njom i odbrambena i napadacka dejstva da bi, zeleci da bude u svom kraju, trazio odlazak za Crni Vrh sto sam mu i udovoljio. Sjecam se njegove radosti kada je zarobio prvu osamdesetcetvorku “sijac
————————————————
smrti,” 16.10.92. na Meremislju, kao i dana kada smo pred agresiju cesto igrali fudbal u istoj ekipi, pa igre bilijara po cijelu noc kod njegovog rodjaka Smaje. Prvih dana pooctka agresije u Visegradu, bijase moj kurir i brzo mu dosadi. Od mene je skoro trazio da pokusam pronaci naocare jer je one koje je imao unistio potpuno. Nekoliko puta ih je lijepio pa ih vise ne moze koristiti. U Gorazdu je bilo obecanja i na kraju je receno da ce naruciti da se donesu iz Sarajeva. Kada sam Fahri saopcio da treba da stignu iz Sarajeva, on se nasmijao i rekao: ipak ja moram traziti cetnika sa mojom dioptrijom, ostali me ne zanimaju.” Imao je smisla za salu i bio je vrlo duhovit kada je raspolozen, a rijetko kada nije bio dobro raspolozen. 12.12.1992. godine od granate, u jednom zestokom udaru cetnika na Crnom Vrhu je poginuo izlazeci prema cetnicima. Njegovom pogibijom izgubili smo velikog borca, starjesinu, komandira i buduceg komandanta, borca koji je brze napredovao od svlh. Autoritetom i hrabroscu bio je nenadmasan.
lznesen je kroz cetnicke linije preko Kopita i ukopan u Medjedji. Nije dobio cak ni naocale koje je toliko zelio. Poslednje brilijantne rezultate i izvjestaj je posalo sa D.Lijeske, bio je nezadrziv, ali nas uspjeh nije bio poptun zbog pogibije Hece, Bekte, Bezdroba i ostalih. Ovaj gubitak mi je tesko pao, ali sam skupio snage gledajuci gorcinu lica njegovih i mojih saboraca u toku njegove dzenaze. U njihovim licima vidjeh sve misli tako jasno, da se upitah, da li je to san i odakle ta moc? Svi su zeljeli osvetu. Te zelje sam se pribojavao, jer i ta osveta je morala ici po razumu i komandi, viteski, a radi spasa naroda Bosne, a ne radi zadovoljavanja licnog osjecaja.Upravo u ovom kontekstu govorih na dzenazi, mada mi bi jako tesko. Ne zaplakah.
Nastavice se