Eto posto svemu ima kraj i moj boravak u Dzibutiju je pri kraju.Spremam se.Vracam se u Francusku.Nije mi lahko.Taman sam se naviko.Naso raju.Medzu Dzibutjancima puno ljudi su mi postali bliski i srdacni.Ali sta cete taki je zivot a narocito pravila Legije.Nemas pravo diskutovati.Kad si vojnik moras samo zacepiti i izvrsavati.Zadnji je dan.Spremam moje stvari.Odoh se oprostiti sa mojom macom.Cekaju nas na stadijonu za pretres .Vojna policija sve pretresa da nebi neki usli u Francusku sa drogom ili sa oruzjem.U Legiji se nikad nezna.Bilo je slucajeva da su neki pokusali u ruksacima prenijeti puno stvari.Legija ih izbacila a oni zavrsise u zatvoru.U mom slucaju na pretresu bijo je samo jedan Turcin.Nadzose mu dva pistolja i jedan kalasnjikov.Ode sa lisicama na rukama.Mi ostali poslije pretresa ulazimo u autobus koji nas vozi na ajrodrom.Prosla je ponoc kad smo se popeli u avijon.Svi su brzo zaspali.Ja nemogu.Opet ona trema.Neizvjesnost.Dze cu sad zavrsiti.Legija je to,neznas sta te ceka.Vrijeme prolazi.Evo i dan svanjuje.Gledam kroz prozor avijona.Vidim neka brda.Javljaju da ce mo uskoro sletiti u Pariz.Kad smo krenuli iz Dzibutija bilo je 28 stepeni.Javljaju da u Parizu ima samo 4.Vec na tu najavu sav sam se najezijo.