Srebrenica
I otisli smo sutradan gore prema Bratuncu, pa onda desno prema Kamenici (ovaj put Bratunackoj).
Kad smo stigli gore raspitali smo se za mogucnost odlaska za Srebrenicu i uputili su nas dvojici momaka.
Oni su tu takodje cekali prelaz za Srebrenicu i rekli su nam da cekaju da im dodje prijatelj koji ce ih prevesti.
Pito sam mogu li i ja sa njima, medjutim su mi odgovorili da moram pitati treceg kad dodje.
Tako sam i odlucio ali sam ih morao drzati na oku da ne odu bez mene.
Pitali smo u kuci blizu mozemo li nociti u podrumu koji je inace bio otvoreni i mozda nekad sluzio kao garaza.
Zena nas je malo zacudjeno pogledala ali smo dobili dozvolu.
Pitali smo jos da skinemo malo sijena sa stale, sto nam je takodje dozvoljeno, a i dobili smo dva cebeta.
S obzirom da smo imali jos nesto maraka, reko sam Rasidu da kupi kukuruza i da se smjesti kod sestre da prezimi.
Bez obzira njemu nije bilo drago sto se rastajemo.
Brino se za mene.
Par dana kasnije stigo je treci.
Isprico sam mu onako tugaljivo sta me snaslo i sta su mi namjere i pito mogu li sa njima.
Moze, reko mi je i pito me znam li Rejhanu iz Rogatice.
Znam, reko sam. Moja komsinica sa Holuca….
Isprico mi je da je prilikom prelaska za Konjevic polje.zaostala, zalutala i da su je ufatili cetnici i odveli za Milice….
Isti dan smo posli.
Prvo sumarcima dok nismo dosli do potoka, koji je teko negdje sa Milicke strane izmedju dva brda prema Bratunackoj strani.
Tu smo se odmorili i dogovorili.
Nema price, pusenja i panike.
Polahko i nema ostavljanja nikoga u slucaju nevolje.
Dogovoreno.
Isli smo zadugo uz potok i onda smo na jednom mjestu izasli puzeci iz potoka, jedan po jedan prema cesti koju smo morali preci.
Prokopali cetnici cestu kroz sumu da bi imali komunikaciju Milici-Bratunac.
Culi smo ih gore sa desne strane.
Bili su na jednoj krivini gdje im je bila bajta.
Bez panike i polahko pripuzali smo cesti i preletili je jedan po jedan tiho.
Onda opet puzeci gore uz brdo dalje.
Poslije par stotina metara smo vec bili u sumi van pogleda.
Mogli smo malo komotnije da se krecemo, ali smo ipak ostali jako oprezni.
U neko doba udarili smo na nase.
Nisu bili iznenadjeni jer ipak narod hoda tamo-vamo.
Odmorili smo se u jednoj kuci, nesto prezalogajili i krenuli dalje prema Potocarima.
Sad smo isli cestom i nismo morali biti pretjerano oprezni, ali ipak nikad se ne zna.
Pocele su da se pojavljuju prve kuce.
Sablasno.
Nije gorelo, ali puno osteceno. Pola kuca nema crjepova.
Nigdje nikoga. Gadan osjeca,.
Svratili smo kod tetke od naseg vodica koja zivi tu sa unukom, jer nema gdje.
Ona nam je rekla da budemo oprezni jer puca snajper sa jednog hrastovog brda, koje nam je pokazala.
Ja sam odlucio da odmah krenem dalje za Srebrenicu, a oni ce ostati jos neko vrijeme.
Siso sam oprezno izmedju kuca dole do glavne ceste.
Preletio je i opet uz neki potok gore prema industrijskoj zoni.
Kad sam zamako onda sam kreno normalno cestom.
Poznat mi je kraj, jer sam dolazio u par navrata poslovno u zadnje dvije godine pred rat.
Prepoznavao sam tvornice koje su bile devastirane silnim pogocima granata.
Uskoro sam bio na ulazu u Srebrenicu.
A Srebrenica onako uska i dugacka…..
Vratio sam se u sjecanjima u neka bivsa ljepsa vremena.
Prolazeci pored stanice sjeco sam se kako sam tu nekad ceko autobus…..
Prolazeci pored bolnice, odlucih da svratim i vidim ima li ko od “nasih”.
Nema nikoga, ni Zepljaka ni Rogaticana.
Vidim stolovi poredani po hodniku i na njima cebadi.
Sluze umjesto kreveta.
Pitam jednog doktora mogu li tu nociti.
Moze, nema problema.
Pitam se, Boze mili da li ce mo ovakvi biti kad ovo zlo prestane.
Sve moze, i svagdje si dobro doso, dobijes jesti, spavati, pomoc……
Odlucio sam dok je jos za vida da malo prolutam Srebrenicom.
Gore kod parka blizu Energoinvestove poslovnice vidim poznat lik.
Zovnem “Becire”.
Okrenu se. Becir Pleho.
Izljubimo se prijatno iznenadjeni oba.
Bio on sef u samoposluzi kod nas u Gracanici.A i komsija, napravio kucu na Holucu,a dobar i sa mojim babom.
Na njemu pletena kapa, ranac i cini mi se cizme cetnikuse i jakna cetnikusa ili neka slicna njoj.
Isprica on meni o zbivanjima po Rogatici i Zepi.
Jos mi kaze ko je sve od “nasih”u Srebrenici i da za pad dana ide kamion “vojni”za Zepsku planinu Radavu.
Kasnije poslije rata cu saznati da je taj kamion vozio vjerovatno Selman jer ga licno nisam poznavao.
Pocelo se smrkavati i odlucio sam da se vratim u bolnicu na konak, a sutra cu obici ove “nase’ u Srebrenici…………
P.S. Sta je bilo sa Becirom Plehom jos uvijek se ne zna.
Vjerovatno ga je zadesila ista sudbina kao i ostalih 8000 “Srebrenicana”.
Njegova porodica jos uvijek traga, ne bi li makar saznali istinu, pa da ga ukopaju onako kako to zasluzuje svaki Allahov rob, i da mu se makar zna za mezar……….