Pomoc Gorazdu
Osim kontakta s Gorazdem, Opcinskim stabom TO Gorazde i komandama jedinica, vrlo rijetko se radio-vezom, preko jednog veoma starog radio-uredjaja, moglo dobiti Sarajevo. Te kontakte su ostvarivali u pocetku, uz dosta improvizacija i mastovitosti, Samir Hasanbegovic i njegov brat Velija. Razgovore sa predstavnicima civilnih vlasti uglavnom je vodio Mehmed Trtkovic, a ti kontakti su bili podstreci, veliki motiv i nada da cemo uskoro lakse komunicirati i dobijati naredjenja.
Ovih julskih dana Gorazde je do sada najzesce napadnuto. Putem Radio Sarajeva, culi smo da je u Gorazdu pakao, da oko cetrdeset cetnickih tenkova napada Gorazde i javnu naredbu nacelnika Staba TO Republike Bosne i Hercegovine, Sefera Halilovica, da se sve jedinice koje se mogu borbeno probiti do Gorazda, pokrenu u pravcu Gorazda.
To je prva naredba koju sam cuo izrecenu putem medija. Slusajuci naredbu osjetio sam tezinu situacije u Gorazdu i ona mi je pomalo licila na vapaj, a iskreno sam ocekivao da ce se po toj naredbi pokrenuti nekoliko hiljada boraca iz cijele Bosne. Naredbu sam cuo prvi put 09.07.1992.godine u Crnom Vrhu, u razgovoru sa komandantom Staba TO, Mehmedom Trtkovicem. Zakljucili smo da treba pomoci i poslati jednu jedinicu u pomoc gorazdanskim braniocima. Predlozio sam da ja odaberem jedinicu i da podjem sa njom u Gorazde. Mehmed to nije odobrio do kraja, smatrao je da ja moram biti na vrucem bojistu Crnog Vrha. Razmisljajuci o tome, racunao sam da cetnici nece napasti dok napadaju intenzivno Gorazde i skupio jedinicu jacine jedne cete, oko osamdeset boraca, podijelio zadatke potcinjenim, prijavio Stabu odlazak i u noci II/12.07.1992.godine sa odabranim borcima, usao u Gorazde, tiho, uz male probleme i nekoliko prekida u koloni prilikom ulaska u grad. Smjestaj i prihvat smo imali u zgradi SUP-a Gorazde. Prihvaceni smo doista toplo, ali se u toku dana nismo mogli pomjeriti iz zgrade. Vec naredne noci sam otisao na prijem zadataka u Stab TO gdje su dolazili oficiri iz brigada, clanovi Staba kao i clanovi Ratnog predsjednistva Gorazda. Mnoge nisam poznavao, a nakratko su svi dolazili primati zadatke, predlagati rjesenja, preuzimati MTS i odlazili. Zadatak sam dobio od majora Husnije Hrapa, komandanta Staba TO Gorazde.Nas zadatak je bio osloboditi Bucje, zarobiti cetnike i MTS koji posjeduju. Na karti mi je predocen raspored snaga. Bilo mi je nelogicno da nasi vec dugo drze cetnike u uskom okruzenju te da ih pokusavaju eliminisati jer su velika prepreka u spajanju nasih jedinica i boljem uvezivanju linije odbrane 43.DUB, i u tome ne uspijevaju.
Odlucujuci uticaj za dodjelu ovog zadatka imao je Reko Amir Makedonac, koji je, kao komandant te jedinice, trazio pomoc u rjesavanju
————————————————
ovog zadatka. Naredne veceri je pokrenuta moja jedinica, a cetnici su uporno granatirali grad i pokusavali na svim linijama proci. Cini mi se da su ocekivali da ce zastrasiti nase borce u i oko Gorazda, demonstracijom razorne moci njihove tehnike i ubijanjem svega sto se krece. Na putu prema Trebeskom brdu, u mrkloj noci, iduci lagano korak po korak, Reko mi prisapta:
“Prolazimo ispod Bucja.” Ima li mogucnosti da nas cetnici iznenade?” upitah ga.
