Grebak
Dodjoh u priliku prije neki dan da ponovo vidim Zebinu sumu.
Doduse na dvd-u, ali lijepo je bijase pogledati onako oslobodjenu.
Sve je lijepo prikazano.
Nisam ni znao da je poslije oslobodjenja Zebine sume neko to odmah ovjekovjecio i snimio.
Naime javio mi se jedan dobar prijatelj i pito me da li zelim da mi posalje snimak.
Naravno da sam onako iznenadjen to i prihvatio i sad sam i sam u posjedu istog.
Doduse skoro da nema Rogaticana (osim par) na snimku, ali se zato spominju Rogaticani (Pedini momci i momci Pave Brade) nekoliko puta kao oslobodioci.
Pogotovo je lijepo to cuti iz usta velikog komandanta Ferida Buljubasica.
Na snimku se pojavljuje i drugi veliki komandant rahmetli Zaim Imamovic.
Mozda se jednom odlucim da ovdje postavim najvaznije isjecke tog historijskog snimka, ko zna.
I tako vrijeme protice polahko.
Blizi se i kraj januara ratne ’93 godine.
Ponovo sam nasao smiraj dusi, sredio se iznutra i to je onda znak da “ratni nomad” mora ponovo da se pokrene.
Vec danima razmisljam o mojoj majci.
Znam da je trebam ici traziti, da i ona malo odahne i da sazna da sam makar ja ziv i zdrav.
Novi cilj je znaci Visoko, jer kako sam ranije piso, sazno sam da je ona tamo negdje u prognanstvu.
Dalek je put, velika neizvjesnost i opasnost, ali sam o svemu dobro razmislio.
Najvaznije je da sam priseban i da se psihicki dobro osjecam.
Ako nije tako onda postoji opasnost da se u opasnim trenucima uspanicis, pogresno reagujes i onda te nema…..
Dragi Allah mi je pomago do Gorazda, sacuvo me,
pa se nadam da ce tako biti i dalje.
Okupilo nas se to jutro, kako sam kasnije cuo, oko 600 (sest stotina),
koji smo trebali ici za Grebak.
Negdje u blizini novog hotela u Gorazdu, ako se dobro sjecam.
Sve je dobro organizovano i postoje i spiskovi.
Svi ce se ponovo vratiti u Gorazde, osim nas nekolicine.
Vratice se zato sto idu po municiju i hranu.
Po municiju da bi se mogli braniti od nasrtaja krvolocnih cetnika,
koji bez ikakvog razloga granatiraju slobodnu teritoriju Gorazda u koju se sklonio narod iz nekoliko podrinjskih opcina istocne Bosne.
Po hranu da bi makar malo ublazili svakodnevnu glad svojih najmilijih,
djece, starih roditelja……
Potrpali smo se u kamione i krenuli za Zorovice,
odakle se mora ici pjeske Bosanskim vrletima uz stalno granatiranje cetnicke nemani.
U Zorovicima smo se onako smrzli okupili oko vatri,
grijuci se cekali mrak da se krene put Grepka.
Po danu ici je previse riskantno i opasno.
S mrakom smo formirali dugacku kolonu i krenuli.
Slabo ko sta prica a nije ti ni do cega onako promrzlom.
Hodajuci se ipak ugrijes pa je lakse.
Ide i konjicka jedinica.
Treba donijeti sto vise municije i hrane.
Napredujemo polahko ali sigurno.
U drustvu sam sa mojim komsijom Pacetom
Jedne prilike odmaramo i tako tiho pricamo kad me neko upita:
“Teva jesi li to ti” ?
“Jesam”, i prepoznadoh Mirsu sa Holuca.
Heto smo ga zvali.
Na oku mu “tufer”.
Rece mi da je poso na operaciju ociju u Zenicu,
da je i porodica sa njim i da ne vidi skoro nista.
Obecah mu bez razmisljanja da cu ga ja voditi do Grebka.
Obradovo se znajuci me dobro.
To je bila uzasna noc svima nama.
Muke i patnje izgladnjelog naroda, pa jos i poledica i cetnicka granatiranja.
I sad se ponekad pitam kakva je to covjek zivotinja kad moze sve to izdrzati.
Isli smo ja i Heto, isli i padali.
Ustajali pa opet padali, pa ustajali, opet padali, ustajali …..
I ko zna koliko puta tako.
Najgore nam se bijase spustiti niz Kacelj, onako go i zaledjen.
Malo na nogama vise na ledjima dok se ne spustismo u potoke ili tako nesto.
Svuda ostavljene razne torbe i svakakvi zavezljaji.
Jos u Zorovicima smo upozoreni da nista ne diramo jer su dosta toga cetnici minirali.
Jedne druge prilike, tih dana ce izginuti neduzni narod.
Medju poginulim bice i nasi sugradjani Etko Hodzic, mali Vrana i mali Zivojevic.
Da im dragi Allah podari lijepi Dzennet.
Prolazimo kroz selo koje je ranije izgorelo.
Neko govori da nismo vise daleko.
Poslije nekog vremena docekase nas nasi.
dobro nas primise i dadose nam jesti.
Dobismo velike komade bijelog hljeba i sta jos bijase nesjecam se.
Vjerovatno kakva corba jal caj.
Dok se susimo uz vatre poce i svanjavati.
Tu ce narod predaniti i sa mrakom zaprtiti se
i polahko krenuti nazad za Gorazde.
A ja trazim sebi druzinu koja ce za Trnovo i dalje preko Bjelasnice i Igmana.
Svi me cudno gledaju, valjda zato sto javno trazim saputnike.
Niko se ne javlja.
Raspito sam se kod nasih kud treba da idem za Trnovo.
“Samo prati cestu a imaju i tragovi od kamiona”.
Kad sam se dobro najo i spakovo komadinu hljeba u moj ranac,
kreno sam nanize.
Svako malo se okrenem da vidim ide li jos iko.
Domalo primijetim ja dvojicu kako idu za mnom.
Lahnu mi…….