“Nema,” govorio je ekavski kao i vecina aktivnih oficira bivse JNA. “Tu su moji u obezbedjenju,” rece kratko. Sa mnom su, u licnom obezbjedjenju, u borbi bili: Ibro Kabaklija zvani Cimbur, Abdulah Sadikovic zvani Sandokan, Tabakovic Abdulah Tajson, Juso Kesmer kao i Dijana Marinova, sanitet – borac. Borci su noc predeverali spavajuci svuda po kucama, stalama i ostalim objektima, uglavnom po tri – cetiri na lezaj, a izmedju, koliko se nagura. Izjutra smo otisli na izvidjanje nedaleko od sela. Nakon dva-tri sata komandantsko-komandirskog izvidjanja smo sjeli i napravili zajednicki plan napada. Odabrali smo varijantu u kojoj ce cetnicima biti pruzena sansa za predaju, a prethodno cemo ih staviti u jos uze okruzenje, prici im sto je blize moguce radi brzog napada sa iznenadjenjem i radi sto manje distance izmedju nasih i njihovih jedinica, tako da njihova artiljerija sa drugih lokaliteta ne moze i ne smije djelovati u toku naseg napada.
Srocili smo zajednicko pismo, a Reko je otisao sa svojim borcima u donju stranu sela da po jednom od hrabrijih civila posalje to pismo cetnicima. Ja sam sa svim borcima i vodicima otisao da vodim napad na selo Bucje i prilikom rastanka Reko mi rece: “Cuvajte se, mi smo to pokusavali dva puta i nije moglo da se odradi.” Ispaljen je slucajno jedan metak u privlacenju selu, ali je nasa pozicija bila dosta dobra. Ispalio ga je Mujo Korac, primjeran borac koga sam poznavao samo sa fudbalskih terena. Njegovog brata Huseina poznavao sam puno bolje, jer smo jedno vrijeme bili najblize komsije, podstanari u Donjoj Crnci. Nije mu trebala kritika, propadao je u zemiju od osjecaja krivice. Srecom, bilo je bez posljedica. Nastavilo se sve po planu i zamisli za izvodjenje napada. Gledao sam borce nakon mojih dopunskih naredjenja komandirima jedinica kako veoma dobro savladuju prepreke i prilaze do samih kuca u kojima su cetnici. Bice to pravi heroji, pomislih.
Vidio sam da cetnici bjeze. Kontakt sa Rekom, nekom starom motorolom, nisam mogao ostvariti. Napad nije ni poceo, a cetnici su nas primijetili uz njihove kuce i bezglavo poceli bjezati. Ponuda za predaju je upailia sa malim zakasnjenjem i Bucje je oslobodjeno. Zarobljena su dvadeset cetiri cetnika i dvadeset cetiri puske i jedan RB te ostalog MTS-a
———————————————-
municije. Sadikovic Abdulah mi je poklonio zarobljeni Valter, njemacki oficirski revolver iz 1938. godine. Rekoh mu da ce mi to biti najdraza uspomena ako prezivim, a on samo rece: “Ako Bog da Insala.”
Ocekivali smo jos nekih zadataka. Ja sam ponudio Stabu u Gorazdu da odradimo jos nesto, ali nismo mogli naci rjesenje za vodice da oslobodimo i Visevice. Bio je to, cini mi se, i tezi zadatak. Sve je bilo nejasno. Stanje i podaci o neprijatelju su bili jako sturi. Moja jedinica je bila i voljna i spremna.
Gorazdu je malo lahnulo. Vritili smo se u Medjedju bez ranjenog borca, a sa dosta MTS-a. Bilo je otvorene kritike ovog poteza, moje odluke da odem sa borcima u pomoc Gorazdu, narodu i borcima, jer kazase nek clanovi Staba: “Ni oni nama ne pomazu, zasto bismo mi njima?’ “A ko su oni a ko mi?” upitah i ne dobih odgovor. Morao sam dodati da su bez slobodnog Gorazda i nase sanse da se odbranimo veoma male, sto im brzo bijase jasno.
Nastavice se